Zašto radni sporovi za mobing i diskriminaciju na sudu traju i do 12 godina

Nakon što je deset godina radila kao administrativna radnica u firmi Birostroj, Marijani Petrović je postalo sve teže da tu ostane. Firma je 2014. godine privatizovana, radnici su otišli, a ona ostala sama u 750 kvadrata.

Kako kaže za CINS, uslovi nisu bili adekvatni, platu nije primala, a firma joj nije plaćala doprinose.

Uslove u kojima je radila opisuje kao „maltretiranje do iznemoglosti – iscrpljivanje da se sami pokupite i odete”.

Poslodavca je 2017. godine tužila za zlostavljanje na radu, odnosno mobing, ali je postupak izgubila.
Međutim, nije jedina.

U poslednje tri godine samo pred Višim sudom u Beogradu svaki drugi radnik izgubio je od poslodavca spor za zlostavljanje i diskriminaciju na radu, dok je svaki osmi uspeo da pobedi. U četvrtini postupaka radnici su na kraju odustali od suđenja, a oni koji nisu na pravdu su čekali godinama – u nekim slučajevima i duže od decenije.

Mario Reljanović viši naučni saradnik Insituta za uporedno pravo, za CINS kaže da je jedan od opštih problema ovih sporova, između ostalog, i to što sudije „ne razumeju diskriminaciju” i sudovi „ne shvataju suštinu pojma zlostavljanja na radu”.

Predsednica Upravnog odbora Društva sudija Srbije Nada Đorđević, ranije sudija Višeg suda u Beogradu ističe da se eventualni nedostaci prvostepenih odluka – usled manjka iskustva sudija ili specifičnosti materije – mogu ukloniti u odlukama apelacionog ili Vrhovnog suda. Ona dodaje da su primedbe legitimne i naglašava potrebu za obukama sudija i razgovor sa drugim ekspertima u ovoj oblasti
CINS je za potrebe analize pitanja poslao i Višem sudu u Beogradu, ali od njih nije dobio odgovor.

Marijana je zbog neuplaćenih doprinosa na operaciju materice otišla sa osam meseci zakašnjenja, u tužbi je tvrdila da joj je zbog toga „odstranjen veći deo organa” i da se to ne bi desilo “da je operacija sprovedena (…) kada je bila zakazana”.

Sud je naveo da je račun poslodavca bio u blokadi zbog lošeg poslovanja, te da su zbog toga kasnile plate i doprinosi, kao i da iz istog razloga firma nije mogla da plaća struju, grejanje i drugo. U presudi stoji i da loši uslovi u kojima je radila nisu mobing i da nije postojala namera nadređenog da je zlostavlja.

Mario Reljanović za CINS ovakvu presudu ocenjuje kao potencijalno spornu. Prema njegovim rečima neisplaćene zarade i doprinosi nisu zlostavljanje, ali pogoršanje uslova bi to moglo biti. Pitanje namere, kako kaže, nije presudno.

„To (zlostavljanje prim. nov.) uopšte ne mora da bude cilj poslodavca. On može da radi nešto i nesvesno, ali to ne znači da ne krši svoje zakonske obaveze time što ne zna da to predstavlja zlostavljanje”, navodi Reljanović.

Reljanović navodi da je ovakva potvrđena presuda „opasan presedan”, kojima se stvara praksa na osnovu koje će druge sudije misliti da moraju da ispituju motive poslodavaca. Ili će misliti da mogu da problematično ponašanje poslodavca opravdaju lošim poslovanjem.
Takođe, iako je sud u obrazloženju naveo i to da Marijana nije dokazala zlostavljanje, Reljanović kaže da to i nije njena obaveza, jer ona samo treba da ukaže na verovatnoću da se zlostavljanje desilo.

Podaci CINS-a pokazuju da je skoro svaki drugi radnik, koji je tužio poslodavca zbog mobinga ili diskriminacije na Višem sudu u Beogradu, čekao više od tri godine do pravosnažne presude, dok su neki trajali i skoro 12 godina.

Radni sporovi za zlostavljanje su dugi pre svega jer su sudovi preopterećeni predmetima, saglasni su sagovornici CINS-a, Nada Đorđević i Mario Reljanović.

To dolazi do izražaja u radnim sporovima „jer su po prirodi hitni” smatra Reljanović. Situacije u kojima se nalaze tužioci – uključujući i zlostavljanje na radu – često su neizdržive i ozbiljno utiču na njihov kvalitet života. „Slično važi i za sporove zbog diskriminacije”, dodaje.
Sudija Nada Đorđević kaže da su sporovi za mobing i diskriminaciju složeni iz ugla prava:

„Najpre zbog toga što je teško da ćete naći u nekom konkretnom predmetu pisane dokaze o aktima diskriminacije ili aktima zlostavljanja na radu.(…) Zato se veliki broj činjenica, zapravo, zasniva na iskazima stranaka i svedoka. To su dosta obimna i iscrpna saslušanja.”
Đorđević dodaje da je nemoguće saslušati 20 ljudi na jednom ročištu, kao i da postoje opravdani izostanci kada su učesnici sprečeni da prisustvuju.

I kada se svedoci saslušaju, to nije garancija da će ishod biti povoljan za radnika.

Aleksandra Vasiljević, advokatica sa iskustvom u radnim sporovima objašnjava za CINS da su svedoci i dalje zaposleni kod poslodavca i zbog straha da ne ugroze svoje radno mesto, ili ćute ili kažu da se ne sećaju.

Svaki četvrti radnik koji je pokrenuo spor protiv poslodavca zbog mobinga ili diskriminacije, na Višem sudu u Beogradu, na kraju je odustao od njega – povlačenjem tužbe ili odricanjem od tužbenog zahteva, pokazuje analiza CINS-a.

U praksi se javljaju i pritisci na radnike od strane poslodavca, što dovodi do odustajanja od postupaka, objašnjava Mario Reljanović:

„Zaposleni dobije pretnju da će mu biti otkazan ugovor o radu” ili bude zastrašivan, tako što mu advokat poslodavca „objasni” da nema nikakve šanse u sporu, da je njegovo postupanje kažnjivo i da će protiv njega biti pokrenut krivični postupak ako nastavi.

Stefan Todić pravnik iz sindikata Nezavisnost dodaje da razlog može biti i taj što radnici uvide da postupak ide u lošem smeru i zaključe da je bolje da „preseku” i plate troškove do tog trenutka.

Sudija Nada Đorđević kaže da nije retko i da strane sudu dostave obaveštenje da su postigle sporazum i da dođe do povlačenja tužbe.

Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata kaže da u svojoj praksi imaju najmanje sporova za mobing, ali ne zato što on ne postoji, „nego zato što se radnici teško odlučuju da pokrenu takav postupak. I advokati ih često unapred upozore da su to izuzetno teški sporovi, teško dokazivi i da traju veoma dugo”.

Todić navodi da je sud poslednja opcija za radnike i da najpre iscrpe druge mogućnosti, među kojima su Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ili Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova (Agencija) – gde su procesi besplatni i znatno brži nego na sudu.

Postupci za mobing i diskriminaciju pred Agencijom su u porastu, kaže za CINS njen direktor Ivica Lazić.
„U proteklih pet godina pokrenuto je oko 300 postupaka povodom zlostavljanja na radu, a od toga su se strane u trećini slučajeva sporazumno izmirile.”

Reč je o slučajevima iz cele zemlje, a najčešći ishodi koji zadovoljavaju obe strane, navodi Lazić, bile su izvinjenje, drugačija organizacija rada, uvođenje internih procedura za sprečavanje sličnih situacija ili novčana naknada.
Stefan Todić iz Nezavisnosti, međutim, ističe da kod obraćanja Agenciji postoji problem – za takav postupak mora da postoji saglasnost poslodavca do koje nije uvek lako doći.

U slučaju diskriminacije situacija je drugačija.

Radnici mogu da se obrate Povereniku za zaštitu ravnopravnosti – koji ocenjuje da li je bilo diskriminacije i daje preporuke poslodavcu, uz mogućnost opomene i obaveštavanja javnosti ako se one ne sprovedu. Nedavno se, međutim, desio i slučaj u kome se Poverenik umešao u sudski postupak.

Naime, Novica Petrović iz Kragujevca tužio je Gradsku upravu u ovom gradu jer ga je posle 20 godina rada u dve mesne zajednice sa oko 12 hiljada stanovnika, premestila da vodi mesto u kom živi oko 120 ljudi.

Nove prostorije gde je radio imale su samo poljski toalet, bile su bez vode i grejanja, sa neproverenim električnim instalacijama, zidovima punim buđi i bubašvabama u kancelariji.

Institucija Poverenika, najpre je zatražila od Gradske uprave da otkloni posledice diskriminatornog postupanja, a zatim se umešala u postupak te navela da je njihovo mišljenje „predstavljalo jedan od ključnih dokaza u postupku”.
Skoro godinu dana od ponošenja tužbe Viši sud u Kragujevcu utvrdio je da je Gradska uprava diskriminasala Petrovića. Gradska uprava se žalila na ovu odluku, pa je predmet trenutno pred Apelacionim sudom u Kragujevcu.

Sagovornici CINS-a upućuju da u praksi dolazi do greške u proceni šta je mobing, a šta diskriminacija – kako u sudovima tako i kod radnika.

„Diskriminacija je neopravdano pravljenje razlike u odnosu na neka lična svojstva“, kaže Nada Đorđević i dodaje:

„Zlostavljanje je sistematsko ponašanje, koje ima kontinuitet i usmereno je na ličnost zlostavljenog – u smislu da se on oseća omalovaženim, manje vrednim, da se napada njegov profesionalni, lični integritet, da to često izaziva i neke psihosomatske posledice po njega i slično.”

Todić objašnjava za CINS da zaposleni često previde „kontinuitet” koji zakon predviđa da bi nešto bilo mobing.

„Ako se nešto desi incidentno, jedanput, ne možemo pričati o zlostavljanju. Možemo o kršenju drugih normi, ali ne o zlostavljanju”, navodi on.