Usvajanjem Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa posebnim potrebama, Skupština Srbije je donekle ispunila obećanje koje je dao Ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić na proslavi Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom prošle godine, da država mora da upotpuni pravnu regulativu koja će omogućiti poboljšanje njihovog položaja.
U postojećoj ekonomskoj krizi, koja po tvrdnjama nekih ministara i ekonomskih stručnjaka polako prolazi, dok po upozoravanju njihovih neistomišljenika tek treba da svrati u ove krajeve, kao jedan od najvećih problema javlja se problem koji nije stran ni našim nekriznim vremenima, ako smo ih ikada imali, a to je problem nezaposlenosti. Posebna tema je položaj invalida i mogućnost za njihovo radno angažovanje. Ovaj problem, bar što se zakonske regulacije tiče, trebalo bi da sanira Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom usvojen 13. maja ove godine u Skupštini Srbije.
Zakon tretira problem lica sa invaliditetom, koja su ograničenih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa. Samo stanje osoba sa invaliditetom različito je definisano u našoj istoriji, od medicinskog modela koji je sugerisao samo rehabilitaciju, pa do socijalnog modela koji stanje invalidnosti definiše kao prazan prostor između mogućnosti takve osobe i potreba društva, gde je naglasak na društvenoj akciji tj, uključivanju invalida u što veći broj društvenih aktivnosti. Sam naziv potiče od latinske reči invalidus (nemoćan, slab), i to je pojam starih Rimljana kojim su označavali vojnike koji su postali neupotrebljivi za dalje ratovanje. Do sredine 18. veka “nakaznost”, koja bi se mogla upodobiti današnjem pojmu invalidnosti, tretirala se kao kršenje čitavog niza pravnih i „prirodnih“ propisa. U Kraljevini Jugoslaviji prvo je postojao pojam samo ratnog invalida koji je zahvaljujući vojnom angažovanju zadobio povrede, da bi se tek kasnije ovaj status bio priznat civilnom sektoru.
Tokom vremena, kako je preovladalo mišljenje da nisu u pitanju nikakve “nakaze” i tereti za čovečanstvo, zakonska regulativa je išla ka sprečavanju njihove izolacije i diskriminacije. O tome svedoče brojni međunarodni dokumenti koji regulišu ovo pitanje, od Univerzalne deklaracije UN o pravima čoveka, Standardnih pravila UN za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom, pa do Konvencija međunarodne organizacije rada o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Evropa, u kojoj je procenat osoba sa invaliditetom oko 14 odsto, različito od članice do članice rešava ova pitanja. Tako u Nemačkoj invalidi imaju dobru stopu zaposlenosti zahvaljujući alternativnim vidovima radnog angažovanja, od rada od kuće, pa do skraćenog radnog vremena. Ukoliko osoba sa invaliditetom ostane bez posla u Holandiji ili Švedskoj, sistemom zamrzavanja prava na četiri godine i dalje prima beneficije, dok Danska i Norveška pružaju treninge, edukacije i „start-ap” kredite za otpočinjanje sopstvenog biznisa. Poslodavci u Poljskoj se oslobađaju jednog dela sredstava koja izdvajaju za invalide ukoliko trebuju proizvode izašle iz tzv. „zaštitnih radionica“. Ovaj izraz označava zapošljavanje osoba sa invaliditetom na radnim mestima sa posebnim uslovima. Primarni cilj takvih radionica je da se što više ljudi iz ove kategorije stanovništva osposobi za rad. Proizvodi nastali u ovakvim radionicama u nekim zemljama, kao što je Velika Britanija, već imaju i svoju robnu marku.
Uslovi i modeli
Što se tiče država iz korpusa “još malo, pa u Evropskoj uniji”, one su na različite načine rešile pitanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Pomenućemo susednu Hrvatsku koja za osobe sa invaliditetom koje se ne mogu zaposliti pod tržišnim uslovima predviđa predhodno pomenute „zaštitne radionice“, a obaveza zapošljavanja ove kategorije lica zakonom je nametnuta u određenom procentu samo za državne institucije i pravna lica čiji je osnivač u pretežnom vlasništvu Republike Hrvatske. Pomenute ustanove imaju obavezu da do kraja 2020. godine zaposle najmanje jednu osobu sa invaliditetom na svakih 16 zaposlenih. U, paralelno nam vezanoj, Republici Srpskoj su slična zakonska rešenja, sem što se obaveza od 16 prema 1 za državne institucije predviđa do kraja ove godine. Naš zakonodavac, sa druge strane, u prvim članovima zakona definišući osobe sa invaliditetom, predviđa i pravo osobe koja potpada pod datu definiciju da podnese zahtev za procenu svoje radne sposobnosti organizaciji zaduženoj za zapošljavanje, što je prvi korak ka pronalaženju radnog mesta adekvatnog radnim sposobnostima osobe sa invaliditetom. Dalje zakon, kao dobru vest, propisuje obavezu poslodavcima kod kojih su invalidi već zaposleni da im prilagode poslove, uslove rada kao i samo radno mesto, da se ne bi desilo, recimo, da im za ulazak u zgradu preduzeća trebaju usluge Parking servisa ili neke građevinske firme koja poseduje kran. Ono što baš nije vest od koje će zaigrati srce poslodavcima u Srbiji koji imaju najmanje 20 zaposlenih radnika, je obaveza je da u radnom odnosu imaju i određeni broj osoba sa invaliditetom, i to oni koji imaju od 20 do 49 zaposlenih moraju da zaposle bar jednu osobu sa posebnim potrebama, oni sa preko 50 zaposlenih bar dvoje, i sa svakih narednih 50 zaposlenih po jednu osobu sa invaliditetom. Iako može zvučati kao adekvatno rešenje problema zaposlenosti ove kategorije lica, kasniji članovi zakona koji predviđaju penale za poslodavce u visini trostruke minimalne zarade za svaku osobu sa invaliditetom koju nisu zaposlili, bude sumnju da će ovakva rešenja stimulisati poslodavce da angažuju više od 19 zaposlenih, bar u skladu sa propisima i van sive zone. To svakako nije usklađeno sa politikom vlade za očuvanje i povećanje radnih mesta. Naravno, navedena opaska nije sasvim tačna, pošto se ovakvim sistemom ipak povećava broj zaposlenih, doduše samo osoba sa invaliditetom.
Pionir ovakvog sistema poznatijeg kao „kvotni“ je Velika Britanija, a sledile su je uglavnom razvijene zemlje Zapadne Evrope. Taj sistem je posle 1945. godine primenjivan na ratne invalide i u našoj zemlji, ali se sa tom praksom stalo po nalaženju poslova svim licima koja su tada pripadala pomenutoj kategoriji.
Pored skidanja osmeha sa lica poslodavaca, ovaj sistem može i same osobe sa invaliditetom da demotiviše, jer što bi se neko trudio da se usavršava i bori za posao kada mu je radno mesto negde zagarantovano? Takođe, osobe sa posebnim potrebama koje ovakvom direktnom linijom stignu do zagarantovanog radnog mesta, mogu umesto opšte prihvaćenosti i integracije u radnu sredinu izazvati bar blagu nenaklonost od strane drugih zaposlenih, koji su se borili da dobiju radno mesto. Možda bi navedene nedostatke mogla da otkloni kombinacija ovog sa volonterskim sistemom koji postoji u SAD. On se zasniva na stimulaciji poslodavca sa jedne strane, kao i većem angažovanju osoba sa invaliditetom pri osposobljavanju i traženju posla sa druge, koje za posao konkurišu kao i svi ostali, na osnovu svojih stečenih veština i kvalifikacija. Negativna strana ovog sistema se ogleda u onoj socijalnoj nesigurnosti koja prati zaposlene koji ne nalaze poslove tako lako i posle usavršavanja. Da bi ovo trebalo da bude cilj pri osposobljavanju za tržište rada osoba sa invaliditetom, možda najbolje svedoče reči Tomasa Šindlmajera, stručnjaka UN za pitanja invaliditeta, koji je objašnjavajući potrebu za donošenjem Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, istakao da Konvencija za ove osobe ne traži neka nova prava, već samo omogućava da one uživaju sva prava u društvu koja svi drugi već imaju. U protivnom, ovakva zakonska rešenja mogu dovesti do toga da poslodavci u cilju izbegavanja penala počnu da izmišljaju radna mesta za osobe sa invaliditetom, a fiktivna radna mesta koja su do sada bila ekskluzivni pronalazak pojedinih državnih institucija pokazala su se, najblaže rečeno, kao loša praksa. Da li je osobama sa invaliditetom potrebna isključivo zaštita ili samo ravnopravnost, pokazaće vreme. No, pre svake ocene možda treba sačekati šta poslodavci, za koje ova obaveza nastaje za godinu dana od stupanja na snagu zakona, imaju da dodaju.
Mirko Miloradović
broj 56, jun 2006.