Izgleda da nas zaista više ništa ne može iznenaditi. Još u junu 2017. pisao je zagrebački Večernji list kako hrvatski policajci, nezadovoljni niskim platama i napredovanjem po partijskim kritetijumima, odlaze ponajviše u Nemačku i Irsku da “arbajtuju”. Novembra prošle godine pojavila se vest da srpski policajci odlaze većinom da rade kao kamiondžije u inostranstvu. Istina, kasnije je demantovano, pa je policijski sindikat demantovao demanti. Ko prati policijske TV serije nemalo puta je imao prilike da vidi kako američki policajci umeju da potraže neki dodatni izvor prihoda, pa i kod mafije. Naši policajci su moralniji, bar kako tvrdi njihov sindikat: odlaze, jer su loše nagrađeni, ali i onemogućeni da dosledno progone mafijaše.
Egzodus je očito sveobuhvatan kada iz zemlje odlaze čak i oni koji su svojedobno sprečavali druge da odlaze. No, za ovaj tekst oni su samo kuriozitet. Nenadoknadiv problem je kada odlaze visoko stručni kadrovi, naročito kada su u pitanju siromašne države čijem bi napretku oni trebalo najviše da doprinesu. Taj proces je danas globalan, pa donekle zbuni kad dođemo do podatka da od 2010. godine Švedsku, nekadašnji uzor socijalnog sklada, godišnje napušta sve više stanovnika da bi se broj stabilizovao od 2015. godine na oko 55.000 odlazaka godišnje, tako bar stoji u studiji Linköping University. Problem Finske, pak, nije kvantitet nego kvalitet – od 1.000 “neto odliva mozgova” 375 su doktori nauka. Odlazak je donekle nadoknađen dolaskom 156 stranih doktora nauka, ali je tendencija zabrinjavajuća, bar za Fince.
Ona doskočica “što južnije to tužnije” pokazuje da egzodus stručnjaka mnogo više pogađa recimo Francusku, koja je ekonomski stabilnija od Španije ili Italije odakle se još masovno odlazi. I pre pobune “žutih prsluka” koja je tendencije dinamizovala, francuska privredna komora je skretala pažnju da odlazak stručnjaka raste po stopi od 3 do 4 odsto godišnje, te da je od 2003. do 2014. zemlju napustilo 77.887 stručnjaka najvišeg profila. Oni su deo ukupne migracije od oko 60 do 80 hiljada osoba godišnje. Oko 2 miliona Francuza živi pretežno u SAD, Britaniji, Kanadi, ali i u Vijetnamu, koji je nekada bio francuska kolonija. U tom kontekstu francuski patetično i nadrealno deluje proklamacija predsednika Makrona koji je 2017. godine pozvao američke naučnike nezadovoljne Trampovim kresanjem fondova za nauku, da dođu u Francusku gde će im biti pružene sve mogućnosti za rad. Makron je svoje obećanje potkrepio tek krajem prošle godine tvrdnjom da će do 2022. godine biti uloženo 1,5 milijardi evra u nauku – kasno i neprivlačno u kontekstu aktuelnih zbivanja.
Mehanizam eksploatacije pameti iz manje razvijenih zemalja usavršen je do detalja, pa prema analizi OECD koju smatraju aktuelnom, iako je rađena 2002. godine, 79 odsto Indusa koji doktoriraju u SAD ostaje trajno u toj zemlji. Znatno manje je Koreanaca (11 odsto), Japanaca (15 odsto) a posebno je karakterističan trend kineskih doktoranata koji su osamdesetih godina ostajali čak u procentu od 88 odsto, ali ih je nagli ekonomski i naučni razvoj u domovini privukao, tako da ih danas u inostrastvu ostaje manje od 20 odsto. Postoji i drugi vid drenaže pameti. Maja Pantić, profesorka Imperial College London, u The Guardian-u skreće pažnju da tehničke kompanije poput Google i Facebook-a devastiraju univerzitete i naučne institute od najboljih kadrova nudeći im basnoslovne plate. Po njenoj proceni već je tako “otkupljeno” oko 10 odsto najboljih. Britanska vlada je na to reagovala povećanjem plata za 25 odsto za naučnike zaposlene u institucijama koje su na budžetu.
Evropski rekorderi u napuštanju sopstvene ekonomski razvijene i politički haotične domovine su Italijani. Prema podacima FILEF (federacija emigranata) u razdoblju od 1870. do 1970. godine Italiju je napustilo 27 miliona državljanja. Prošlogodišnji podaci govore o odlasku 285.000 Italijana u svet, što je blisko rekordu iz 1952. godine kada ih je 294.000 pobeglo od posleratne bede i sirotinje, pretežno u prekookeanske zemlje. Najviše Italijana danas odlazi u Nemačku (180.000), a sledi je Britanija (87.000). U britanskim bolnicama radi preko 3.000 italijanskih lekara i stručnog medicinskog kadra. Njihova zemlja godišnje izdvaja 69 milijardi evra za obrazovanje da bi veliki deo studenata posle diplomiranja otišao iz nje. Savremenu italijansku dijasporu čini čak 60 odsto mladih do 34 godine starosti.
Italijanski primer je neka vrsta migracione spone razvijenih i nerazvijenih zemalja Evrope. Osnovna sličnost je da oni koji odlaze – odlaze trajno. Dok se migranti iz ostalih razvijenih zemalja vraćaju nakon stečenih iskustava ili imetka. Najveći deo onih koji odu iz Italije nadoknađuju pridošlice sa tzv. Zapadnog Baklana. Budući da smo grlat svet, neretko se na ulicama gradova severoistočne Italije čuje kako se naši dovikuju, psuju, telefoniraju nekome kao da je i mobilni gluv. Po tome se prepoznaje stara dijaspora. Noviju i obrazovanu generaciju najbolje reprezentuje, na primer, Omladinsko srpsko kulturno društvo (Associazione Culturale Giovanile Serba) iz Trsta – mladi i kulturni, kako im i u nazivu piše, priređuju predavanja, rasprave i odlične koncerte kalsične muzike (onih koji studiraju na tršćanskom konzervatorijumu Tartini). Njihovi susreti su bez uobičajenih napadnih nacionalnih, folklornih i političkih prizvuka. Odlično vladaju italijanskim, dobro su uključeni u gradski život i daju uočljiv doprinos multikulturalnosti grada. Kako navode u svom programu “osnovni cilj im je promovisanje kulture, integracija i obrazovanje”. Oni u tom gradu žive bez osećaja inferiornosti, kao njegovi građani, a ne kao pečalbari.
Obraćanje predsednice srpske vlade pismom rektoratu univerziteta u Melburnu sa molbom da pomognu povezivanju naših diplomatskih predstavnika sa studentima i istraživačima iz Srbije, koji na Univerzitetu rade, deluje korisno. Tim pre što je, bar kako se tvrdi, namera da im 27. i 28. decembra budu predstavljeni pogrami razvoja u Srbiji te da se čuju njihova mišljenja i sugestije, a ne kuknjava i ubeđivanja da se vrate. Sva naknadna pretraživanja po novinskim i agencijskim vestima, uključiv i sajt Srpske ambasade u Australiji, ostala su bez saznanja da li je najavljeni sastanak uopšte održan. Zanemarujem jadikovke tipa “ostajte ovde” pa ne preostaje drugo nego konstatacija kako se današnjom emigracijom od medija kvalifikovano bavi “Danas”, dok drugi u borbi za tiraž pokušavaju i tu oblast da uvuku u kaljuge skandala ili panike.
Nisu bolje ni političke partije. Povukao me je apel Nove stranke pod naslovom “Mladi odlaze” od 21.12.2018. da na njihovom sajtu pogledam šta detaljnije imaju da kažu. Na njihovom “Forumu mladih” ni jednog jedinog redka o tome. Pritom je reč o političkoj grupaciji koja je najsenzibilnija na probleme građana Srbije. Možda je tako i bolje nego neurotizovati javnost sumnjivim podacima. Na primer, još pre dve godine (Novosti – 25.08.2016.) predsednik SANU upozorio je javnost da je „Srbija danas prva u svetu po odlivu mozgova“. Prilično sam fanatičan u pretraživanju i nigde nisam našao potvrdu za tu tvrdnju. Po Galupovoj velikoj svetskoj anketi, kojom se većina poštapa, Srbija ni u svom okruženju nije najlošija, gore od nje se po „odlivu mozgova“ nalaze Albanija (indeks -50), Kosovo (-43), BiH (-40), Makedonija (-39) pa tek tada sledi Srbija sa indeksom od – 27. Ni po ideksu Globalnog odliva talenata nije najgora: zauzima 50. od 109 rangiranih zemalja, istina sve balkanske zemlje bolje su plasirane! Navodim to, jer preterivanje samo doprinosi parališućem beznađu.
Mnogo je priče, a malo pouzdanih podataka pa profesor sociologije sa Kraljevskog koledža u Londonu, E.M. Godfri (Godfrey) zaključke studije o odlivu mozgova iz siromašnih zemalja počinje rečenicom: „U odsustvu pouzdanih podataka odliva mozgova iz zemalja sa niskim dohotkom, ekonomisti bi trebalo da se zadovolje makar postavljanjem analitičke mreže i ustanovljavanjem preliminarne pozicije“. Galupova anketa pokazuje da u Srbiji čak 46 odsto generacije od 15 do 34 godine starosti želi da ode u neku drugu zemlju – 2 odsto u Rusiju! Želje dakako nisu uvek u skladu sa ostvarenjima. Pouzdanije deluje podatak da 27 odsto visokoobrazovane populacije ima ozbiljnu nameru da napusti zemlju.
Pametni i vredni odlaze. Malo je prostora da bi se nabrojali svi razlozi zašto odlaze. Politika i sadašnja i one pre nje pogodovale su negativnoj selekciji. Naveo bih padatke iz medija, za koje ni sam nisam siguran koliko su pouzdani, jer odišu onim večnim nadigravanjem, pa makar za primat najgoreg. Evo kako to konkretno izgleda: hrvatski mediji tvrde da u državi živi 4,3 miliona Hrvata i isto toliko van lepe njihove. Srpski mediji pobeđuju u nadmetanju tvrdnjom da Srbija ima 7 miliona stanovnika i 5.988.386 u inostranstvu – minucioznost brojke trebalo bi da uveri u verodostojnost neverovatnog podatka. Da ljudi, još od doba dinamičnih sapiensa kreću tamo gde je bolje, nema nikakve sumnje. Pogađa to i bolje nego što smo mi, pa bih naveo podatak da je istog dana prošlog meseca u Sloveniji Parlament razmatrao povećanje minimalnog dohotka na 700 evra, a statistika saopštila da godišnje odlazi 4.700 diplomiranih stručnjaka.
Navedene činjenice ne moraju biti međusobno povezane ali pokazuju da i iz zemlje koja ima najviši standard na Balkanu odlaze strčnjaci podjednako kao i iz drugih zemalja regiona koje su pristupile Evropskoj uniji. Pravo na slobodno cirkulisanje ljudi i ideja u EU koristi se masovno. Najuočljivije je pogođena sfera zdravstva. Imao sam prilike da razgovaram sa primarijusom urologije Integrisanih univerzitetskih klinika u Trstu, dr Diegom Marega, i na moje pitanje gde bih mogao da dobijem podatke o tome koliko lekara i medicinskog osoblja iz Srbije radi kod njih odgovor je bio: – Nigde! U multinacionalnom Trstu svako prebrojavanje po nacionalnom poreklu je uvredljivo i dozvoljeno možda jedino policiji. Inače u mastodonskom kompleksu bolnica Cattinara gde pripada i njegova klinika i po njegovoj proceni ima verovatno oko jedne petine zaposlenih koji potiču iz zemalja bivše Jugoslavije. Mladi lekari koji dolaze iz Beograda, tvrdi dr Marega, izvanredno su i teoretski i praktično obučeni, ukratko „bolji od njihovih vršnjaka iz Italije“. Kompliment tipično italijanski, istinit, ali ne uzima u obzir da su najbolji mladi italijanski lekari već odavno negde u EU, Britaniji ili Americi.
U Napulju je 7. decembra okončan prvi Job market ponude i potražnje mladih ekonomista. Smatra se da je za prvi put uspeh što je 680 tek diplomiranih ekonomista, ne samo iz Italije nego i drugih zemalja, uspelo da nađe poslodavca. Ambicije su odmah skočile da se sajam proglasi za međunarodni i proširi i na ostala zvanja. Očito da Italijani ne podležu onoj veoma uprošćenoj računici da školovanje jednog sručnjaka košta u proseku 150 hiljada evra, jer postoje i povratni tokovi u vidu doznaka iz inostranstva koje ti koji su otišli šalju. U 2017. godini doznake u Srbiji iznosile 2,8 milijardi evra.
Profesorka Srbijanka Turajlić je ovih dana u jednom intervjuu rekla suštinu problema: „Kad mladi odlaze, na to, između ostaloga gledam i kao na njihove radoznalosti i potrebe da se oprobaju u svetu. U tom smislu podržavam odlazak mladih, ali još više podržavam povratak, koga na žalost nema“. Postoje za sada dve zemlje koje bez sumnje uspevaju da ostvare povratni tok – da im se stručnjaci vraćaju. To su Poljska i Kina. Zajednički im je visok stupanj ekonomskog razvoja i otvorene perspektive. Ostaje ona konstanta da je redosled razloga za odlazak u inostrantvo na prvom mestu mogućnost stručnog napredovanja, na drugom su opšti uslovi življenja i tek na trećem veće mogućnosti zarade. Te uslove mogu stvarati samo oni koji su ostali u domovini.
Tekst će biti objavljen i u februarskom izdanju časopisa