Zet koji dođe da živi kod tasta i tašte je kao slika bez tona. On je kao ruda na seoskim kolima, jer su kola zaklonjena u šupi, a ruda ostaje na kiši. Ovo su samo neke od izreka koje svedoče kako se tradicionalno kod nas gleda na muškarce koji se „udaju“ u ženinu porodicu, o čemu svedoče i nazivi prizetko, nakućnjak, papuzan, keceljaš, došljak, ututnjak, uguz… Mada je danas položaj „zetova na mirazu“ daleko bolji nego ranije, mali broj parova i među mlađim generacijama se odlučuje da izabere ženinu kuću kao mesto prebivališta.
U selu Dublje kod Svilajnca, jedno domaćinstvo je postalo poznato po tome što je imalo čak četiri prezimena. Najstarija „glava porodice“ je nosila prezime Stojanović, a pošto su se u porodici rađale samo ćerke jedinice, na imanje su se useljavali zetovi, ili kako se to kaže „dolazili su na miraz“, pa je seosko domaćinstvo dobilo još tri prezimena, Vekić, Vakulović i Vukosavljević. U ovom selu od 345 domaćinstava, čak 72 porodice imaju „zeta na mirazu“.
Patrijarhalna kultura koja i danas vlada u selima u Srbiji, nalaže da se imanje ostavlja muškom potomku, a da se ženska deca, čim se udaju, presele u muževljevu porodicu. Izuzetak od ovog pravila su slučajevi kada seoska porodica nema muškog naslednika, ili kada je budući suprug izuzetno siromašan, pa se zet useli kod tasta i tašte. Sve do kraja 19. veka, muškarac koji je dolazio da živi kod supruge, morao je da prihvati i njeno prezime.
Vremena su se promenila, ni selo više nije ono što je nekad bilo, ali se na ovakve brakove i danas većinom gleda nepovoljno, izuzev u severoistočnoj Srbiji gde se smatra normalnom pojavom. O tome svedoči i neverovatno veliki broj naziva za muškarca koji dolazi da živi u ženinoj kući, među kojima je većina pogrdna. Pored termina domazet koji je ustaljen u literaturi, on se naziva i miraždžija, masadžija, dohodac, privuk, pripuz, uljez, prizetko, priženja. U nekim krajevima ga zovu i nakućnjak, papuzan, keceljaš, dovodak, rizetnjak, privodnjak, došljak, ututnjak, uguz…
Svi ovi nazivi ilustruju shvatanja patrijarhalne sredine o položaju onih koji su došli „na miraz“, ukazujući na njihovo omalovažavanje i podređen položaj. Isto kao što se tretirala snaha u patrijarhalnoj porodici, tako je „prizetko“ morao da bude „najmlađi“ u kući, a ne ravnopravni član zajednice jer je uživao ženinu imovinu. Bio je ekonomski podređen u odnosu na ženu i njene roditelje, pa ga za „glavu porodice“ nisu smatrala ni njegova deca. Stoga ne čudi da postoji narodna izreka koja kaže da nema ničeg goreg nego biti regrut, šegrt i prizetko.
Tast ne sme da tuče zeta
Današnji seoski zetovi na šegrtovanju kod tasta nemaju svoj Osmi mart, ali se zato udružuju „u borbi za svoja prava“. U već pomenutom selu Dublje, osnovano je pre deset godina udruženje zetova miradžija „Zlatni privezak”, a prema rečima članova, ovakav naziv znači da su oni zlatni privesci svojim suprugama. Zetovi pridošlice su stigli iz svih krajeva Srbije, uključujući i Beograd, a neki su došli čak iz Sarajeva, sadašnjeg inostranstva.
Udruženje ima svoju krsnu slavu, skupštinu i statut. Prvi član statuta glasi: „Tast ne sme da tuče zeta“. U drugom se kaže: „Ne sme rukama, ali može motkom“. A u trećem članu se izričito navodi: „Najbitnije je što zet mora da ostavi potomstvo u kući, a u to ne sme da se meša niko sa strane“. Članovi ovog udruženja priznaju da radni sastanci manje služe borbi „protiv mobinga“, a više da pobegnu od žena i da se vesele.
Slično udruženje postoji u selu Loznica kod Žagubice, koje broji više do 150 članova. Udruženje svake godine organizuje „Sabor zetova“, koji je Turistička organizacija Žagubice uvrstila u svoj spisak godišnjih manifestacija. Na teritoriji ove opštine je dugo postojala tradicija da siromašne porodice sa više sinova određuju koji će od naslednika preći u bogatu kuću u kojoj živi devojka za udaju. Ipak, da današnjim „zetovima na mirazu“ i nije tako loše, pokazuje takmičenje na Saboru za titulu zeta sa najviše kilograma, koga tašta najbolje hrani.
U ovom udruženju ističu da se ranije govorilo da je prizetko u kući kao ruda na seoskim kolima, jer su kola zaklonjena u šupi, a ruda ostaje na kiši. Nekada je položaj zeta pridošlice bio loš, jer je bio siromašan, pa se u kući njegove bogate supruge na njega gledalo kao na slugu. Danas je na selu malo imućnih, većina je siromašna, pa svi moraju da rade od jutra do mraka. Više nije važno da li si rođen na imanju ili si do njega stigao ženidbom, glasi ukratko sociološka analiza zetova iz Loznice o tome zašto se toliko poboljšao položaj pridošlica.
Zet na mirazu – slika bez tona
Danas se domazetski brakovi ne sklapaju samo na selu, već i u gradu, a razlozi su različiti. Najčešće su to neodgovarajući stambeni uslovi u muževljevoj kući, sukob u muževljevoj porodici i, ako je žena iz grada, veća pristupačnost pre svega poslu, ali i drugim gradskim sadržajima. U nekim slučajevima, ako je žena bez roditelja i nema braće, a nasledila je funkcionalno domaćinstvo, ona dovodi muža u svoju kuću, navodi Mina Jelesijević, etnolog i antropolog koja je istraživala domazetske brakove u Čačku i okolini.
Njeno istraživanje je pokazalo da se često dešava i da se stariji bračni parovi presele iz grada u selo na ženino imanje, jer je muž poreklom iz grada, a deca ostanu u stanu. Ukoliko su ženini roditelji živi, staraju se o njima, a upravljanje domaćinstvom je, zbog toga što su roditelji stari, najčešće prepušteno ćerki i zetu. Primeri porodica koje je istraživala Jelesijević, pokazuju da se zetovljeva rodbina i okolina uglavnom protive odlasku „na miraz“ i imaju negativan stav prema tome. Najčešće se ističe kako sin ne bi trebalo da ide bilo gde kad ima svoju kuću, a može se čuti, naročito od starijih, da je „zet na mirazu – slika bez tona“.
Stavovi šire lokalne zajednice su različiti, međutim nalazi pokazuju da se većinom podrazumeva da bi žena trebalo da pređe u muževljevu kuću, a ne obrnuto, što je često mišljenje i među mlađom generacijom. Drugim rečima, na izbor mesta stanovanja u velikoj meri utiču tradicionalni obrasci ponašanja. To potvrđuje i primer mladog bračnog para iz Gornje Gorevnice kod Čačka. Tast je predložio zetu da zbog nedostatka prostora u mladoženjinoj kući pređu da žive u zasebnoj kući na njegovom imanju, ali je zet to odbio navodeći da je deda obavezao njega i brata da ne smeju da napuste svoje imanje.
Svako ima svoj novčanik
No, i u slučaju domazetskog domaćinstva, podela uloga je ista kao i u takozvanim patrijarhalnim brakovima. Кućne poslove obavljaju žene, dok se muškarci bave raznim popravkama i staranju o kući ili stanu. Žene na selu se, pored kućnih poslova, uključuju i u rad na imanju, uglavnom oko lakših aktivnosti, dok su one teže prepušteni muškarcima. Ukoliko je muž zaposlen i često odsutan od kuće, žena preuzima upravljanje domaćinstvom, pa čak i kada su u pitanju poslovi kojima bi se inače bavio muž.
Položaj domazeta u kući zavisi pre svega od njega ali i od autoriteta tasta. Ukoliko tast zadrži upravljanje domaćinstvom, veća je mogućnost da će ostati nadređen zetu sve dok je radno sposoban, navodi Jelesijević. Međutim, ne može se više govoriti o ekonomskoj zavisnosti zeta kao što je to bilo u prošlosti, jer je uglavnom zaposlen, a samim tim i finansijski nezavisan. Gotovo svi ispitanici su istakli da, iako su troškovi domaćinstva zajednički, to nije tako i sa zaradom, pa svaki odrasli član porodice „ima svoj novčanik“. Postoje i primeri da je zetu, pored upravljanja domaćinstvom, prepušteno i upravljanje novcem kada je on najzaslužniji za zaradu koja se ostvaruje poljoprivredom.
Kao i u drugim krajevima Srbije, položaj zeta na mirazu se razlikuje zavisno od vrednosnog sistema sredine iz koje su supružnici, ali i od samih pojedinaca i njihove spremnosti da se prilagođavaju. Ipak, može se zaključiti da je položaj zeta u domazetskoj porodici umnogome povoljniji nego ranije. Uprkos tome, i dalje preovlađuju stavovi utemeljeni na tradicionalnom modelu ponašanja, pa se mali broj parova u Čačku i okolini odlučuje da izabere ženinu kuću kao mesto prebivališta, ističe Jelesijević.
Jovana Bajić
Biznis & finansije 207, mart 2023.
Foto: Victor Rodriguez Iglesias, Unsplash