U okolnostima kada i zaduživanje radi investiranja zahteva podrobne analize, ekonomski je iracionalno ponašanje opština koje uzimaju kredite u evrima radi pokrivanja operativnih troškova.
Strategija Vlade Srbije za prevazilaženje posledica ekonomske krize sadrži mere kratkog daha i zaobilazi suštinske reforme u pogledu temeljnog restruktuiranja javnog sektora i smanjenja javne potrošnje, ocenio je Anthony Levitas, američki stručnjak za javne finansije na skupu o problemima lokalnog razvoja u uslovima ekonomske krize, koji je organizovao USAID u okviru svog Programa podsticaja razvoju opština. Prema rečima američkog stručnjaka, odluka da se opštinama umanje transferi iz republičkog budžeta stvoriće velike probleme lokalnim samoupravama, posebno onim najsiromašnijim koje, za razliku od ekonomski jakih urbanih centara poput Beograda, daleko više zavise od njih. Stoga bi i uvažavanje zahteva da se svim opštinama oduzme isti procenat prihoda, već za pola godine dovelo do bankrota 30 do 40 opština na jugu Srbije.
Sa druge strane, evidentno je da postoji mnoštvo propusta u upravljanju lokalnim budžetima, koji se pre svega ogledaju u višku zaposlenih u administraciji i visokim operativnim troškovima. S obzirom da je ove godine lokalnim samoupravama preneta nadlženost za prikupljanje poreza na imovinu, to je značajana šansa za uvećanje opštinskih prihoda uprkos činjenici da je naplata ovog poreza prethodnih godina bila veoma slaba. Na opštinama je da se maksimalno angažuju oko efikasne registracije imovine i naplate poreza, što bi im, prema procenama američkog stručnjaka, moglo uvećati prihode od četiri do osam posto do kraja godine. Opštine treba da se angažuju i oko unapređenja regulative u tom segmentu i da insistiraju na novim zakonskim rešenjima preko Stalne konferencije opština i gradova.
Kao jedan od velikih problema za loklani budžet Levitas navodi opštinska izdvajanja za javna komunalna preduzeća, bilo da je reč o direktnim ulaganjima ili transferu novca putem sklapanja različitih ugovora. U isto vreme, ne samo da su zamrznute cene komunalnih usluga već je i stopa njihove naplate veoma niska (izuzev U Beogradu), pa je sve vidljiviji negativan trend u poslovanju komunalnih preduzeća: dugovi se gomilaju a rešenja za tekuću likvidnost traže u novčanim pozajmicama. Time se generišu veoma ozbiljni i dugoročni problemi koji se neće razrešiti ni kada privreda počne da se oporavlja, upozorava američki stručnjak. Prema njegovom mišljenju pogrešan je i stav da je izlaz iz ovakve situacije isključivo u privatizaciji, jer ona neće rešiti ništa dok se ne ustanovi novi pravni okvir koji će obezbediti stimulativnije tržišne uslove, uključujući i slobodno formiranje cena komunalnih usluga.
Fantomske institucije
Ekonomski je iracionalno i ponašanje pojedinih opština u Srbiji koje tekući deficit u budžetu pokušavaju da nadomeste kreditnim zaduživanjem u evrima. Veliko je pitanje da li će se dinar održati na postojećem nivou, te se takvim potezima ulazi u ogroman rizik kako će se ispuniti dospele obeveze. U aktuelnim okolnostima čak i zaduživanje radi investiranja je odluka koja zahteva podrobne analize, a kamo li uzimanje kredita da bi se pokrili operativni troškovi, insistira američki stručnjak. Oni se moraju sniziti kroz efikasniju organizaciju u radu opštinskih organa, a lokalne samuprave će morati ozbiljno da se pozabave i problemom viška zaposlenih, ma koliko otpuštanja bila nepopularna i politički rizična u uslovima kada opštinsku vlast uglavnom čine veoma krhke političke koalicije. Poseban problem je način na koji su strukturirana radna mesta, a kao ilustrativan primer Levitas navodi “fantomsku” poziciju institucija poput direkcija za imovinu, koje se tretiraju kao javna komunalna preduzeća iako ne prodaju usluge, a čiji zaposleni primaju veoma visoke plate. Logičnije i racionalnije rešenje bi bilo da rad ovih institucija bude u nadležnosti opština, čime bi donekle počeo da se rešava i hroničan nedostatak stručnog kadra u većini lokalnih samouprava, naročito u najnerazvijenijim regionima.
Lokalna uprava će morati i da presipita postojeće razvojne programe i foksuira se na one koji su u aktuelnim uslovima najodrživiji, da investicione aktivnosti usmeri prevashodno na razvoj infrastrukture i da se u okolnostima kada je mogućnost priliva značajnijih novih investicija krajnje neizvesna okrene aktivnostima koje će maksimalno podržati očuvanje postojeće privrede.
Zorica Žarković
broj 56, jun 2009.