Nedostatak novca na tržištu povećao je broj preduzeća neplatiša i produžio rokove otplate. Veliki trgovinski lanci su među najvećim dužnicima. Prosečni rokovi plaćanja su 90 dana a trgovci ih nadmašuju za još 60, tvrde proizvođači. U trgovinskim lancima kažu da su podaci o rokovima plaćanja poslovna tajna. Prema rečima proizvođača i među malim trgovcima ima sve više onih koji uopšte ne plaćaju.
Mercator spada u malobrojne trgovinske lance koji poštuju rok plaćanja dogovoren na tržištu. I u otežanim uslovima poslovanja Mercator nastavlja sa politikom urednog plaćanja, kao što je i do sada činio, i ostaje primer odgovornog privrednog subjekta po pitanju finansijske discipline i izmirivanja obaveza. Verujemo da na ovaj način dajemo svoj doprinos naporima ekonomskih vlasti u borbi za suzbijanje posledica globalne finansijske krize i održavanju makroekonomske stabilnosti, kaže za BIF Stanka Čurović, predsednik Upravnog odbora Mercatora S i M Rodića.
S. Čurović: To je svakako rezultat politike koju vodimo na tržištu Srbije, što je inače i politika Grupe Mercator, ali je uslovljeno i ponašanjem naših kupaca. Svi smo deo lanca od proizvodnje do prodaje, usmereni jedni na druge i međusobno zavisni. Tamo gde se vide rezultati kod trgovaca, koji su poslednji u lancu i kao i svi moraju da izmire svoje obaveze, to ne bi bilo moguće ako i ostali to ne učine. Kada smo kreirali poslovnu politiku veleprodaje, koja čini 20 odsto našeg prometa, bilo nam je jasno da ćemo radikalnim merama trijaže kupaca izgubiti deo prometa. Svesno smo išli na to, tako da danas imamo zdrave odnose sa kupcima koji uglavnom uredno izmiruju svoje obaveze prema nama.
BiF: Zašto je došlo do probijanja rokova plaćanja?
S. Čurović: Neke kompanije su bile više, druge manje investiciono zadužene kada se prošle jeseni desio finansijski kolaps. Bilo je teško rearanžirati dospele kredite, a u servisiranju obaveza postoje prioriteti: obaveze za porez, zarade i troškove koji su uslov za obavljanje delatnosti. Jedini način je bio produžiti valute plaćanja prema dobavljačima. Ovo je zaista pretpostavka bazirana na poslovnoj logici a svakako ne univerzalni odgovor na pitanje. Zavisi, u krajnjem, od mikroekonomske situacije svakog preduzeća u momentu početka krize. Tu pre svega mislim na gep između prosečnog obrta potraživanja i obaveza kao i strukturu kreditnih obaveza i procenat njihovog učešća u ukupnoj pasivi. Velika je opasnost bila i za ona preduzeća koja su investicije u stalna sredstva finansirala iz kratkoročnih izvora ili redovnog tekućeg priliva. Zaista nema razloga kada se roba pravilno odabere i proda da se ne izmiri obaveza prema prethodnom učesniku u lancu. Dakle, mora da postoji sredstvo obezbeđenja i da kod utvrđivanja limita imamo jasne kriterijume koji su potrebni uslovi da neko može da radi. Smatram da i sudovi moraju da imaju znatno veću ulogu u procesuiranju onih koji svoje obaveze ne izvršavaju, po bilo kom osnovu. Kad ljudi shvate da mora da postoji finansijska disciplina i da će biti onemogućen svako ko je krši, počeće i da razmišljaju da li će i pod kojim uslovima ući u neku investiciju. Suština je u promeni načina razmišljanja.
U Mercatoru S je investiciona aktivnost bila izbalansirana, tako da smo mogli da upravljamo procesima relaksiranije nego ostali. Zatim, od aprila prošle godine uveli smo mere troškovne racionalizacije, što ni slučajno ne znači otpuštanje zaposlenih. U taj proces su uključeni svi jer je važno da na tome ne radi samo uprava nego ključni kadrovi u preduzeću i zaposleni.
Bif: Koliki su rokovi isplate dobavljačima?
S. Čurović: Prosečni rokovi plaćanja za robu široke potrošnje ili prehrambenih proizvoda koji su možda i najinteresantniji s obzirom na strukturu naše industrije, su oko 60 dana za market program, za tehničku robu oko 75, za tekstilnu oko 120. Market program učestvuje u strukturi prodaje sa 85 odsto a tekstil i tehnika sa 15 odsto. U okviru market programa 93% ukupnog prometa su pretežno domaći proizvođači i distributeri, tekstil uglavnom uvozimo i tu smo izloženi kursnom riziku.
Bif: Proizvođači smatraju da bi država mogla da nametne rokove plaćanja. Najavljuje se da bi i novi zakon o trgovini koji je u izradi mogao da sadrži takvu obavezu.
S. Čurović: Neophodno je stvoriti elementarne pretpostavke da potpuni regulator odnosa ponude i tražnje postane tržište i istrajati na poštovanju finansijske discipline, a ne korigovati komercijalne ugovore. Kupoprodajne odnose uređuju ugovorne strane, odnosno tržište. U komercijalnom ugovoru ugovorna strana nije država, nego prodavac i kupac. Država je donela niz dobrih ekonomskih mera koje već daju rezultate. Određivanje rokova plaćanja bi verovatno dovelo do toga da trgovci mnogo pažljivije biraju robu. Sve što se ne bi moglo prodati u roku koji bi bio propisan, verovatno se ne bi ni našlo na policama, tako da bi ova mera imala i neke kontraefekte. Ne bi bilo dobro da se rokovi plaćanja skraćuju, jer trgovci već rade na „ivici noža“. Sigurna sam da ni u jednoj trgovačkoj kući ne očekuju ove godine brilijantne rezultate već samo zadržavanje broja potrošača i pokriće troškova poslovanja.
Bif: Kako se trgovina bori da zadrži potrošače? Promet u maloprodaji opada od početka ove godine a cene rastu.
S. Čurović: Trend prometa u drugom kvartalu 2009.godine u odnosu na prvi kvartal je na istom nivou. U market programu kod robe široke potrošnje je izmenjena struktura potrošačke korpe. Prodaja tekstila i tehnike je za oko 20 odsto manja nego prošle godine. U krizi ljudi racionalnije pristupaju kupovini i čekaju sezonska sniženja i akcijske prodaje. Mi smo se opredelili da sačuvamo potrošače tako što štitimo cene oko 500 proizvoda robe široke potrošnje koji su najznaèajniji deo potrošačke korpe i najprodavaniji proizvodi u našim maloprodajnim objektima. Cene ovih proizvoda pratimo na nedeljnom nivou i naš cilj je da tu budemo najkonkurentniji. Smatram da se trgovina u Srbiji odgovorno ponaša kada je u pitanju roba široke potrošnje jer se i drugi trgovci time bave, tako da je u okviru bazne inflacije cena hrane najmanje doprinela rastu a najviše proizvodi pod uticajem promena akciza: naftni derivati, alkohol, cigarete…
Dalje, neophodno je sprečiti kartelske dogovore prerađivača koji nametanjem diktiranih cena dovode trgovačke lance na nivo minimalnih neodrživih marži, što dovodi u zabludu potrošače da su trgovci isključivi krivci za rast cena osnovnih egzistencijalnih proizvoda, a problem je na strani proizvođača (npr. jestivo ulje). Zatim osloboditi uvoz, eliminisati mere zaštite: carine, prelevmane na uvoz šećera, mlečnih proizvoda gde bi konkurencija proizvela dodatne bonitete za sve učesnike u prometu i niže cene za potrošače. Alternativa ovakvim aktima je da država – robne rezerve imaju dovoljno kapaciteta, kako bi u slučaju rasta cena intervenisala što bi povećalo ponudu i smanjilo vrednost robe.
Bif: Najavili ste za ovu godinu ulaganja od 30 miliona evra u razvoj poslovanja u Srbiji. S obzirom da u krizi prvo stradaju investicije i razvoj, da li ste tu nešto promenili?
S. Čurović: Onaj ko je hrabar i ima mogućnosti da ne zaustavi razvoj, ima šansu da opstane pa čak i da poveća svoje tržišno učešće. Naše opredeljenje nije da odustajemo od onoga što se zajednički dogovorimo. Na nivou Grupe Merkator imamo godišnji budžet investicija gde svaka od firmi-ćerki konkuriše sa projektima. Mercator S je dobio odobrenje za taj nivo investicija. Mi smo već otvorili Roda centar u Šapcu gde je zaposleno 350 ljudi. Krajem avgusta očekujemo otvaranje Roda centra u Kruševcu gde bi trebalo da se zaposli oko 250 ljudi. Do kraja godine otvorićemo takav centar i u Somboru i zaposliti oko stotinu novih radnika.
Smatram da bi u delu investicija trebalo obezbediti poštovanje rokova koje predviđa Zakon o planiranju i izgradnji za sve aktivnosti čiji su rokovi definisani zakonom, zatim ubrzati proces upisa prava vlasništva nad nekretninama i preparcelacije zemljišta. U cilju što bržih efekata na punjenje budžeta treba dati značajne popuste za jednokratno plaćanje troškova komunalnog opremanja i izmeniti zakonsku regulativu u delu vlasništva i prometa građevinskim zemljištem. Ovo je sada još važnije jer doprinosi privlačenju novih investitora sa svim pozitivnim efektima toga.
Bitno je, takođe, da Narodna Banka Srbije stimuliše domaće i strane banke da u što većoj meri zadrže trenutni nivo izloženosti prema srpskoj privredi i da obnavljaju kratkoročni kreditni portfelj prema njima. U tom smislu je potrebno: da NBS obezbedi, ako bi bilo potrebno, dodatnu likvidnost bankarskom sektoru Srbije preko emitovanja hartija od vrednosti i swap poslova. Smatram da bi dosta pomoglo ako bi NBS smanjila visoku obaveznu rezervu prema bankama, ukidanje obaveze 100% depozita banaka kod reprogramiranja – aneksiranja dospelosti – datih kredita. Važno je i nastaviti davanja stimulativnih kredita privredi.
Gordana Milojković
broj 57/58, jul/avgust 2009.