/ Finansije / 2009 – Mere i prognoze: Bauk krize nad Evropom
BiF Analize Čitajte B&F online

2009 – Mere i prognoze: Bauk krize nad Evropom

This post has already been read 2317 times!

Prema grčkoj mitologiji Evropa je kći feničanskog kralja Agenora, koja je na leđima bika (prerušenog Zevsa) pobegla preko mora. Prema berzanskoj terminologiji bik je simbol rasta berzanskih cena, težnje da se kupovanjem akcija dospe do što više novca. Kako sada stvari stoje, Evropa bi pre trebalo da se nađe na leđima propetog medveda, koji je berzanski simbol recesije i odbrane od nevolje, a tu je izrazito neudobno.

Dakle, sve je pošlo naopačke… Vidi se to najbolje kada se iz mitologije vratimo u stvarnost. Čitav januar je protekao u intenzivnim traženjima rešenja za krizu koja izbila na videlo u jesen 2007. godine i sada ulazi u najžešću fazu. Najagilniji, nemačka kancelarka Merkel i francuski predsednik Sarkozi, trude se da formulišu svoj koncept mera i da za njega privuku britanskog predsednika vlade, Gordona Brauna, te da kao nekakvo evropsko sveto trojstvo povedu ostale nacije ka izvesnijoj budućnosti.

Panično traženje antikrizne politike

bauk krizeJoš prvih dana januara tandem Merkel – Sarkozi, uz potporu bivšeg Britanskog premijera Blera, lansirao je pod parolom “Svetska kriza – svetsko rešenje” ideju o stvaranju jednog svetskog tela koje bi koordiniralo napore širom planete u borbi protiv krize. Pričljivi Sarkozi je tada rekao: “Imamo potrebu da se Kina, Brazil, Afrika… uključe u preimenovanje svetskog sistema… Moguće je da se pored Saveta bezbednosti, stvori i jedan Ekonomski savet pri OUN”. Kancelarka Merkel smatra da bi se mogla napisati jedna “Povelja o trajnim pravcima razvoja ekonomije, nešto po modelu Povelje o ljudskim pravima”. Blerova ideja je da se svetske finansijske institucije kontrole moraju reorganizovati, jer MMF i Svetska banka zastareli i prevazidjeni. Da bi malo više razjasnio Sarkozi je dodao: “Stvari moraju biti jasne, u 21. veku ne postoji više jedna jedina nacija koja može da diktira šta se mora raditi… koja će naložiti ostalima da plaćaju dugove koje je ona napravila”. Liči to na poruku Obami da vodi računa kad bude prekrajao američku politiku prema svetu.

Nije prošlo ni dve sedmice, a Merkel i Sarkozi su se okrenuli problemima Evrope. Zapravo sopstvenim problemima u okviru jedinstvene EU. Nemačka bi, dok ovaj tekst stigne do čitalaca, trebalo da obznani definitivno svoj plan konsolidovanja bankarskog sistema i realne ekonomije i to najverovatnije masivnom upotrebom javnih para – dakle državnom intervencijom, protiv koje je Merkel bila na početku krize. Već je predviđena suma od 1,8 milijardi evra za spas Opela i neprecizirano učešće u spasavanju Commerz banke kojim bi 25 odsto njenog vlasništva prešlo u ruke države. U okviru Eurogrupe uobličava se model koji se bazira na merama što je preduzela vlada Gordona Brauna u Britaniji – državnim garancijama za interbankarske kredite i za obligacije koje emituju banke kako bi se pokrenula sfera kredita. I bar dok ovo pišemo, može se citirati samo Sarkozijeva tvrdnja: “Našli smo zajednički put da stavimo na noge usaglašenu i koherentnu politiku Evrozone protiv svetske krize”. Kako taj put izgleda ovih dana ćemo videti.

ECB: Plaćaće i buduće generacije!

Konačno Evropa prestaje da se zamlaćuje prošlošću i sva je koncentrisana na budućnost, nažalost tek onda kada je ta budućnost najneizvesnija. Naime, prognoze Evropske centralne banke (ECB) za 2009. godinu govore o verovatnom padu BDP od 1,9 odsto u celoj Evrozoni, pri tom će dvanaest članica pasti u izrazitu recesiju teških posledica. Više od polovine članica probiće mastrihtski “plafon” od 3 odsto deficita u odnosu na BDP, nezaposlenost će dostići 9,25 odsto – odnosno “izgoreće” bar 3,5 miliona radnih mesta. Irska, donedavni evropski uzor (u naduvanom) napretku pašće na najniže grane i zabeležiti smanjenje BDP za 5 odsto i rast deficita od 11 odsto. Očekuje se da nezaposlenost najviše poraste u Španiji – 16,1 odsto. Nemačka će verovatno zabeležiti pad proizvodnje za 2,3 odsto. U Francuskoj se očekuje najveći rast deficita platnog bilansa tokom njenog članstva u EU od 5,4 odsto. Britanija, kao najstabilnija ekonomija u EU i uverena da joj nacionalna funta koristi više nego evro, verovatno će zabeležiti pad BDP za 2,8 uz pesimizam koji govori o rastu deficita za 8,8 odsto. Funta je 2000. godine kupovana za 1,74 evra, prošle godine za 1,31 a ovih dana je odnos evro-funta gotovo izjednačen. Vrlo je verovatno da će, nastavi li se tako, Britanija potražiti utočište u Evrozoni.

Samo tokom jedne sedmice, 23. januara, ECB je po treći put skrenula pažnju da je snizila kamate na najniži dopustiv nivo, a da kriza i dalje, ne samo traje, nego ulazi u sve žešću fazu. U biltenu te banke napisano je da “kriza pogađa bez izuzetka sve vodeće ekonomske sfere te da teška i sinhronizovana recesija preti da se njeni efekti prenesu i na buduće generacije!” Takav pesimizam još do sada nije dolazio sa te strane. “Svetska ekonomija, piše dalje, prolazi kroz fazu teške recesije zaoštravajući se i produbljujući se na svetskim finansijskim tržištima blokirajući tražnju u svetskim razmerama, kao i u zoni evra, i to za duži period”. Evrozona mora pokrenuti i predvoditi strukturalne reforme ekonomije, socijalne sfere, zdravstva, tržišta rada, finansija da bi ih učinila efikasnijim i konkurentnijim. Alarm ECB istovremeno je i apel i naredba. Doprineće on da se lakše formira “udarno jezgro” antikriznog pokreta. Da Francuska i Nemačka, kao u doba Miterana i Kola, uz privlačenje Britanije u taj zamajac, pokušaju da ujedine razbucanu zajednicu, kako bi opstala. Izgleda da su u nevoljama čak i evroskeptici uvideli da im samo zajednički front može pomoći da lakše prebrode krizu neizvesnog trajanja i opake izvesnosti.

Sarkozi je delimično natuknuo kako je Evropa “kolateralna šteta” američkog sumanutog vladanja svetom u doba prethodne administracije. Nije on ni Americi otkrio ništa novo. Zna ona i ne bez razloga ponovo iščitava Kejnza i Galbrajta. A Galbrajt je u “Kratkoj istoriji finansijske euforije” 1990. godine, posle znatno blaže krize 1987. godine, napisao: “Velika recesija znači nezaposlenost, smanjenje plata, narod koji nije u stanju da plaća kredite, dakle uvećanje gubitaka banaka, dakle manje kredita, dakle sve više preduzeća koja propadaju, i još više nezaposlenosti itd… to objašnjava strmoglavi pad vrednosti akcija svih preduzeća, uključiv i ona koja sa bankama, kreditima i nekretninama nemaju ama baš ništa zajedničko…” Ne odolevam najpoznatijem delu, ponovljenom više puta u ovoj novini, koji glasi: “Tako budale, pre ili kasnije, bivaju odvojene od njihovog novca”.

A mi istoriju za trku imamo

Za kraj ono naše neizbežno pitanje: Šta se nas sve to tiče? Zaista, uglavnom je sve kao što je bilo – loše, dakako. Političari su nam još na početku rekli da su naše rezerve tolike da ćemo moći drugima da pomažemo. Nema mesta panici, kad se bolje “razgrne” vidi se da će možda po neko ostati bez posla, propasti po koja firmica, bankica, fabrikica… Šta je to za nas. Setimo se samo kako je bilo u vreme bombardovanja i sankcija. Uostalom, razumevao je Milošević svoj narod i kada je rekao za sankcije da će samo probuditi našu sposobnost da se snalazimo. Snašli smo se, skoro svi su živi, neki su i zdravi. Treba li da se brinemo što će neki od naših koji su pobegli na Zapad morati da se vrate, jer će kako ECB tvrdi doći do “kontrakcije tržišta rada”, istina slali su oni doznake koje su glavnina onih 4-5 milijardi dolara koje godišnje uđu u zemlju. Umemo mi da nadoknadimo takve stvari, na primer, samo povećanje akciza donelo je državnoj kasi 15 milijardi, istina dinara. Onda pomoć iz inostranstva preti da presuši – nije ni bitno. Još je juna meseca premijer Cvetković izjavio da nam sve manje inostrana pomoć treba. Opet te grinfild investicije o kojima se toliko priča, i one su 2006. godine iznosile 4,38 milijardi dolara, pa krenule naglo da padaju. Sve što može da nas snađe je da se taj pad nastavi, na šta smo već naviknuti. Kažu kako će najveću muku imati zemlje koje imaju veliko učešće izvoza u BDP. Pogledajmo samo kako stojimo ovde u našem komšiluku: Bugarska 60,8 odsto, Hrvatska 49,3 odsto, BiH 36,1 odsto, a mi 27,6 odsto – od svih njih smo najmanje ranjivi.

Uostalom, dosta nam je prenemaganja pred tom Evropskom unijom. Moći ćemo konačno u lice da joj kažemo kako nam je dosta njenih problema, kako mi nismo spremni da žrtvujemo svoju samostalnost za njih. A moraće ona malo bolje da odmeri kako se odnosi prema nama ako misli da naplati ono što joj dugujemo. Naš dug inostranstvu iznosi 6,3 milijarde u javnom i 14,3 milijarde u privatnom sektoru, sve zajedno 20,6 milijardi evra. Pa ako ih žele nazad neka se malo urazume. Jer imamo mi važnije stvari da rešavamo. Vidi li taj svet šta nam radi Kosovo, ono bez Metohije – počeli su da se ponašaju kao da su stvarno samostalna država i to na srpskoj zemlji. Onda ovi domaći izdajnici, samo nam oni trebaju ako zagusti, zato su se već pobrinuli naši ćirilički hakeri – čik pročitajte “Helsinšku povelju” na internetu, a da vam se ne prikači neki razorni virus, “Peščanik” još malo ko može da čuje i vidi i njega sređuju. Ništa od tih “ništaka”, kako ih je nazvao Otac Dobrica, neće ostati. Umemo mi da čuvamo svoje heroje. Dođe li vreme kakvim nam prete i Ratko Mladić će ući u Srpsku skupštinu, a ne samo Miladin Kovačević. Rastu i nove generacije u koje se možemo pouzdati. U jednoj zemunskoj osmogodišnjoj školi nastavnica geografije samo što nije dobila batina od đaka kad je htela da predaje o mrskim antisrpskim zemljama kao što su Albanija i Hrvatska. Za nas – njih ni u geografiji nema! E sad što je u toj Hrvatskoj kupovna moć po stanovniku 4.565 a kod nas 3.227 evra godišnje, to je opet neka smicalica. Evro stigao na preko 95 dinara, nema veze, koštala je vekna hleba od 600 grama kod nas (22.12.1993.) 4.000.000.000. dinara. Mi umemo da izdržimo. Ima ravno dve decenije kako nismo dostigli realni BDP iz 1989. godine. Već smo navikli. Drugde bi zbog takvih stvari padale vlade i partije, kod nas nema ni govora, jer mi oslonac imamo u Majci Rusiji, ako zagusti ona će nas da pomogne, kao što je pomagala u Prvom srpskom i Hercegovačkom ustanku. Uostalom taj Galbrajt, čiji sin rovari po ovdašnjoj štampi, napisao je: “Malo je polja ljudske aktivnosti gde istorija tako malo znači kao u finansijama”. Pa šta?

Milutin Mitrović,

broj 52, februar 2009.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close