Da je srpski šef diplomatije Vuk Jeremić Zagorac, u Beogradu bi ga po povratku iz Brisela poslednje sedmice januara dočekali sa: “Martin u Zagreb – Martin iz Zagreba”. Funkcioneri u Briselu su srpskom ministru ponovili ono što on zna – da jedino hapšenje dvojice haških begunaca podiže sa mrtve tačke kandidaturu Srbije za EU i odleđivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Na spisak su, ali ne pod “razno”, dodali da Beograd treba da sarađuje sa misijom EU na Kosovu i regionom što je eufemizam dovitljivih Vlaha za “bivšu Jugoslaviju”.
Kopenhaški kriterijumi od 1993. propisuju dobrosusedske odnose kao merilo za ulazak u EU. Kriterijumi su pooštreni kad je reč o zemljama na zapadnom Balkanu jer su ratovale jedna sa drugom duže od osam godina. EU ne želi da rešava tuđe probleme u svom dvorištu. I Slovenija je zbog ulaska u EU prihvatila kompromis s Italijom. Italija je prisilila Sloveniju da promeni ustavnu odredbu koja je zabranjivala strancima da imaju nekretnine. Sada se, iz evropske nadmoćnosti, Slovenija cenjka sa Hrvatskom, kandidatom za EU, oko Piranskog zaliva.
Kosovo već sedam godina ide svojim putem prema EU, a već dve godine, kao nezavisna država, diktira Beogradu spoljnu politiku. Beogradski dobrosusedski odnosi se pogoršavaju iz dana u dan, iako je po zakonu velikih brojeva verovatno da će se među 65 država koje su priznale nezavisnost Kosova naći i Srbiji bližnji. Uostalom, 22 od 27 država EU su priznale Kosovo, a manji broj njih – 16 – je u evrozoni. Da li će one imati razumevanja da se udruže sa državom koja kažnjava suseda jer je uradio isto što i 22 zemlje – to je “kvaka 22”.
Nadajući se da će u rukama Vuka svaka doktrina biti ubojita, Srbija je posegnula za mutiranom “Halštajnovom doktrinom”, prozvanom po državnom činovniku Valteru Halštajnu (Walter Hallstein). Doktrina je upravljala spoljnom politikom SR Nemačke od 1955. Propisuje da SR Nemačka neće uspostaviti ili održavati diplomatske odnose sa zemljama koje su priznale istočnu Nemačku (NDR). Doktrina je bila na snazi do 1970. a onda su se jednojajčane bliznakinje 1990. ponovo ujedinile.
Prema američkoj verziji “Halštajnove doktrine” SAD nisu u početku priznavale ni Sovjetski Savez ni “crvenu Kinu”, niti su htele da diplomatski kontaktiraju sa dve Koreje i dvoličnim Vijetnamom.
Bon je 11 godina praktikovao “Halštajnovu doktrinu” nad Jugoslavijom. Isprobao je doktrinu i na Gvineji, državi na krajnjem zapadu Afrike i Kubi uz izgovor da su šećer i tompusi štetni po zapadnonemačko zdravlje, ali je nije primenio na gigantski Sovjetski Savez.
Zahvaljujući vremenskoj razlici, SAD su priznale nezavisnost Kosova istog trena kad je proglašena, pa to ne smeta delegaciji Srbije da potegne preko Atlantika da doručkuje jaja i slaninu na masovnoj priredbi koju kritikuju Američki ateisti i Fondacija za slobodu od religije.
Beograd trenira strogoću nad manjima od sebe, nad državama koje nostalgičari nazivaju “južnom”, “prekodrinskom”, “srpskom izlaznicom na more”, ukratko “velikom Srbijom”. Predsednik Srbije Boris Tadić neće na inauguraciju hrvatskog predsednika Ive Josipovića, jer je na istu svečanost pozvan i kosovski predsednik Fatmir Sejdiu.
Tako hrvatske državljane srpske nacionalnosti predsednik Srbije ostavlja na milost i nemilost novom predsedniku.
Bosna, koja nije priznala Kosovo se kažnjava preventivno i ucenjuje. Beograd dve i po godine ne daje agreman ambasadoru BiH u Srbiji; premijer 49 odsto BiH Milorad Dodik je najčešće viđen gost u Beogradu, dolazi i na ustoličenje patrijarha srpskog, umesto da, kao nekadašnji sekretar Saveza komunista u Laktašima, ukori vladiku Vasilija koji je u Bijeljini oskrnavio prostorije Opštinskog komiteta SK, pretvorivši ih u vladičanski dvor.
Kad je crnogorska vlada priznala Kosovo, iz Beograda je oterana crnogorska ambasadorka. Kad je, logično, usledilo uspostavljanje diplomatskih odnosa Podgorice sa Prištinom, Beograd preti blažim oblikom odmazde – deložacijom diplomatskog personala iz ambasade.
Za razliku od Srbije, Podgorica ne napušta 28.000 Crnogoraca koliko je živelo na Kosovu. Za razliku od Beograda, koji zbog toga kažnjava kosovske Srbe, kosovski Crnogorci izlaze na izbore i učestvuju u vlasti.
Beograd se nije libio da zbog priznavanja Kosova uskrati gostoprimstvo ambasadoru Malezije, azijske jugoistočne države koju je prepolovilo Južno kinesko more, ali je
ambasadore iz EU, te velikih prekomorskih zemalja gostio i dalje.
Odnosi Srbije i Hrvatske su uzdignuti na planetarni nivo kada je predsednik Srbije na sednici Saveta bezbednosti UN o Kosovu, izvan dnevnog reda tužakao hrvatskog predsednika zbog njegove kondicionalne izjave da bi u slučaju referenduma o otcepljenju RS vojskom zatvorio koridor koji kod Brčkog povezuje istok i zapad RS. Stjepanu Mesiću je tada preostajao samo mesec dana da bude vrhovni zapovjednik. Hrvatska je otpisala prekorom Tadiću, a to sve pred zblanutom Bosnom i Hercegovinom koja je dve nedelje ranije izabrana za nestalnu članicu Saveta bezbednosti.
Srbiju ovih dana očekuje razgraničenje sa Hrvatskom na Dunavu. Kad se 2003. poslednji put razmatralo ovo pitanje, Srbija je imala pojačanu pregovaračku poziciju u obliku Crne Gore.
Beograd se sada dovija zašto se i Dunav uključio u svetsku zaveru protiv Srbije jer se stotinama godinama tok reke uvija prema zapadu i otplavljuje istočnu obalu. Pravo na 11.000 hektara zemlje i ritova Hrvatska dokazuje crno-žutim katastrima. Po istom principu austrijske carevine, vlasnici iz Srbije na desnoj obali imaju uknjiženo oko 3.000 hektara. Dunav nigde nije plav, najduža je reka EU, dugo granica Rimskog carstva, a protiče kroz, ili razgraničava deset zemalja koje za konferencijskim stolom ne premeravaju rečni mulj. Umesto da im se smeška EU budućnost, Hrvatskoj i Srbiji se cerekaju međunarodna arbitraža i odugovlačenje.
Hrvatska će najverovatnije biti članica EU kad Međunarodni sud pravde objavi nekakvu presudu o recipročnim tužbama Hrvatske i Srbije oko zločina predaka. Međutim, prošlost uči da nije zgodno po kandidata da bude u sporu sa članicom EU.
Hrvatska vlada je 30. decembra 2009. aspirantima besplatno ustupila prevode dokumenata o ulasku u EU koji su Hrvatsku koštali oko šest miliona evra.
Istovremeno su dve zastupnice Zelenih u Evropskom parlamentu zapazile podelu “srpsko-hrvatskog jezika u razne službene jezike” u nekim zemljama koje bi u EU, što bi povećalo troškove za prevođenje u budžetu Unije. Deputatkinje traže dogovor četvorice o zajedničkom službenom jeziku. Umesto lingvističke, četvorka iz SFRJ već je održala političku debatu sa temom da li u pravno-istorijskim udžbenicima treba da piše “odcijepiti” ili “otcepiti” se.
U novembru je predsednik Srbije pozvao makedonskog predsednika Đorđa Ivanova na sahranu patrijarha Pavla. Međutim, zbog izjave Jeremića da zvanični Beograd podržava Grčku u sporu oko imena Makedonije on nije otišao na diplomatsku daću koju je organizovao prvi srpski diplomata. Ivanov se ipak tog dana sreo sa Tadićem koji ga je uveravao da je Srbija priznala Makedoniju pod njenim ustavnim imenom i da taj stav neće promeniti. Nesigurno zbog raskoraka između reči i dela, ali i razdora između Tadića i Jeremića, Skoplje je u januaru zahvalno primilo ponudu Slovenije da posreduje u sporu sa Grčkom, kako bi i ova nekadašnja jugoslovenska republika mogla napredovati u evroatlantskim integracijama.
Tamara Kaliterna
broj 63, februar 2010.