Pivo je još uvek najpopularnije alkoholno piće u Srbiji, ali ga pivopije sve manje piju, uprkos sve bogatijoj ponudi u prodavnicama. Istovremeno, povećava se broj i kvalitet domaćih vinarija, iako je površina poljoprivrednog zemljišta pod vinogradima drastično smanjena u odnosu na osamdesete godine.
Prema istraživanju koje je početkom oktobra na uzorku od 1.478 ispitanika sproveo Istraživačko-izdavački centar „Demostat“, najpopularnije alkoholno piće u Srbiji još uvek je pivo, a kao najčešći razlog za takvu poziciju navodi se dostupnost i pristupačna cena ovog napitka. Pivo je vodeće, sa 34,2 odsto, sledi vino sa 26,1 odsto, dok su na trećem mestu plasirana žestoka pića, uključujući i rakiju, sa ostvarenih 12,3 odsto. Međutim, iako srpskim proizvođačima piva ovakav podatak na prvi pogled odgovara, takođe je činjenica da će prodaja i potrošnja piva u Srbiji morati još dosta da raste kako bi bio dostignut vrhunac iz 2008. godine.
Članice Udruženja pivara Srbije su najveći industrijski proizvođači piva na teritoriji naše zemlje (Apatinska pivara, Beogradska industrija piva BIP, Valjevska pivara, Carlsberg Srbija, Maltinex sladara, Heineken Srbija), koji pokrivaju približno 98 odsto tržišta, te upošljavaju, direktno i indirektno, više od 17.000 ljudi. Pritom, skoro 92 odsto svojih sirovina nabavljaju od lokalnih dobavljača. Prema završnim podacima za 2016. godinu, uprkos nastavku blagog rasta koji je evidentiran i 2015. godine, domaća pivarska industrija doživela je ukupan pad tržišta od čak 14,59 odsto u proteklih osam godina, odnosno sa 5,8 miliona hektolitara na 4,9 miliona hektolitara proizvedenog piva, što je dovelo i do smanjenja broja zaposlenih u pivskom sektoru za čak 4.285 radnih mesta. To je posledica, kako kažu u Udruženju, „ekonomske krize i prevelikih nameta”.
Istovremeno, prošlogodišnja studija o rezultatima pivarske industrije u Srbiji, koju je napravila revizorska kuća EY („Ernst&Young”) pokazuje da je pivarska industrija samo 2014. godine, kroz akcize, poreze, socijalna davanja i doprinose, u budžet Republike Srbije uplatila 235 miliona evra, što je činilo 3,3 odsto budžetskih prihoda. U periodu između 2008. i 2014. članice Udruženja pivara investirale su u Srbiji 236 miliona evra, od čega 177 u proizvodnju. I pored dobrih rezultata, industrija se susreće sa veoma negativnim trendom u poslednjih osam godina, ocenjuje se u pomenutoj studiji.
Rast prodaje najjeftinijih i najskupljih piva
Sve tanji novčanici i plići džepovi prosečnog potrošača primorali su proizvođače da povećaju ponudu u segmetnu ekonomičnih lager piva, pa su u supermarketima već nekoliko godina dominantna plastična pakovanja, dok se dobar deo piva u staklenoj ambalaži izvozi u zemlje u okruženju. Paradoksalno, na tržištu je u isto vreme došlo do naglog povećanja ponude u najskupljim segmentima pivarskih proizvoda, uvoznih premium i zanatskih (kraft) stranih i domaćih piva koje se proizvode u malim količinama.
U ovom trenutku na domaćem tržištu je registrovano nešto više od dvadeset malih i mikro pivara, koje proizvode najrazličitije vrste kraft piva, i to od većinom kvalitetnih uvoznih sastojaka. Procenjuje se da je udeo ovih najmanjih pivara na celokupnom tržištu u ovom trenutku oko 2,5%, ali sa tendencijom daljeg rasta, jer su njihovi proizvodi veoma popularni po ugostiteljskim objektima u najvećim gradovima u zemlji. Ipak, ukupna količina piva proizvedenog i puštenog u promet kod ovakvih proizvođača još uvek je „neuhvatljiva” esnafskim udruženjima, zato što se jedan njen deo prodaje ispod ruke, to jest preko „prijateljskih kanala”. Razlozi za takvu praksu leže i u nedovoljnom regulisanju ovog specifičnog tržišnog segmenta, s obzirom da je on i dalje relativno nov za domaće uslove.
Ostaje za utehu podatak da stanovnici Srbije nisu važili za velike konzumente piva ni u trenucima kad je njegova prodaja bila najuspešnija. U poređenju sa ostalim evropskim nacijama, građani naše zemlje u ovom trenutku nalaze se negde pri sredini „liste pivopija” sa oko 56 litara po glavi stanovnika godišnje. Na vrhu liste su neprikosnoveni Česi sa 143 litre po stanovniku, a poređenja radi, naše komšije Hrvati piju oko 80 litara piva godišnje. Niska osnova ostavlja nadu da će potrošnja u narednim godinama ipak rasti, a pogotovu kada se uzme u obzir da najveće pivare u tom slučaju neće morati dodatno da ulažu u proširenje svojih fabričkih kapaciteta, jer već rade smanjenim obimom. Prema izveštaju Privredne komore Srbije, one sad upošljavaju manje od polovine svojih postojećih kapaciteta za proizvodnju.
Više vina na manje vinograda
Kada je novinska agencija Rojters pre dve godine širom sveta objavila da su se „srpska vina vratila na svetsko tržište“, izgledalo je zaista kao da su došli dobri dani za domaću vinarsku industriju. Pa iako na samom tržištu u međuvremenu nije došlo do značajnijeg pada, renesansa proizvodnje vina u Srbiji, o kojoj je poslednjih godina bilo dosta reči u medijima, krije i jednu zabrinjavajuću statistiku.
Naime, od 2000. godine naovamo rast je bio evidentan – proizvodnja vina je jedna od najbrže rastućih oblasti u domaćoj poljoprivredi, i procenjuje se da u svojim proizvodnim i prodajnim ciklusima upošljava između 100.000 i 120.000 domaćinstava. Na tržištu se pojavio veliki broj kvalitetnih malih privatnih podruma, koji su ambiciozno započeli proizvodnju visokokvalitetnih vina i uložili finansijska sredstva u revitalizaciju nekada poznatih vinogradarskih reona. To je, između ostalog, dovelo i do više nego udvostručenog izvoza u poslednjoj deceniji, na oko 15-20 miliona evra godišnje. Glavna izvozna tržišta za srpska vina su Evropska unija, zemlje CEFTA-e i Rusija. Potencijal domaće proizvodnje uvidele su i državne regulatorne institucije, pa je danas Srbija geografski izdeljena na 22 vinogradarska reona i čak 77 vinogorja. Prosečna proizvodnja vina u Srbiji iznosi između 1,5 i dva miliona hektolitara na godišnjem nivou.
S druge strane, u javnosti se sve više zaboravlja da je u prvoj polovini osamdesetih godina pod vinogradima bilo približno 120.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Na početku ove decenije, ukupna površina zasada pod grožđem iznosila je tek 30.000 hektara, to jest čak četiri puta manje! Od 2011. je došlo do blagog rasta, ali nedovoljnog da bi se rezultati značajnije ispoljili.
Ova dva suprotstavljena trenda pokazuju da uspon malih vinarija nije odgovarajuće ispraćen od strane nekadašnjih giganata domaće vinarske proizvodnje. Naprotiv, gotovo svi veliki proizvođači u Srbiji u tranzicionom periodu prošli su kroz stečaj ili doživeli promenu vlasničke strukture, što je za posledicu imalo rasprodaju ili prenamenu zemljišta kojeg su imali na raspolaganju.