Close
/ Otisak / Izbori u EU pokazaće koliko je demokratija prirodno stanje
BiF Analize Čitajte B&F online

Izbori u EU pokazaće koliko je demokratija prirodno stanje

merkelova
Milutin Mitrović on 22/02/2017 - 12:00 in Otisak, Slajder

This post has already been read 1565 times!

“Sloboda će postati epizoda”. Tom pretećom rečenicom počinje knjiga “Psihopolitika” B.C. Hana1)Byung-Chul Han ili Pyŏng-ch’ŏl Han – zavisno od metoda latinizovanja korejskog pisma – rođen je u Seulu, studirao metalurgiju, pa došao u Nemačku gde se posvetio filozofiji i postao jedan od sveprisutnih filozofa današnjice. koji je neka vrsta nemačkog Slavoja Žižeka. Neorenesansni mislilac neobuzdanih argumentacija od Getea i Marksa do Markuzea i Minhauzena, rešen da dokaže kako neoliberalizam kao mutacija kapitalizma, u sprezi sa digitalnim tehnologijama, vodi ka novom podjarmljivanju. Neoliberalizam, po njemu, “otkriva psihu kao proizvodnu snagu (otud termin psihopolitika), te ključni proizvodi više nisu materijalni nego nematerijalni kao informacije i programi”. Proces dramatične promene proizvodnih i društvenih odnosa potresa Evropu čak više nego druge sredine, utoliko je svaka teorija obuzdavanja evropskog, ne samo ekonomskog propadanja u centru pažnje.

Praksa još više nego teorija produkuje mešavinu straha i nade. Nedavna manifestacija (7. februara) četvrt veka Mastrihtskog sporazuma prošla je u znaku sporenja oko toga treba li suspendovati sporazum ili kako gradonačelnik Mastrihta setno apeluje: “Sanjajmo opet, ne dopustimo da pobedi noćna mora raspada koja nas blokira – Nije nam potrebno manje Evrope, nego drugačija”. To “drugačija” postalo je zajednički imenitelj svih koji o Evropi raspravljaju. Ova godina u znaku je moguće transplatacije trampovskog populizma u ključnim zemljama EU. Već 15. marta u Holandiji treba da se održe opšti izbori na kojima jake šanse da postane sledeći premijer ima desničarski lider Geert Vilders, koji obećava da će sprovesti referendum o ostajanju ili ne Holandije u EU. Posle britanskog napuštanja Unije, centrifugalne sile2)Nikad školskijeg primera za značenje reči centrum – središte (Brisel) i fugere pobeći, udaljiti se. postaju sve jače. Vođa konzervativne Partije slobode, Vilders je beloputa mračna ličnost kojoj je svojedobno zbog propagiranja rasizma bio zabranjen pristup na tle Britanije i Severne Irske. Iako po majci iz Indonezije, najmnogoljudnije muslimanske zemlje, neobuzdani je neprijatelj muslimana, proklamuje njihovo proterivanje i zatvaranje granica za sve imigrante. Valja se prisetiti da je 2005. godine 61,5 odsto Holanđana glasalo protiv evropskog Ustava. Ishod glasanja, kroz manje od mesec dana, može biti još jedan “Exit”.

Francuska 7. maja ima predsedničke izbore. Marin Le Pen, trenutno vodeća politička ličnost prema anketama, nije ništa manje islamofobna, sklona proterivanju imigranata uz obećanje referenduma o članstvu Francuske u EU. Velika je verovatnoća da će se ponoviti sudbina njenog oca, koji je 2002. godine sa tesnom razlikom prema Žaku Širaku ušao u drugi krug i izgubio sa 82:17 u finalnoj trci. S mukom se branim od mog frankofilstva na koje su me navukli 3C (Cayatte, Cluzot, Carne) a dotukao Novi talas (Godard, Truffaut, Chabrol) i verovanja da su Francuzi ozbiljna nacija. Bliži se dan kada će postati jasno francusko stanovište o evopskom jedinstvu i sopstvenoj grandioznoj humanističkoj prošlosti. I oni su 2005. godine referendumom sa 54,6 odsto odbili da prihvate evropski Ustav koji je krojila komisija stručnjaka na čelu sa njihovim bivšim predsednikom, Valeri Žiskar Destenom.

Od ukupno 18 evropskih izbora tokom ove godine, ipak se najvažniji održavaju septembra u Nemačkoj. Iako je teško pretpostaviti da bi danas najozbiljnija preostala politička ličnost na svetu, Angela Merkel, mogla da izgubi bitku za četvrti mandat, ipak je uočljivo da joj ozbiljno preti populistička partija AfD (Alternativa za Nemačku) koju predvodi 41. godišnja Frauke Petri (Petry). Nemačka desničarska “la Pasionarija” poreklom je iz Istočne Nemačke, kao i kacelarka Merkel, ali sasvim oprečnih stanovišta. AfD partija je nastala 2013. godine i odmah na federalnim izborima osvojila 4,7 odsto glasova. Već naredne godine na izborina za Evropski parlament osvaja 7,1 odsto glasova, 2016. godine na izborima za Landtag osvaja drugo mesto sa 24,2 odsto glasova.

Na pitanje čime stiče popularnost AfD odgovor glasi: proklamovanjem direktne demokratije (ma šta to značilo), skepsom prema EU, obaveznog referenduma o evru, mržnjom prema imigrantima i gej osobama, ponovnim uvođenjem vojne obaveze, odbijanjem pomaganja zemljama dužnicima i tvrdnjom da nije istina da su ljudi krivci za ekološko ruiniranje planete. Takve su najgrlatije tendecije i u svetu, pa ostaje na snazi ono iz opštenarodne odbrane – Ništa nas ne može iznenaditi! Ankete (19. o.m.) govore o naglom izbijanju na čelo SPD (socijaldemokrata) bivšeg predsednika evroparlamenta Martina Šulca, no ankete nisu isto što i izbori.

Iako predsednički izbori u Srbiji hronološki verovatno spadaju negde pre nemačkih, ipak ću nabrajanje završiti njima jer su za nas najvažniji, iako je teško da će išta promeniti. Dok ovo pišem ne zna se ni datum njihovog održavanja ni hoće li biti zajedno sa parlamentarnim izborima. Igra nerava je u toku. Tandem Milošević – Šešeljevih pionira dovoljno je uigran da i dalje ume da izmami podršku većine glasača. Ne naročito očekivano, Vučić je za svoju kandidaturu dobio podršku Ane Brnabić, ministarke za državnu upravu, koja je samo par dana ranije na skupu “EU integracije i razvoj Srbije” imala izlaganje o srpskoj orijentaciji prema EU, što odudara od ranijih zamajavanja naroda pričama kako članstvo u EU znači i instant blagodet. Bilo bi nerazumno ponavljati tu priču, ali ipak vredi citirati njene reči: “EU ne posmatramo kao ćup sa novcem, delimo evropske vrednosti, nastojimo da promenimo Srbiju u društvenoj, političkoj i ekonomskoj sferi, kako bi se naša zemlja uklopila i uspešno postala deo EU”.

Ajd’ da malo osvežimo šta su te “evropske verdnosti”. U prvom članu, drugi stav evropskog Ugovora za osnove Ustava piše doslovno da su to: pluralizam, odsustvo diskriminacije, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost žena i muškaraca. Postoji i piramida vrednosti u čijoj su osnovi: humanizam, racionalnost, sekularnost, vladavina prava, demokratija i na vrhu ljudska prava. Od osnove do vrha piramide okosnicu čini nasleđe Francuske revolucije sažeto u tri reči: sloboda, jednakost i bratstvo3)U rečniku našao sam da reč fraternité sem doslovnog – bratstvo, znači još zajedništvo i prijateljstvo. . Ma kako jednostavno to izgledalo svedoci smo da te vrednosti, prema Poperu, spadaju u kategoriju onih kojima treba uvek težiti, bez obzira što nisu ostvarive jednom za svagda. Naša težnja bi morala biti natprosečno velika jer smo u većini tih kategorija u velikom zaostatku. Preduslov je da se od ćiftinsko – češatrskog rezonovanja okrenemo zaista ka postavljanju ciljeva civilizacije i progresa – pa ako je ministarka Brnabić verodostojan tumač šire volje onda smo na dobrom putu.

Nakon skoro čitave decenije ekonomske krize, koja je pogodila čak i onaj deo EU koji je najbolje prošao, sasvim je za očekivati da psihički i materijalno poljuljane osobe nađu sebi vođe kojima će poverovati da su krivci za propadanje negde drugde, da su rešenja nadomak samo treba biti odlučan, proterati strance, vratiti Holandiju Holanđanima, Francusku Francuzima, Bugarsku Bugarima, i tako sve do kompletnog raspada. To dakako nisu temeljita stanoviša, ali se u haosu, kako je to definisao “teolog slobodnog tržišta” Milton Fridman4)Naomi Klein: Shock Economy, može postići gotovo sve ono što u normalnim okolnostima ne bi bilo izvodljivo. Zato se neizvesnost, strah i haos naduvavaju i jedina protivteža im je zdrav razum koji ne “pali” mase jer ne nudi laka rešenja.

Protivtežu tom stanju nude jedino Evropska centralna banka, preciznije njen predsednik Mario Dragi i Nemačka, odnosno njena kancelarka, Angela Merkel. Njih dvoje su se 9. februara sastali ne bi li paralisali udare na evro – stub finansijskog jedistva većeg dela Unije. Grčka, Italija i uopšte zemlje u dugovima dobile su poruku o odlučnom zahtevanju da srede svoje bilanse, ali i da niko neće biti oteran u bankrot, odnosno iz zone evra. Tutnuta je tema o “Evropi u dve brzine” pa je odmah na osnovu paničnih reakcija povučena tvrdnjom da je nedopustivo da nekoliko zemalja odlučuje sudbinu cele EU. Cela priča deluje kao električni zec za kojim treba trčati da se ne bi primetilo kako je Nemačka ponovo ostvarila rekordan trgovinski suficit sa ostalim članicama EU. MMF je skrenuo pažnju da je suficit od 8,25 odsto BDP u trgovinskoj razmeni destruktivan za evropski monetarni sistem u celini. Prošle godine je Nemačka ostvarila 252,9 milijardi evra suficita u neprekidnom lancu profitabilne razmene sa članicama od kada EU postoji. Britanski TheTelegraph podiže tenziju tvrdeći da je nemački suficit opasniji od grčkog deficita.

Nije nikakvo iznenađenje da raste nezadovoljstvo ostalih prema Nemačkoj kojoj u EU ide sve od ruke. Povukla je daleko najviše novca iz QE fonda (kvantitativno olakšanje), iako je Fond zamišljen da olakša položaj dužničkih zemalja, svela je stopu nezaposlenosti na 4,1 odsto u prošloj godini i bez sumnje će umeti da iskoristi navalu od oko milion imigranata taokom 2016. godine, jer ako se 2014. godina uzme kao osnova za radni kontingent stanovništva (od 18 do 65 godina starosti) u prošloj godini je već bio za 5 odsto manji, a do 2025. prema demografskim procenama bi trebalo da padne za 13 odsto, što će imigranti sa oduševljenjem nadoknaditi. Kad pomislite da im sve zaista ide na ruku, onda se pojave populisti koji se zakače za tačan, ali jednostrani detalj da jedinstveni novac, odnosno smanjenje referentnih kamata ECB umanjuje na drugoj strani vrednost njihove štednje. Otuda prisećanja na slavu nemačke marke – koja je, kao alternativno sredstvo plaćanja vladala u pola Istočne Evrope, a zadržala se, uz metamorfoze i u komičnom obliku , još samo u Bosni. Prećutkuju da bi raspadom EU sve zemlje uvele protekcionističke mere, te da bi Nemački suficit u trgovini sa ostalima bio drastično umanjen, da Istočne Evrope nema više i da Zapadnoj ne bi mogli više da kroje zakone i finansijske odnose kako se njima sviđa. Populizam je politika pokvarenjaka za iskorišćavanje neupućenih. Kajanje dolazi naknadno i neminovno.

I Mario Dragi i Angela Merkel su svesni svega toga i posebno neugodnih ataka Trampovog ministra trgovine, Navara, koji je ne birajući reči napao EU, evro i Nemačku koja drži sve konce u Evropi. Tendencija identifikovanja EU sa Nemačkom postoji svuda, od Otave do Pekinga. Kanada je naime, odredila svog ambasadora koji će pokrivati Nemačku i EU istovremeno i to sa sedištem u Berlinu. U diplomatiji se takve stvari ne događaju slučajno. Na Dragiju je ostalo da uverava Ameriku kako ne postoji nikakva manipulacija sa evrom, koji je uprkos padu i dalje iznad početnog pariteta od 1:1 sa dolarom. Šta više, iz EU se na američke primedbe gleda kao na neukost nove administracije, jer tendencija nije konkurentsko obaranje vrednosti evra, nego skok dolara na svetskim berzama. Sem toga Amerika je iskočila iz procesa “usaglašavanja” vodećih centralnih banaka u svetu i to će bez sumnje izazvati masovne spekulacije valutama. Nesigurnost na svetskom monetarnom tržištu nastaje i zbog nedvosmislene namere da se prevremeno ukloni sa mesta “guvernera” FED Dženet Jelen (Janet Yellen), te da monetarnu politiku preuzme politica vulgaris.

Populistički front čija je osnovna karakteristika secesionizam, odnosno strah od gubljenja suvereniteta5)U Italiji su se 13. februara dve neofašističke frakcije udružile u partiju pod nazivom “Narod suverenih” sa jasnom namerom da se bore za napušatnje EU i evra. , i želja za očuvanjem desničarskog korpusa vrednosti, jača širom EU, a britanski “Momak iz srednje kalse”, Faraž, o trošku evropskog paralmenta čiji je poslanik još uvek, obilazi i povezuje evroskeptike, hrabreći ih da ruše zajednicu iznutra. Pre neki dan je u Tajmu dobio mogućnost da se verbalno razmahne i saopšti: “Ne sumnjam ni malo da je Evropski projekat propao i da je samo pitanje vremena kada će doći kraj”. Otpori tim tendencijama su tako mlaki i neupadljivi da se stiče utisak da su se mnogi već pomirili sa raspadom. Slovenački ekonomista Jože Mencinger je, koliko sam uspeo da ustanovim, od 2003. bar još šest puta ponovio kako ga zbivanja u EU podsećaju na raspad Jugoslavije. Kako pomenuti Tajm piše, od kada je Tramp postao predsednik najrazvijenije zemlje sveta “postalo je moguće i nemoguće”. Logika i razum su u povlačenju: stanovnici Nemačke, zemlje koja je najviše profitirala od postojanja EU, po najsvežijim anketama, čak 42 odsto bi želeli referendum o članstvu u EU. “Ono što uočavamo je ponovno rađanje egoizma i nacionalizma – to je naša bolest i usmerena je ka razaranju osnova evropske ideje”, reči su Norberta Roettgena, visokog funkcionera Merkelkine CDU.

S druge strane, evropska levica, naglašeno evrocentrična, postaje sve nerelevantnija. Tačno je da Martin Šulc (Schulz) beleži sve veću, čak euforičnu, popularnost kao kandidat za nemačkog kancelara, međutim nije bez osnova što njegovu kampanju nazivaju “Kamikaze Mission” od kada je iz iste SDP dosadašnji ministar spoljnih poslova, Štajnmajer (Steinmeier), na vešt predlog kancelarke Merkel, koja “nije imala kandidata iz svoje partije”, izabran za predsednika države. Nemačku sa dvojicom levičara koji vode zemlju nije lako zamisliti.

Mudra tendencija Nemačke je da očuva svoju industriju, jačajući je tehnološki, kvalitativno i kvantitativno – procent zaposlenih u industriji Nemačke iznosi 29,7 odsto a u EU svega 21,9 odsto radnog kontingenta. Nemački konzervativizam pokazao se uspešnim. Nasuprot tome, Italija je svoju ekonomiju “modernizovala” urušavanjem industrijskog sektora i dobila procentualno trostruko veći broj nezaposlenih nego Nemačka. Posledica je da levica u Italiji beleži svoje zadnje trzaje pre totalnog raspada. Populisti proklamuju da će restaurirati socijalnu solidarnost (istina izgonom stranaca) i tako izbijaju levici i poslednji argument za postojanje.

Ima li ideja za spas Evropske unije? Ima dakako. Ako se odbace brojne nadrealne nebuloze i pomodna zastrašujuća zatvaranja, ograđivanja žicama i zidovima, ostaje još mnogo suvislih predloga. Jedan od takvih je i “Novi dogovor za Evropu” koji koncipira grupa pod oznakom DiEM25 i čiji definitivni tekst treba da bude objavljen 25. marta na 60. godišnjicu Rimskih sporazuma. Bivši grčki ministar ekonomije, Janis Varufakis, jedan od vodećih u grupi, naveo je polazne osnove:
– Masovne investicije u “zelenu” industriju na bazi partnerstva javnih investicionih i centralnih banaka direktnim usmeravanjem 5 odsto BDP u obnovljivu energiju i održivu tehnologiju.
– Garantovano trajno zaposlenje (living-wage jobs) u javnom i neprofitnom sektoru pod uslovom da to ne narušava postojeće socijalne aktivnosti.
– Fond protiv siromaštva koji će pokrivati osnovne potrebe građana EU.
– Univerzalna osnovna dividenda na bazi socijalizacije rastućeg dela kapitala.
– Zaštita od iseljenja iz stana ili kuće, odnosno garancija da svaki građanin EU ima pravo na dostojan stan…

I šema zaposlenosti i program protiv siromaštva trebalo bi da budu zasnovani na modernizovanoj težnji da javne banke služe javnim interesima i da budu organizovane na osnovu radikalne monetarne reforme Evrozone. Celokupan profit i deo emisije centralnih banaka bio bi korišćen u tu svrhu… Reč je o projektu koji se tek uobličava, no koliko je uočljivo on je zasnovan na idejama jednakosti, solidarnosti, pravde – koje su osnovne evropske vrednosti zapisane u njenom Ustavu, unete kao nasleđe humanizma i levice. Teško da će EU imati razumevanja za takvu politiku za koju ne verujem da bi ni “komunistička” Kina imala sklonosti. Vremena su se dramatično promenila, a načini političkog mišljenja nisu u stanju da ih prate. Na snazi su siledžijski kriterijumi – ko nije veliki ne znači ništa. Evropa je prihvativši američki patronat, koji se plaši da bi pod Trampom mogla izgubiti, pokazala da ne ume da bude velika. Kao dokaz naveo bih da je po broju stanovnika redosled prve dominatne četvorke sledeći: Kina (1,3 milijarde), EU (450 miliona), SAD (320 miliona), Rusija (145 miliona). Po BDP je redosled: SAD (18 biliona), EU (16,2 biliona), Kina (10,8 biliona) i Rusija (2,2 biliona). Po izdacima za vojsku su SAD daleko na prvom mestu (596 milijardi), EU (254 milijarde), Kina (214 milijardi) i Rusija (66,4 milijare dolara). EU ima kompleks jer za razliku od drugih – nije država!

U tom kontekstu, naša situacija je nešto jednostavnija. U mračnom području nacionalizma, mržnje, nasilja i izolacije mi živimo već treću deceniju. To s čime deo dezorijentisane Evrope koketira mi, ceo prostor Balkana, smo iskusili i znamo posledice. Čak i najveće nacije imaju svoja mračna razdoblja. Ovogodišnji izbori pokazaće koliko su strahovi osnovani, koliko su civilizovane nacije imune na sopstveni mrak i koliko je demokratija “prirodno” stanje.

Ovaj tekst će biti objavljen u martovskom izdanju časopisa Biznis i finansije

Futnote   [ + ]

1. Byung-Chul Han ili Pyŏng-ch’ŏl Han – zavisno od metoda latinizovanja korejskog pisma – rođen je u Seulu, studirao metalurgiju, pa došao u Nemačku gde se posvetio filozofiji i postao jedan od sveprisutnih filozofa današnjice.
2. Nikad školskijeg primera za značenje reči centrum – središte (Brisel) i fugere pobeći, udaljiti se.
3. U rečniku našao sam da reč fraternité sem doslovnog – bratstvo, znači još zajedništvo i prijateljstvo.
4. Naomi Klein: Shock Economy
5. U Italiji su se 13. februara dve neofašističke frakcije udružile u partiju pod nazivom “Narod suverenih” sa jasnom namerom da se bore za napušatnje EU i evra.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *