Juče sam slušala Kažiprst, u kom je gost bila Brankica Stanković. To je bilo njeno prvo pojavljivanje u javnosti u proteklih nekoliko meseci, valjda zbog tih pretnji koje dobija. Za sve ovo vreme, dok nju štiti obezbeđenje i dok sudije presuđuju da su poruke poput „proći ćeš k’o Ćuruvija“ samo uvrede, svi mediji su stali na Brankicinu stranu i uporno osuđivali ove napade. Naravno, našli su se tu i oportunisti koji su kritikujući režim i uopšte nepostojanje medijskih sloboda sebi gradili imidž. Isto kao oni koji su devedesetih izgradili ime tako što su, doduše s pravom, pljuvali Miloševića a sad ne mogu da odluče koga će. Meni je za to vreme jedna misao bila u glavi – zašto je uopšte ti infantilni huligani napadaju kad žena samo radi svoj posao, i zašto joj je sada dodeljeno obezbeđenje kad je ona radila emisije o pravim kriminalcima i tajkunima, a ne o ovakvim slučajevima koje je zadesio zakasneli pubertet?
I taman kada sam prestala da razmišljam o tome, Brankica Stanković se pojavljuje u pomenutoj emisiji i postavlja isto pitanje koje se meni vrzmalo po glavi. Iako kaže da je obezbeđenje koje joj je država dodelila veoma profesionalno, ona smatra da je nepotrebno. Šta više, ona misli da je to posledica njenih pređašnjih emisija, jer je vlast na taj način ograničava da radi svoj posao – kako da se nalazi sa izvorima informacija i da radi intervjue kada su policajci non-stop uz nju? I zar su golobradi fudbalski huligani opasniji od pravih kriminalaca i onih koje zovemo biznismenima a ustvari su takođe kriminalci? Da je neko hteo da joj naudi, zar to ne bi uradili oni koje je pominjala u emisijama o ubistvu Đinđića, fudbalskoj mafiji, sumnjivim privatizacijama, ubistvima novinara i sl?
Nemojte pogrešno da me razumete, drago mi je kad vidim da policija štiti novinara kome su upućene takve pretnje, ali nije mi drago kad vidim da ne postoje sistemski napori da se ova stvar reši. Ja sam nekako naivno očekivala da ćemo deset godina posle 5. oktobra imati relativno razvijeno civilno društvo, ako ne u političkom smislu ono bar u domenu razumevanja određenih funkcija. Govorim o tome da ljudi npr. i dalje ne razdvajaju posao koji novinari obavljaju od njihovih ličnih sklonosti i stavova. Zapravo, govorim o tome da mi i dalje imamo jaku potrebu za personifikacijom, što se vidi u idolopoklonstvu izraženom prema političkim figurama, poput predsednika države, ali i u personifikovanju Brankice Stanković sa njenim poslovnim dužnostima.
Tih dana kada su huligani sa facama izobličenim od „navijanja“, odnosno od tuča zbog kojih i odlaze na sportske manifestacije, pretili, pardon – vređali Brankicu Stanković, ja sam u razgovoru sa mojim drugaricama došla do zaključka da sve one misle da je ova novinarka „previše“ hrabra, da naše društvo i dalje nije zrelo za takve teme. Nije vredelo da objašnjavam da je to njen posao, a ne hrabrost. E, onda sam se zamislila nad sintagmom „previše hrabar“. Kako nikome nije palo napamet da su huligani koji prete nekome ko radi svoj posao „previše hrabri“? Ne razumem, jel mi to živimo na Divljem zapadu?
Sa takvim stavom društva ništa se ni neće promeniti. Trebalo je da osvane taj 6. oktobar, ali izgleda da smo previše očekivali. To su bile kozmetičke, a ne revolucionarne promene. Da pojasnim, ovi huligani koji idu gradom pa malo ubiju nekog stranca, pa malo pucaju jedni na druge na utakmicama, pa ponekad – što da ne – diluju drogu i guraju baklje policajcima u usta, ti huligani su za vreme šminkerske revolucije bili u đačkim klupama. Nažalost, oni verovatno nisu potpuno naučili da pišu i čitaju, ali su vrlo dobro ovladali istim onim veštinama „snalaženja“ za koje smo smatrali da su posledica nesrećnih devedesetih. Umesto da se nešto učini sa prosvetom, kulturom, medijima, mi smo se ovih deset godina bavili privatizacijama i paorskom demagogijom političara koja se obraća najnižim ljudskim porivima.
Sad vi meni možete tvrditi da kultura nije bitna kada narod nema šta da jede, ali kako se obrazuju vrednosti jednog društva? Ponekad sebe podsećam na pokvarenu ploču, kada se po ko zna koji put vraćam na ova opšta mesta, ali ja jednostavno neću da odustanem od toga. Šta se promenilo u našem poimanju politike i uopšte normalnosti? Da li je neko ko iskreno radi svoj posao „previše hrabar“? Da li je ok kada u slučajevima likvidacija za koje i malo dete može da zaključi da su ubistva, isti veštaci godinama uporno tvrde da su to samoubistva? Da li je normalno to što već godinama otkopavamo masovne grobnice Albanaca a neki ljudi još uvek imaju herca da kažu da je Slobodan Milošević heroj? Da li treba da budemo srećni što su deca sve nepismenija i stavljaju tri tačke jer ne znaju da završe rečenicu? Da li je normalno braniti jednog bezobraznog izgrednika rečenicom da nije znao da je njegova žrtva policajac, jer da je znao ne bi mu guruo baklju u usta? Razmislite samo kako se Brankica Stanković oseća što je nazivaju kurvom kada radi posao koji je u interesu građana a ne svom sopstvenom (kao mnogi koje takvi huligani uzdižu u nebesa). Razmislite koliko prijatelje Dade Vujasinović boli ta glupost da se ona ubila nožnim prstom iz lovačke puške. Razmislite kako je tim Albancima – da, ako ste to zaboravili zbog svega što se dešavalo sa „srcem Srbije“, i oni su ravnopravni građani ove države – kako je njima kada nisu dobili priliku ni da sahrane svoje najbliže. Razmislite kakva nam je budućnost kada na nepismenim mladima svet ostaje; njima će i dalje najjači adut biti pesnica i pištolj, jer šta drugo da rade kad ne znaju da sastave rečenicu? I obavezno, pokušajte da zamislite šta je osećao nesrećni policajac kada mu je baklja žarila grlo i unutrašnjost usta, dok je pošteno zarađivao svoj hleb.
Zamislite da sledeći dan kada budete išli na posao, bilo da ste novinar, medicinska sestra, odžačar ili ministar, neko zbog činjenice da ste došli da odradite svoj posao uzme kantu i polije vas vrelim uljem. Pacijent koji misli da ste vi izdajica srpskog roda, klijent koji smatra da ste mu odžak nesavesno očistili, građanin koji vas optužuje da ste ga mrko gledali, pa i čitalac koji se ne slaže sa vešću koju ste preneli. I da vam posle svega toga, dok skupljate pare za plastičnu operaciju koja bi vam doterala opekotine, neko kaže da ste to zaslužili jer ste bili „previše hrabri“. Hrabri u negovanju bolesnika, čišćenju odžaka, pisanju članaka, upravljanju državom? U pravu je bio onaj sudija, svedoci smo neoprostivih uvreda.