Iz globalnih tendencija danas nisu izuzete ni institucije kulture. Truli, ili ne, kapitalizam diktira tržišnu igru, po kojoj i proizvodi baštine imaju svoju cenu. Ako su nam tranzicija i loša ekonomska situacija bili opravdanje do sad, od sad je feedback jedini termin vezan za izložbene prostore.
U noći između 16. i 17. maja zabeležena je rekordna poseta od pola miliona ljudi, na manifestaciji koja se održava šestu godinu za redom. Noć muzeja organizovana je na više od 190 lokacija, u 41. gradu u Srbiji i pokazalo se da je publika željna kulture na jedan drugačiji, prisniji način. Samo u Beogradu, u kojem su najveći muzeji zatvoreni zbog rekonstrukcije, bilo je 300.000, a u Novom Sadu 140.000 posetilaca. Ankete su pokazale da su ovom prilikom neki od njih po prvi put i kročili u muzej. Bilo bi tužno, da to nije odraz celokupne društvene situacije. Muzeji su u celom svetu u službi publike, dok je marketing nezaobilazan element savremene muzeografije. Kao javne službe oni ne smeju da dozvole da postavke, izložbe ili drugi programi budu nezanimljivi, ili da nema posetilaca. Prazne sale neće dovesti do finansijskog kraha muzeja, ali hoće do kraha svrhe njegovog postojanja, zato savremena muzeografija uvodi u svoju praksu marketing u njegovoj punoj funkciji. Ona ne podrazumeva samo promotivne aktivnosti, već i istraživanje, planiranje proizvoda i distribuciju. Istraživanja imaju za cilj da dođu do saznanja šta interesuje publiku i koji način prezentacije joj je prihvatljiv. Na osnovu ovih saznanja formiraju se atraktivni „muzejski proizvodi“. Stalnim promotivnim aktivnostima oni moraju da se predstavljaju najširoj javnosti, zbog koje na kraju i postoje.
Noć muzeja je više nego uspešan pokušaj da se zanimljivim sadržajima zaintrigira publika. Premeštanjem sadržaja, koji su po pravilu rezervisani za dan, u noćnu varijantu, privlači se mnogo širi raspon interesnih grupa. Svi programi koji su bili dostupni ove noći mogli su da zagolicaju maštu i vrate nas u vreme svog dešavanja. Manja gužva nego prethodnih godina rezultat je veće ponude lokacija i bolje posećenosti izložbi van centra grada, posebno na Dedinju i Topčideru. Među najposećenijim bili su Vojni muzej sa izložbom „Karikatura u ratu“, a posle njega i kompleks Belog dvora, u kojem je predstavljena kulinarska prošlost kraljeva. Velika gužva bila je ispred Pedagoškog muzeja za izložbu „Kažnjavanje učenika kroz istoriju“. U Istorijskom muzeju predstavljene su maske vladara i političara, poput kneza Miloša Obrenovića, Nikole Pašića i kralja Aleksandra Karađorđevića, kao i komunističkih funkcionera Moše Pijade i Borisa Kidriča. U Etnografskom muzeju izložba „Skadarsko džube“ privukla je oko 15.000 ljudi. Kroz samo jedan odevni predmet ispričana je priča o preplitanju različitih kultura i vera. Nosile su ga podjednako pravoslavne, muslimanske i katoličke žene. Iza njega se krije vrlo složena priča o kulturnoj razmeni i životu u Skadru i Prizrenu, gradovima koji su bili od izuzetne važnosti za razvoj trgovine i zanata u jadranskom priobalju, ali i kopnenom zaleđu Balkana. Još odavno je začeta ideja o Etnografskom muzeju kao mestu u kome bi baština srpskog naroda trebalo da bude prikazana sveobuhvatno. Praksa je međutim, godinama unazad, bila da kustosi na brojnim terenskim istraživanjima beleže različite podatke, koji se kasnije samo pretvaraju u izveštaje ili naučne tekstove. Muzejski eksponat bio je samo fizički predmet, bez priče koja stoji u njegovoj pozadini. Osamdesete godine 20. veka bile su prekretnica u radu ovog muzeja, kada se i u okviru televizijskih redakcija počelo sa snimanjem etnoloških filmova. Kulturna baština upravo bi trebalo da se skuplja na drugačiji način od onog koji podrazumeva fosilizovane ostatke prošlog vremena. Ona mora biti živa tradicija, dostupna širokoj javnosti. U Kući legata su bila izložena reprezentativna dela nedavno preminule slikarke Ljubice Cuce Sokić, dok je u „Eurocentru“ bila izložba pod nazivom „Budoar“, inspirisana strašću i požudom. U Domu omladine posetioci su mogli i nakon Noći muzeja da vide izložbu „World Press Photo“, na kojoj je predstavljeno 60 autora iz 27 zemalja sveta, kao i izložbu posvećenu punk pokretu, sa eksponatima kao što su autentična odeća i obuća, bedževi, ploče ili ulaznice za koncerte. U Muzeju PTT-a za decu su osmišljene interaktivne igre, kao što je pisanje pisama zamišljenim ličnostima i docrtavanje portreta na markicama.
Upravo o ovoj interakciji između muzeja i publike govorio je ministar kulture Nebojša Bradić, na otvaranju dvodnevne konferencije „Kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa i transformacija institucija“. Po njegovim rečima, muzeji moraju da postanu živi, oni više nisu hramovi, već ono što su u antičko doba bile agore, mesta javnih okupljanja i polemike. Od kraja drugog svetskog rata, u uslovima česte promene vlasti, zalaganje za kulturu, kao i zaštitu kulturne baštine, nije spadalo u red najvažnijih aktivnosti. Navike kulturnih ustanova iz doba socijalističkog uređenja suočile su se sa tržišnim zahtevima i stvorile konfliktnu poziciju. Kulturna baština u Srbiji, kao i ona van državnih granica, je u takvom stanju da zahteva višestruko veća ulaganja od raspoloživih sredstava koja se budžetskom raspodelom mogu odvojiti za tu svrhu. Sedamdesetih godina prošlog veka započeta je izrada međunarodnih pravnih standarda koji bi regulisali pristup kulturnom i prirodnom nasleđu. Najznačajniji međunarodni sporazum tog vremena je Uneskova konvencija o zaštiti kulturnog i prirodnog nasleđa, doneta u Parizu 1972. godine. Mnogi od ovih standarda u našoj sredini nisu bili usvojeni, a neki od usvojenih nikada nisu bili dosledno primenjivani. Raspad države, koji je pratila duboka kriza vrednosti, doveo je do razaranja sistema kao i do manipulacije vrednostima nasleđa, pre svega u cilju postizanja nacionalizma. Konferencija je rezultirala usvajanjem manifesta sa „deset zapovesti“, odnosno zaključaka, koji će biti smernice daljeg delovanja u toj oblasti. Neke od važnijih su usaglašavanje domaćih i međunarodnih zakona u vezi sa kulturnom baštinom, uređenje baza podataka, stalna međunarodna saradnja, neophodnost digitalizacije kulturnog nasleđa i obogaćivanje forme njegove prezentacije. Jedan od važnih zakona u kulturi biće i zakon o zadužbinama i fondacijama. Pomoć donatora je danas možda presudna. Bilo bi značajno da se obnovi zadužbinarstvo i vrati prestiž koji su uživali ljudi koji su u 19. i 20. veku podržavali kulturu i umetnost. Kulturno nasleđe je plodonosno za ekonomiju, na područjima bogatim istorijom, kulturom i tradicijom.
Jasna Ljubojević
broj 56, jun 2009.