Ovo je priča o novim poslovnim softverima za mala i srednja preduzeća i domaćoj porodičnoj firmi koja ih je proizvela, u kojoj nema samohvalisanja da je to nešto najbolje što je Srbiju moglo da zadesi, saveta opšteg tipa beskorisnih u praksi, ni terminologije u kojoj razumete samo veznike.
Dušan Bošnjak, direktor preduzeća IIB je dugogodišnji informatički stručnjak koji kaže da je uprkos uslovima u Srbiji uspeo da razvije posao sa domaćim i stranim klijentima zahvaljujući tome što je odustao od državnih tendera čiji se uslovi kose sa zdravim razumom, što je došla strana konkurencija koja mu je uvećala samopouzdanje i cene softvera na domaćem tržištu i što porodična firma nema druge mogućnosti no da uspe, jer u suprotnom „niko nema hleba“. Nije pristalica agresivnog samohvalisanja „kupite naš proizvod jer smo najbolji, najpametniji i najlepši“, ni upotrebe terminologije čiji je efekat takav da je direktorima firmi kojima se nudi informatička podrška jedino jasno da im ništa nije jasno. Sklon je da malim firmama, koje po pravilu kubure sa skromnim bužetima, savetuje ono što njemu, kao prodavcu, nijedan novokomponovani reklamni stručnjak ne bi savetovao: da ukoliko trenutno nemaju finansijskih mogućnosti za kvalitetan softver, za poslovanje će im poslužiti i neki skromniji, pod uslovom da je firma dobro organizovana. Jer dobro organizovana firma će jedino i stvoriti uslove da sutra kupi i kvalitetan softver.
Zato na pitanje otkud odluka da IIB usred krize na tržište plasira dva nova proizvoda – poslovne softvere za mala i srednja preduzeća i inovira poslovni softver za velike firme, Bošnjak ne tvrdi da je to rezultat strateške vidovitosti već iznuđen potez, kakvih je u zemlji u kojoj ni oni koji je vode ne znaju šta će biti sutra, nužno više nego planiranih. „Neposredno pre krize zaposlili smo sedam novih ljudi, jer smo imali sklopljene ugovore za poslove tri godine unapred. Međutim, sa intenziviranjem krize stale su i nove porudžbine, a sada imamo problem da naplatimo i ono što smo uradili. I onda smo rešili da iskoristimo kapacitete koje imamo i napravimo nešto novo. Slično kao i za vreme bombardovanja kad smo prešli na grafičke tehnologije i sa njima prvi izašli na tržište čim su se stekli uslovi. Ovog puta nam je jedan od naših partnera, specijalizovan za male firme, predložio da napravimo kvalitetno rešenje za taj segment tržišta, koje će i u praksi, a ne samo na rečima, biti prilagođeno njihovim potrebama. Ideju smo proširili tako da odmah pravimo dva rešenja za mala i za srednja preduzeća, te da uradimo inovaciju programa na osnovu istih tehnologija. Rukovodili smo se logikom da ukoliko kriza potraje i zbog toga ne bude očekivane potražnje za novim proizvodima, bar smo iskoristili vreme da usavršimo glavni proizvod u našoj ponudi“.
Znanje ostaje u porodici
Naime, iako je IIB započeo posao kao mala porodična firma, još od nastanka 1990. godine klijenti su mu velike kompanije, jer su i Bošnjak i njegova supruga pekli zanat u socijalističko vreme, radeći na integralnim informacionim sistema u preduzećima sa hiljadama zaposlenih. Zahvaljujući takvom iskustvu, IIB je proizveo svoj prvi i dugo jedini proizvod poznat kao prvi srpski ERP, odnosno UPIS.Net (Upravljački poslovni informacioni sistem), koji već gotovo dve decenije uspešno koriste velike domaće, ali i strane kompanije koje posluju u Srbiji i regionu. Danas imaju u ponudi i aplikaciju poslovne inteligencije UPIS.API, zasnovanu na alatu poslovne inteligencije Panorama, integrisan UPIS.Net sa Lobo-DMSom, dokument menadžment sistemom, aplikaciju za mobilno poslovanje, kasu i web aplikaciju za poručivanje i izveštavanje. Mada je njihov poslovni softver uspeo da se izbori sa svetskom konkurencijom čak i u inostranim firmama, Bošnjak kaže da je, u uslovima kada svi savremeni softveri na tržištu stižu jedni druge po kvalitetu, osnovni razlog njihovog uspeha u tome što su svi projekti uspešno završeni. „Napravili smo metodologiju 3PI – prototipski prenos pozitivnih iskustava, koja obezbeđuje da softver bude uveden pre nego što dođe do promena u poslovnom sistemu. To je glavni ključ uspeha. Od nedavno smo našu metodologiju usavršili tako da je krajnjem korisniku već u ranoj fazi uvođenja jasno kakav je odnos između očekivanog i mogućeg, pa se već na tom nivou mogu vršiti promene ako su potrebne“.
Takvo iskustvo može kvalitetno da se prenese klijentima samo ako informatička firma koja se poziva na stečene reference nema problem sa odlaskom kadrova. Stoga, savetuje naš sagovornik, kada se preduzeće odlučuje za proizvod koji treba da donese nova znanja, nije dovoljno da ima u vidu samo njegove ili reference firme koja ga nudi, već prevashodno tima koji uvodi softver, jer se može desiti da ljudi koji su uspešno odradili prethodne poslove više nisu u istoj kompaniji. S obzirom da je porodična firma, IIB nema problema sa odlaskom ljudi, naprotiv, „imali smo sreće da su u užoj i široj familiji većinom stručnjaci iz ove oblasti i zato celokupno znanje, koje smo stekli, ostaje u porodici. Ako se dogodi da neko od ljudi, koje smo kasnije zaposlili ode, mi samo smanjujemo kapacitet, ali i dalje možemo da uradimo celokupan posao bez problema“.
Pored isksutva stečenog u radu sa klijentima, u proizvode namenjene malim i srednjim firmama pretočeno je i sve ono što je ovo preduzeće moralo da reši u sopstvenoj organizaciji poslovanja da bi se izborilo sa konkurencijom, kaže Bošnjak, počev od činjenice koje velike softveraške firme često nisu dovoljno svesne: da u velikoj kompaniji jedan posao radi deset ljudi, dok u maloj jedan čovek obavlja deset poslova.
O tome šta korisnici mogu da očekuju od rešenja UPIS.Partner (za srednja preduzeća) i Kompas (za mikro i male firme), Bošnjak kaže: „Osnovna korist je smanjenje troškova, jer se u savremenim uslovima na ceni više ne može zaraditi, već samo na smanjenju troškova i na obrtu. Softver obezbeđuje bolju kontrolu svih poslovnih procesa, tačnost podataka, da rukovodioci mogu na vreme da raspolažu neophodnim informacijama, a ne da budu bez njih ili njima pretrpani. Informacija je lična kategorija: onaj koji manje zna treba da dobija više infomacija, a onaj koji zna više, njemu je višak informacija smetnja. Znači, morate da imate visok stepen personalizacije. Mi smo to obezbedili uvodeći koncept oglasne table: da svako za sebe parametarski personalizuje rešenje, da bi na jednostavan način i automatski dobio samo ono što mu treba. Drugim rečima, sve je krajnje pojednostavljeno, pogotovo za ljude koji zaziru od novih tehnologija“.
„Dule, još nisam otišla“
Prednost kod uvođenja poslovnog softvera u manje firme je manji broj ljudi koje treba ubediti da prihvate novine u radu. To je najteži deo posla, jer u takvim situacijama po pravilu jedna trećina podržava projekat, jedna trećina su neutralci koji čekaju da se pridruže pobedniku, a preostala trećina su kočničari, koji se ne libe ni da namerno prave greške kako bi pokazali da je ceo poduhvat besmislen. „Menjati navike nije lako, uvek ima onih koji misle ’’dok sam ja ovde, to ne mora“. I sad valjda treba da čekamo da oni odu da bismo uveli sistem. Jednom sam to i rekao jednoj gospođi koja nam je pravila probleme oko projekta i koju sam, nakon što je otišla iz te firme, ponovo sreo u drugoj firmi. Čim me je videla rekla mi je: „Dule, samo da znaš da još nisam otišla“. Naravno, opet je bila veliki kočničar. U početku sam nastupao autoritativno i nisam ostavljao alternative, ali to je bila greška, u radu sa ljudima alternative moraju da postoje. Treba naći pravu meru između čvrstog stava i altrenativa, morate da budete dobar psiholog i da prepoznate sa kim treba da se svađate, a kome da se udvarate. Pogotovo što prvih nekoliko meseci uvođenja sve radi sporije i lošije, zbog neuvežbanosti. Uglavnom, tek posle tri meseca promenjene navike postaju nove navike i tek tada postaju vidljivi i rezultati, a onda nam se, kao pomoć, pridružuju i neutralci“.
Da je uspeh lakše postići nego održati, govori i dilema pred kojom su se našli u IIB-u: širenje poslovanja zahtevalo je angažovanje partnera u uvođenju softvera, a sa duge strane je postojala zebnja da bi neko od novih saradnika mogao da napravi greške u implementaciji koje bi pretile da ugroze osnovu na kojoj je IIB stekao reputaciju na tržištu. Rešenje koje je nađeno omogućilo je i da firma sprovede novu poslovnu politiku i da predupredi pretpostavljene rizike: sertifikovala je sedam partnerskih kuća i osposobila njihove ljude, a da bi se izbegle moguće greške sačinjen je i poseban softverski alat za podršku.
Alat je napravljen na vebu, na tri nivoa i omogućava da se u svakoj fazi projekta komunikacija između IIB-a, partnera i krajnjih korisnika odvija na način kao da su svi u istoj firmi. Naš sagovornik napominje i da će ovakvo rešenje omogućiti njima i partnerima da optimalno angažuju svoje stručnjake na terenu.
Zorica Žarković
broj 60, oktobar 2009.