Američki kongres je odobrio najveće pakete subvencija u istoriji SAD u pokušaju da oživi američku proizvodnju, koja je desetkovana u prethodnim decenijama u korist finansijskog sektora. Dosadašnji rezultati, najmršaviji u pogledu otvaranja novih radnih mesta za američke radnike, upućuju da podsticaji nisu uvedeni radi šire nacionalne dobrobiti, već da bi Vol Strit onemogućio Kinu da propisuje pravila globalne trgovine.
Od kada je Džo Bajden preuzeo dužnost predsednika, sve veći broj multinacionalnih korporacija ulaže u podizanje proizvodnih pogona u Sjedinjenim Državama. Oživljavanje proizvodnje u Americi je mahom koncentrisano na visoke tehnologije. U sektoru poluprovodnika, TSMC, Intel, Texas Instruments i Micron Technology zajedno su uložili više od 152 milijarde dolara, dok su proizvođači baterija za električna vozila, uključujući LG Energy i Hyundai, izdvojili 53 milijarde dolara za izgradnju američkih fabrika.
Da bi vratio proizvodnju u SAD, zvanični Vašington je morao da pribegne ogromnim subvencijama. Prošle godine, američki Kongres je usvojio dva najveća paketa subvencija za pomoć privredi u istoriji SAD, 280 milijardi dolara za razvoj čipova i 270 milijardi dolara za proizvodnju električnih automobila i skladištenje energije.
Pre nešto više od tri decenije, tadašnji američki predsednik Bil Klinton, obećavao je prosečnom Amerikancu kule i gradove koje će mu doneti globalizacija. Pokazalo se da je američka elita svojom poIitikom napunila džepove finansijskom sektoru, dok je u isto vreme desetkovala industrijsku bazu. Bela kuća je sada odlučila da zaustavi globalizaciju, ali ne radi šire nacionalne dobrobiti. Umesto toga, Vol Strit nastoji da vrati deo proizvodnje u zemlju samo zato da bi sprečio Kinu da propisuje pravila globalne trgovine.
Onda se nešto dogodilo
Naravno, Bajdenova administracija to ne predstavlja tako, nego tvrdi da obnavlja američku ekonomiju „od sredine prema spolja“, stvarajući visoko plaćena radna mesta u proizvodnji, za koja nije potrebna fakultetska diploma. „Vol Strit nije izgradio ovu zemlju, nju je izgradila srednja klasa, a radnički sindikati su izgradili srednju klasu“, izjavio je Bajden prilikom posete fabrici u koju je TSMC uložio 12 milijardi dolara.
Bajden je propustio da objasni zašto je srednja klasa uopšte izgubila poslove. Razloge je sveo na jednostavan zaplet i rasplet: Amerika je imala dobre poslove u proizvodnji, „onda se nešto dogodilo“ i poslovi su se iselili u inostranstvo, a sada oni moraju da se vrate.
To „nešto“ je bio zaključak da su američki radnici previše skupi, naročito u poređenju sa prilikama koje su se ukazale u Kini, kada se priključila Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2001. godine. Zbog ubrzanog iseljavanja proizvodnje iz SAD na jeftinije destinacije, pre svega na kinesko tržište, do 2004. godine broj američkih radnih mesta u proizvodnji pao je za 44% ispod svog vrhunca iz 1979. godine, dok su se na poslovima koji su preostali uslovi rada izrazito pogoršali.
Donedavno je ovaj aranžman bio na obostranu korist Kine i Vol Strita. Posle ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, njen izvoz se za samo dve decenije uvećao gotovo devet puta. Još važnije, Kina je preusmerila izvoz na napredniju proizvodnju i usluge. Prosečni prihodi kineskih građana porasli su nekoliko puta, a siromaštvo je iskorenjeno zahvaljujući nacionalnom programu vrednom 800 milijardi dolara.
U međuvremenu, američke korporacije kao što su Apple, Tesla i Nike imale su neizmerne koristi od Kine kao proizvodne baze i rastućeg potrošačkog tržišta. Finansijski moguli, poput Stivena Švarcmana iz kompanije Blackstone, podsticali su američke firme da što više ulažu u kinesko tržište i postali neformalni posrednici između Pekinga i Vašingtona. Kina je do 2021. postala glavno odredište za direktna strana ulaganja, preuzevši titulu koju su SAD držale decenijama ranije.
Neprijatna istina
Iako je američki finansijski sektor i dalje duboko prisutan u kineskoj privredi, sada strahuje od zaokreta kojim zvanični Peking nastoji da izgradi sopstveni finansijski poredak, suprotstavljen zapadnom. Kineski predsednik Si Đinping je najavio hitne mere protiv „bilo kakve infiltracije kapitala u politiku koja potkopava politički sistem“, potvrđujući da nastavlja sa merama kojima želi da obuzda tehnološke tajkune u sopstvenoj kući i ojača državna preduzeća, što zapadnim kompanijama otežava nadmetanje na kineskom tržištu.
Američka finansijska elita se suočila sa neprijatnom istinom da je njima Kina i dalje potrebna, ali da oni možda više neće biti potrebni Kini. Anketa koja je krajem prošle godine sprovedena među američkim kompanijama koje posluju na kineskom tržištu, pokazala je da preko 70% ispitanika dovodi u pitanje svoje poslovanje u toj zemlji u narednih pet godina. Istovremeno, direktna strana ulaganja u Kini su u drugoj polovini 2022. pala na najniži nivo tokom poslednjih 18 godina.
Ali s druge strane, Kina svojim potezima koje preduzima s obrazloženjem kako želi da se „aktivno suprotstavi protekcionizmu, podizanju ograda i barijera, razdvajanju, prekidu proizvodnje i lanaca snabdevanja, jednostranim sankcijama i taktikama maksimalnog pritiska“, privlači sve više saveznika, pa zemlje u razvoju sada radije uzimaju kredite od Kine nego od MMF-a.
Zapošljavanje na sporednom koloseku
Vol Strit i dalje želi globalizaciju, ali pod svojim uslovima. Stoga nova američka industrijska politika nastoji da oslabi kinesku moć i da istovremeno smanji svoju zavisnost od uvoza sa kineskog tržišta. Iz tog razloga, ona je mnogo više usmerena na očuvanje nacionalne bezbednosti, nego na zapošljavanje.
Bajdenove najave kako će subvencije za proizvodnju čipova zaposliti milion radnika, nakon što je ovu procenu osporio Vašington Post pozivajući se na podatke istraživačkih kuća koje prate ovu industriju, spale su na oko 6.200 novih radnih mesta. Radnici sa nižim kvalifikacijama mogu da očekuju platu od oko 48.000 dolara godišnje, što je oko 8.000 dolara iznad medijalne zarade na nivou cele industrije. Za američke prilike to nije velika razlika, koja bi bitno uticala na rast životnog standarda među proizvodnim radnicima.
Pored toga što se pokazalo da je uprkos velikim subvencijama zapošljavanje ostalo na sporednom koloseku, postavlja se pitanje kako će ovaj plan funkcionisati u situaciji kada su vodeći proizvođači čipova u SAD godinama unazad trošili državnu podršku na otkup svojih akcija, umesto na kapitalna ulaganja.
Jedna pravila za SAD, druga za ostale
Proizvođači čipova Intel, IBM, Qualcomm, Texas Instruments i Broadcom zajedno su potrošili 71% svoje dobiti između 2011. i 2020. na otkup akcija u ukupnom iznosu od 249 milijardi dolara. ExxonMobil, jedna od primarnih kompanija za pokretanje američke „zelene revolucije“ podstaknute subvencijama, nedavno je najavila otkup akcija vredan 50 milijardi dolara, koji će trajati do 2024. godine.
Amerika sa ovakvom praksom rizikuje da se sve manje novca izdvaja za istraživanja i razvoj i da izgubi svoju tehnološku prednost nad Kinom. Trenutno, SAD vode u svetu po izdacima za istraživanja i razvoj koji čine oko 30% globalne potrošnje, ali je Kina strahovito ubrzala, povećavši ovaj udeo tokom prethodnih dvadesetak godina sa 4,9% na oko 24% globalne potrošnje.
Sjedinjene Države su decenijama uspešno prodavale priču o globalizaciji drugima, a sada, da bi se odbranile od Kine, sve ogoljenije igraju po dvostrukim standardima, potencirajući protekcionizam kod kuće dok od svih ostalih zahtevaju da se pridržavaju pravila slobodnog tržišta. Ovakvo licemerje zateglo je odnose s ključnim američkim saveznicima, Nemačkom i Francuskom, dok je Svetska trgovinska organizacija, koja je decenijama upravljala američkom hegemonijom u svetu, tužila SAD zbog kršenja trgovinskih pravila.