Predsednik Evropske komisije Hoze Manuel Baroso, tvorac je aktuelne parole koja i zvanično treba da postane slogan EU, a glasi: „Ljudi pre svega“. One starije prisetiće to na vreme kada je papagajski ponavljana parola „Ljudi su naše najveće bogatstvo“, a rezultat znamo dobro. Nadajmo se da je ljudski rod postao nešto ozbiljniji, a političari, posle kriznog udara, nešto više od reči.
U svakom slučaju, prisećanje na ljude svedoči da je baš dobro zagustilo i da svetskim političkim menadžerima počinje da biva jasno kako ekonomija ne postoji zbog profita nego i ona i profit postoje zbog ljudi. Onih običnih ljudi – vulgaris! Naime, tek što su se lideri članica Evropske unije sakupili 19. marta 2009. u Briselu, pristigla im je vest da je oko tri miliona ljudi izašlo na ulice Pariza, a taj grad je već više puta u istoriji umeo da pokrene promene. Ovoga puta su izašli na ulice da bi opomenuli vlasti kako i o njima mora da vodi računa. Pošto su političari već upumpali bezbroj milijardi dolara i evra u traljavo spasavanje banaka i kompanija, po onom Marfijevom zakonu da se do pravog rešenja dolazi tek pošto se isprobaju pogrešna, setili su se da je planove borbe protiv krize moguće bazirati i na potpori radnicima, odnosno potrošačima.
Obrušavanje tržišta rada
Slovenački ministar za saradnju sa EU, Mitja Gaspari, dospeo je do evropskih medija svojom procenom da će zona evra u 2009. godini zabeležiti pad BDP od 4,1 procenta, a to znači dalji opasan pad proizvodnje i sledstveno tome porast nezaposlenosti, siromaštva i nezadovoljstva. Ozbiljna i ubledela kancelarka Angela Merkel, citirala je procenu koja kaže da će stopa nezaposlenosti u EU prevazići granicu od 10 procenata, karakterističnu za zemlje u razvoju, i da će se broj nezaposlenih od današnjih 3 miliona uvećati tokom naredne godine za još 6 miliona ljudi koji će se naći na ulici. Vrlo je opasno dati razloga građanima da se nađu na ulici, jer tada malo ko zna gde će se sve to završiti. Briselska taktika odlaganja poduprta je obećanjem da će se 7. maja u Pragu održati vanredni sastanak na vrhu EU čija će osnovna tema biti pitanje zapošljavanja. Biće tada, kako se obećava, konkretnim merama „podignuta brana što treba da spreči dalje obrušavanje tržišta rada“.
Neće biti lako, jer već do sada preduzete mere srušiće, novim javnim troškovima u većini zemalja članica, barijeru od 3 odsto maksimalnog deficita u odnosu na BDP i tako dovesti u pitanje još jedan od 5 Mastrihtskih nosećih stubova EU. Mere koje su do sada donete i za njih volšebno pronađena ogromna sredstva, podrazumevaju protek od bar 5 – 6 meseci dok ne budu počele da daju željene rezultate. Što se željenih rezultata tiče uočljivo je da ih dosadašnje milijarde nisu obezbedile, jer su banke i kompanije tim parama prvo krenule da spasavaju same sebe, a da dobrim delom preostalih para kupuju druge, koji su u još bezizlaznijoj situaciji, umesto da pokreću proizvodnju. Time su dokazale da sistem maheraja, koji je doveo do krize, funkcioniše i dalje. Koliko je on uvrežen vidi se po očajničkom pokušaju američkog predsednika Obame da spreči deljenje ogromnih premija menadžerima što su doveli do krah, i to samo u preduzećima koja je država pokušala da spase ubrizgavanjem finansijskog adrenalina. Levi populisti su tako stekli argumente da usmere dalji tok akcija ka onima koji stvaraju „višak vrednosti“ bez kojega finansijski multimikser nema šta da melje i multiplikuje.
Umnoži li se broj nezaposlenih, kako se predviđa – broj nezadovoljnih će se uvećati još znatno više zbog straha, neizvesnosti i nepoverenja svih ostalih. Kriza je i izbila zbog uništenog poverenja kako u menadžere, tako i u političare, pa se praznim obećanjima neće doći do smirivanja. Para gotovo da više i nema, pogotovo kad ih treba dati sitnim dužnicima, a ne moćnim lobijima. Preostaje da se štampaju, a to opet vodi u inflaciju, čiji je osnovni cilj da se nominalnim povećanjem primanja, realno ona obezvrede. Znači novi ciklus gubljenja poverenja. Ozbiljni stručnjaci tvrde da oporavak ne ide upravo zato što sve dosadašnje mere ne ulivaju poverenje da će se nešto bitno menjati u pravilima ponašanja. Svaki sindikalac dobro zna da proceni šta mere donose radnicima i teško da će mirno pristati da bude opet varan zajedno sa svojim klasnim drugovima. Neverovatno je kako se zajedno sa poljuljanim položajem realne ekonomije vraća i terminologija – radnici, sindikat, višak vrednosti, klasa – za koje smo verovali da pripada istoriji. Povratak na isključivost ranih socijalnih pokreta bio bi antiistorijski, jer on predstavlja polarizaciju društva koja se može održati samo manje ili više prikrivenom diktaturom. Malo ko i od radnika, sem uz čašicu u bifeu, želi diktaturom da popravi svoj položaj. Svima dostupno istorijsko iskustvo govori da se tako položaj popravlja samo na kratko, a definitivno satire na dugi rok.
Klackalica: deflacija – inflacija
Dva su ključna argumenta za gubitak optimizma: nezadrživ pad industrijske proizvodnje (i BDP) i sledstveno tome eksplozivan rast nezaposlenosti. Širom sveta dolazi do pada industrijske proizvodnje, pri čemu je Italija sa – 16,7 odsto evropski rekorder u martu mesecu. Najveći udeo u tom padu ima automobilska industrija koja je za prva dva meseca 2009. smanjila proizvodnju za 19 odsto, no samo taj podatak, ekspandiran na godinu, znači 97 dana rada manje. Na toj skali od velikih proizvođača najlošije stoji Renault (-110 dana), a najbolje Hyundai (-11 dana). Ovaj kriterijum obustavljanja proizvodnje vratio je radničkoj klasi osećaj solidarnosti pa širom Evrope prihvata smanjenje radnih sati i plata, samo da ne bi niko ostao bez posla. Kako piše londonski „Economist“ oko dve milijarde osoba, koje su se taman ugurale u skromnu verziju srednje klase zemalja u razvoju, sučeljavuju se sa krajnje neizvesnim novim položajem. Pritom podseća da je isti sled događaja u razvijenom svetu svojedobno bacio mladu industrijsku srednju klasu u naručje fašizma 30-tih i u južnoameričke falange 80-tih godina prošlog veka. Samo je za nagađanje šta se može desiti na početku 21. veka ako te milijarde pripadnika „nove klase“ odjednom izgube dobrobit koju su mučno sticale. Demonstracije (u Francuskoj, Grčkoj i Italiji) te napadi i talaštvo menadžera od SAD do Francuske, mogu biti „bure vesnik“.
U Italiji je broj pretendenata na „cassa integrazione“ – fond koji obezbeđuje minimalnu naknadu za privremeno ostajanje bez posla, porastao u ovoj godini za 553 odsto, a prestaje da raste samo zato što para više nema. Naime, sredstva koja su data do sada u Italiji za socijalnu podršku siromašnima, porodicama i nezaposlenim radnicima iznose 0,2 odsto, u Brazilu 0,4, u Indiji 0,5 odsto BDP, dok se sredstva data za spasavanje banaka i kompanija mere i preko 10 puta većim iznosima. Poređenja ove vrste danas imaju u osnovi neideologizovanu, racionalnu tendenciju balansa socijalne stabilnosti i napretka. Ako radna srednja klasa dobije finansijsku podršku sigurno je da neće pare trošiti na luksuz ili trpanje u slamarice, nego na kupovinu proizvoda realne ekonomije. A Evropska centralna banka upravo vapije da više niko ništa ne kupuje. Deflacija u koju se zapada, preciznije glasi: „Porodice smanjuju svoje kupovine, pa preduzeća, u odsustvu tražnje, smanjuju proizvodnju, cene i broj zaposlenih“. Kako u nedavno objavljenoj knjizi „Politički izazovi i kulturna hegemonija“ italijanski sociolog Aldo Skjavone piše: „Odnos tehnike i tržišta spleten je sa proizvodnom organizacijom u najfantastičniji motor napretka, nezamenjiv, i biće to sve dok tehnološki razvoj ne učini realnim neki novi način stvaranja i distribucije društvenog bogatstva“. Posebnih novosti još nema na vidiku.
I dok još dominiraju aktuelna pravila igre valja se prisetiti da su deflacije relativno retke i da je sem one 1929. godine pažnje vredna ona koja je zahvatila Japan krajem osamdesetih godina i trajala sve do sadašnje krize. Dok za inflaciju postoje razrađeni mehanizmi suprotstavljanja (blokiranje cena i nadnica, povećanje kamatnih stopa, povlačenje likvidnih sredstava…) recepti protiv deflacije su malobrojni i neizvesnog efekta. Monetarna politika postaje neefikasna, jer kada kamatne stope padnu na nivo blizu nule (Amerika je na 0 do 0,25 odsto) prostora za dalje akcije nema, budući da stope ne mogu ići u minus. Japan je izlaz iz deflacione krize našao u izvoznom udaru, koji je iluzija u opštoj krizi. U Evropskoj centralnoj banci lome se koplja oko smanjenja kamatnih stopa i približavanja nuli. Bundesbanka, kao najuticajnija, protiv je spuštanja kamata na ispod 1 odsto, jer se tada gubi i poslednji instrument monetarne politike.
Kad će kraj tunela?
Predsednik Foruma za finansijsku stabilnost (nastao u okviru G 7 u trenutku azijske krize 1999. godine i sada reanimiran) Mario Dragi, učesnicima budućeg samita G 20 poručuje stvari koje bi se očekivale od nekog sindikalca, a ne od bankara i finansijskog gurua: da vlade posvete veću pažnju organskim reformama u cilju jačanja socijalnih amortizera, da ne narušavaju jedinstvo radnika, da svim raspoloživim sredstvima sprečavaju dalji porast nezaposlenosti i da energično traže načina za povratak nezaposlenih u proizvodne aktivnosti. Sredinom marta u intervjuu, prvom koji je jedan predsednik FED (američke centralne banke) dao, Ben Bernanki je izbegao da odgovori hoće li stopa nezaposlenosti u SAD od 8,1 odsto preći granicu od 10 odsto, ali je rekao: „Nema sumnje da će nezaposlenost rasti i dalje, međutim ako uspemo da stabilizujemo finansijski sistem bićemo svedoci usporavanja krize“. Inače u istom intervjuu Bernanki pokušava da bude optimista, bez upečatljivih argumenata, tvrdeći da će do usporavanja krize doći već ove godine. S druge strane lakše je poverovati američkom ministru finansija koji Kongresu podnosi zahtev za novih 1.000 milijardi dolara za otkup „toksičnih“ aktiva banaka i proračunava da će tako američki deficit ove godine stići do 13 odsto BDP (1.845 milijardi dolara). Sve te pare vratiće poreski obveznici koje su ranije administracije lagale obećavajući im, isto kao i komunisti na svom početku – državu bez poreza.
U kontekstu tih mera i brda para koje bi trebalo da pokrenu ekonomiju vrlo je pesimistički intonirano saopštenje MMF u kojem se kaže da će zemlje u razvoju još dugo bauljati u mraku dok ne ugledaju svetlost na karaju tunela. Koliko dugo, to niko ni ne pokušava da kaže. Jednostavno u toku je igra za koju važi ona poslovica da kada se bare isušuju niko žabe ne pita za mišljenje. Tatijana Golikova, ruska ministarka socijalne politike prvi put je 26. marta obnarodovala da u njenoj zemlji već ima 6 miliona nezaposlenih i da će se taj broj do kraja godine najverovatnije popeti na 7 miliona, to bi bilo 9 odsto od radne populacije, ukoliko se na tome zadrži. To je valjda ono što je direktor MMF Dominik Stros Kan podrazumevao kada je rekao da „Nezaposlenost koja dramatično raste u mnogim zemljama lako može postati baza socijalnih nereda, pretnji demokratiji i u nekim slučajevima biti povod za rat“! Istorijska je činjenica da je 1939. godine, dakle 10 godina posle velike krize, stopa nezaposlenosti u Americi još uvek iznosila 15 odsto!
Na sve to Obama povlači dva poteza od kojih je jedan narodsko populistički: opravdano ganjanje menadžera koji su nezasluženo uzeli milionske bonuse i drugi, berzansko populistički – izdvajanje prvih 500 milijardi za otkup „toksičnih“ vrednosnih papira. Na taj potez berza je reagovala naglim skokom (Wall Street 4,6 odsto) koji su skeptici nazvali „bear market rally“ (medvedov skok) što je u berzanskom žargonu kontradikcija jer je „rally“ karakterističan za bika (bull) – ekspanziju, a ne za medveda koji simboliše stagnaciju. Već sutradan rast je usporen na 1,4 odsto (Evropa 1,1) a nobelovac Pol Krugman lansirao je novi termin „Cash for trash“ (gotovina za smeće) istina podrazumevajući ranije masovno upumpavanje para u banke i kompanije. Evo šta je on napisao u New York Timesu: „Po mojim računicama, ovo je treći put kako Obamina administracija predlaže nešto što u osnovi predstavlja rimejk Paulsonovog plana, dodajući svaki put malo đinđuva, kako bi mogla da tvrdi kako radi nešto sasvim novo. I dalje se traći vreme, svakoga meseca 600.000 radnika ostaje bez posla, a Obama kruni svoj kredibilitet. Javnost želi da Obama uspe,, što znači da on ’in extremis’, uprkos svojim savetnicima, može da sprovede pravi plan za spas, međutim vreme koje mu je na raspolaganju sve je kraće…“
Milutin Mitrović
broj 55, maj 2009.