Sveži ekonomski podaci, pre godinu – dve bi izazvali pravu paniku, danas su samo konstatacija. Evo o čemu je reč: Zlato je 25. novembra prošle godine prešlo 1.179 dolara za uncu, ali je, uprkos prognozama da će se njegova cena do kraja februara kretati između 1.300 i 1.500 dolara, početkom februara njegova cena osciluje oko 1.100 dolara za uncu. Ipak, ne treba zaboraviti da je zlato utočište kad je kriza na vidiku.
Dolar je pao u odnosu na evro. Američki ukupan dug je 12 hiljada milijardi. Regan je u svoje vreme postavio rekord od 3 hiljade milijardi – sada je četiri puta veći. Istovremeno berze beleže rekorde, rastu cene sirovina – nafte, cinka, žitarica… Zaposlenost kolebljivo krene napred, pa nazad. Industrija nikako da digne glavu, sem u Kini, Indiji i Brazilu, gde je nije ni spuštala. Kakav je to oporavak kad nema rasta zaposlenosti i to posle desetina miliona ljudi izbačenih na ulicu i kad industrija stoji. Zamlaćuju nas finansijskim šarenim lažama. Nešto duboko nije u redu. Hoćemo li uskoro naučiti šta znači „W“ kriza. Kad krene na bolje, pa čim se malo ponadamo, a ono krene ka najgorem?
Ni malo se ne radujem kada se ostvare ovakve moje strepnje/prognoze. Međutim, 26. novembra su sve ozbiljne novine u svetu prenele upozorenja Dominik Straus Kana, generalnog direktora MMF: „Polovinu gubitaka banke verovatno i dalje kriju u svojim bilansima“. Keri Grant u filmu „Međunarodna intriga“ kaže: „Postoje oblasti u kojima reč prevara ne postoji, ne zato što je nema, nego zato što nema ničeg drugoga“. Samo dan kasnije pukao je finansijski balon u Dubaiju. Ta prebogata zemljica zatražila je obustavu vraćanja dugova, jer nema para da plati prispele otplate na dugove koji su stigli do 110 odsto njenog BDP. Evropske berze su istog časa „pukle“ za 150 milijardi, a Amerika je dobila još jedan razlog da zahvali Bogu, jer su tog dana njene berze bile zatvorene zbog Dana zahvalnosti. Zadržala je zatvorene berze još na dva naredna dana, dok se potres bar malo ne smiri. Jel to ona prva domina kojom počinje domino efekat?
Optimizam sa šminkom
Prema studiji Deutsche Bank Britanija je u 2010. godinu ušla sa akumuliranim dugom koji iznosi 89,3 odsto BDP, Amerika 97,5 odsto, a Italija 127,3 odsto. Po mastrihtskim pravilima članice EU ne bi smele da pređu preko 60 odsto duga u odnosu na BDP. Ne samo Britanija i Italija nego 21 od 27 članica Unije ne bi dobila prolaznu ocenu. Nije vreme za zanovetanje. Financial Times donosi podatak da Credit Default Svap – instrument koji investitore osigurava od rizika pada vrednosti obveznica – skaču nezadrživo: u Britaniji su udvostručeni, u Americi učetvorostručeni. Niko više ne veruje kretanjima na berzi i traži bilo kakvu sigurnost. Pad poverenja neminovno vodi u suzdržljivost prema investiranju, a ovo ka sledećoj krizi. Nije lako više naći ni naslov za tekst posle niza ranijih kao: „Kriza, kriza – e pa šta je“ ili „Doviđenja u sledećoj krizi“. Sve je postalo poznato. Džordž Soros, izuzetno vešt i bogat berzanski mag koji sigurno nije „Na Marksu i šahu učio…“ (tako glasi stih Radovana Zogovića) kako se mlate pare, a ipak kaže vrlo marksistički da „Tržišta teže neprekidno da stvaraju ’balone’ (Marks je rekao da su kapitalizmu imanentne krize) ali je na finansijskim vlastima da preuzmu odgovornost i izbegnu da ti ’baloni’ rastu do pucanja“. Sada su te vlasti dobile svetsku moralnu podršku pa opet im ’baloni’ izmiču iz ruku. Štaviše u Americi ih, padom vrednosti dolara i kreditima bez kamate, same one naduvavaju (izgleda da je Marks bio pronicljiviji).
Na samitu u Vašingtonu dvadesetorica najvećih obećali su „novu arhitekturu“ finansija – i ništa. U najboljem slučaju se kasni, mada treba biti veoma blagonaklon pa verovati da je to razlog. Pomenuti Soros smatra da nije moguća duboka reforma koja će ukloniti ekstremno rizične derivate dok se globalna ekonomska situacija ne stabilizuje. Na tu temu Pol Volker, savetnik Obame i Mervin King, guverner britanske nacionalne banke, smatraju da ne treba ništa čekati da bi se striktno razdelile aktivnosti banaka – komercijalne, koje sakupljaju štednju građana i emituju kredite, ne smeju da ulaze u riskantne spekulacije, a investicione bi imale odrešene ruke, ali bez ikakve obaveze države da ih spasava. Ovo navodim samo kao primere razmišljanja. Međutim, američki Kongres ni malo ne žuri, uključiv i dobar deo demokrata, da izvrši Obamino obećanje kako će do kraja 2009. biti donet zakon koji reguliše tu materiju. Još jednom se pokazuje da su unutrašnje podele i lobisti jači i od predsednika najveće sile na svetu. Odlože li zakon za sledeću godinu moglo bi se desiti da bude prekasno da bi se izbegla eksplozija novog balona, alimentirana pre svega niskom cenom dolara, tzv. Carry Trade.
Stambeni krediti, oni čuveni subprime, našli su novu rupu na saksiji i upravo je ovih dana pukla, za sada samo bruka, a ne i balon, nove tehnologije potkradanja kreditiranih. Nije još sasvim jasan recept nove krađe, ali je daleko od poštenja to što mnogi američki stambeni dužnici dobijaju pisma približno ovakvog sadržaja: „Poštovani gospodine, želimo da sa vama podelimo ovu izuzetnu priliku: otkupili smo vaš kredit od (…..) fonda po vrednosti nižoj od originalnog iznosa vašeg duga, tako su vaše obaveze smanjene sa ukupno 440 na 310 hiljada dolara i savetujemo vam da ne propustite tu priliku, nego da odmah potpišete sa nama novi ugovor“. Još jedno čudo kreativnih finansija sve dok se ne pokaže da je u pitanju podvala, kakva je bila i sa subprime kreditima. Naime, vrlo brzo će se saznati šta je posredi, jer takva šarena laža traje taman koliko da se najnaivnijima otme novac (ono Galbrajtovo: da budale povremeno valja rastaviti od novca) ili ih se baci u novu spiralu dugovanja. Izgleda da je sve poteklo od toga što su fondovi (Federal Housing Administration) dobili od države nešto milijardi da dužnicima olakšaju vraćanje kredita. Umesto toga oni su zdrav novac stavili u svoju kasu, a kredite prodaju bankama čak sa preko 50 odsto popusta. Banke zatim, na nivou koji same odrede, revalorizuju kredite nosiocima, uzimajući masnu proviziju i na kraju, ako se pokaže da je ceo posao zatrpan gubicima, one će sve svaliti na državnu kasu, jer ona garantuje iznos novih kredita. Rekoh da je to samo pretpostavka, jer je šema međusobnih preprodaja i zaduživanja vrlo komplikovana i tek joj se otkrivaju konci.
Wall Street ili propast
Savremena izreka glasi: Volstrit proizvodi više spektakla nego Holivud. Tu tvrdnju moguće je i dokazati. Država Njujork saopštila je da su banke na njenoj teritoriji, zahvaljujući berzanskim skokovima, zaradile za pola godine čistih 37,7 milijardu dolara i da shodno njihovim statutima slede bogate kompenzacije rukovodećem kadru. S druge strane banke, koje su u krizi nisu vratile državi 5,1 milijardu dolara. Pukao je skandal sa ministrom finansija Timom Gajtnerom, da je spasavajući najveći osiguravajuću kuću AIG, bio darežljiv više nego što treba, pa je tako poklonio neku milijardu dolara više iz budžeta. Republikanski poslanici neće olako preći preko toga, te se već merka ko bi mogao biti novi ministar. Trenutni problem Amerike je enormna količina likvidnog novca koji se „valja po ulicama“. Pritom pare ne idu ni u industrijske investicije ni u finansiranje porodica. Profiti od investiranja u industriju pali su za 42 odsto, a u kredite porodicama za 61 odsto. Vrti se sve u nekom začaranom krugu finansija gde se na nepojmljiv način (kompjuterski) zarađuje sve dok opet ne pukne, pa bankarski činovnici ponovo spakuju svoje kartonske kutije i krenu na ulicu. Oni od prošli put već su se svi udomili i skoro naknadili ono što su izgubili ne radeći par meseci. Božićni paket premija zaposlenima u finansijama ima sve izglede da zadivi svet. Sve priče, sve hajke na beskrupulozne menadžere, koji mlate milione dok firme propadaju, pale su u zaborav. Dow Jones indeks sa 7.000 došao je na 11.000 poena i bliži se broju od 12.000 koji je berzanski simbol blagostanja.
Karakteristika ovoga srljanja je različita od ranijih. Nekada su „baloni“ naduvavani, na primer u trgovini nekretninama, manipulisanju kreditnim karticama… sada je međutim bujanje „balona“ opšte i istovremeno, stručnjaci to nazivaju „korelacija“. Ako pogledate krivulje vrednosti futures nafte i futures Dow Jones, videćete da su paralelne. Oliver Džekob, analitičar Petromatrix-a kaže da sve to nema smisla, ali da onaj ko ne kupuje i ne prodaje prateći trend, samo svojim novcem snabdeva one koji ga prate. Sve to može biti veoma opasno jer: „Realna ekonomija funkcioniše na drugim principima nego što su finansijske kompjuterske igre i ta korelacija neće stvoriti osnovu za materijalizovanje ekonomskog oporavka“. Pesimisti smatraju da Džekobsova teorija ne mora da uspe, jer će pre toga eksplodirati globalni, mnogo veći balon enormne mase upumpanog novca, dobijenog praktično po nultoj ceni. Primarna kamata u Americi već dva zasedanja borda FED ostaje na „od 0,15 do 0 procenata“. Centralna banka – FED je najavio program od 1.800 milijardi dolara za otkup državnih i mešovitih javnih papira.
Drugi element je konstantni pad vrednosti dolara. Obama je doživeo u Kini da mu domaćini prilično tvrdo stave do znanja da ozbiljnih međudržavnih dogovora ne može biti sve dok Amerika bude rušila vrednost sopstvenog novca. Kina je koristeći krizu povećala vrednost svojih investicija u američku privredu sa 800 na 900 milijardi dolara. Pored toga dobar deo svojih rezervi u čvrstoj valuti drži u dolarima, koji su sve manje čvrsti. Tako se u korist američkih mahera kruni vrednost novca što su ga zaradili vredni Kinezi. To što su Kinezi vredni, ne znači da su i glupi, pa će svoj račun ispostaviti jednog dana na vrlo neprijatan način. Nuriel Rubin, ekonomista kome se pripisuje prvo uočavanje dolaska tekuće krize, skreće pažnju da se „topljenje dolara sliva u ubistvenu mešavinu sa politikom olakog deljenja novca iz centralne banke. Banke koje se zadužuju gotovo bez kamate, reinvestiraju taj novac na međunarodnom tržištu i tako, zahvaljujući padu vrednosti dolara, koje treba da vraćaju, zarađuju od 10 do 20 odsto čisto“. Ne postoji industrija koja je u stanju da odbaci tome konkurentan profit. Zato novac beži van zemlje. Pre ili kasnije, a najdalje u martu mesecu, FED će morati da podigne kamatnu stopu i tada će nastati rusvaj. Ako to bude praćeno i jačanjem vrednosti dolara onda će biti pakao, a ne rusvaj. Prema procenama Moody’s rejting agencije u prvom tromesečju naredne godine valja očekivati da 12 odsto dužnika iz privrede ne bude u stanju da vraća svoje dugove. Prošle godine, u sred krize, bilo ih je samo 0,7 odsto. Samo taj podatak dovoljan je da se digne kosa na glavi i da više niko nema prava da tvrdi kako nije znao šta ga čeka.
Rodu o moralu
Postoji jaka struja u američkoj administraciji (ministar pravde Holder i ministar finansija Gajtner, pored ostalih) koja smatra da za finansijski balon, koji je pukao, najveću krivicu snose kriminalna ponašanja pojedinaca, kao što je onaj Madof, na primer. Sjajna dosetka kako da se usmeri pažnja sa započetih rasprava o tome šta u današnjem kapitalizmu organski ne valja. Trenutak je da se setimo, kako su očevi liberalizma, Adam Smit na prvom mestu, falsifikovani. Najveći falsifikator u tom smislu, čak je i Nobelovu nagradu dobio, bio je Milton Fridman. On je koristeći se Smitovom formulacijom o „nevidljivoj ruci tržišta“ podigao tu instituciju na pijedestal svemoći i tako se borio protiv svakog mešanja države u ekonomiju. Kada je pukla kriza sem ideoloških paranoika niko nije ozbiljno protestvovao protiv državnih para. Gvido Rosi, profesor filozofije prava, ekonomista i menadžer, u knjizi „Zašto filozofija“, ubedljivo je argumentovao da je Adam Smit formulaciju „nevidljiva ruka“ posudio iz Šekspirovog Magbeta, koji govori o „noći i njenoj krvavoj nevidljivoj ruci“. Upotrebio je tu figuru sarkastično da bi raščistio sa onim kapitalistima koji su smatrali da im moć njihovog novca daje i pravo da vladaju tržištem i svetom. To koliko da se ima u vidu kako se falsifikuju autoriteti.
Vratimo se našem vremenu. Obama je na samom početku obećao da će surovo raskrstiti sa berzanskim kriminalcima. Desilo se da je 11. novembra sud oslobodio dvojicu menadžera Bear Stearns, globalno investicione i brokerske banke, koja je za JP Morgan Chase, radila najriskantnije i sumnjive operacije. Budući da je američki pravni sistem zasnovan na precedentnom pravu od tog suđenja se očekivalo da bude obrazac za sledeća. Obamina administracija dobila je šamar. Sledeći potez za mase bilo je obećanje da je došao kraj sumanutim nagradama menadžerima iako im kompanije ili banke nisu uspehom opravdale te pare. New York Times od 20. novembra piše da se u Goldman Sachs banci obračunavaju fantastični bonusi za menadžere, jer je banka ostvarila 16,7 milijardi dolara profita „briljantnim poslovanjem“. Evo kako: dobila je direktno 10 milijardi pomoći od države, još 12,9 milijardi indirektno preko državnog spasavanja osiguranja AIG, a ostatak korišćenjem novog berzanskog balona. Na američkoj administraciji je da makar obavesti javnost kako se ponovo vrti sve u istom krugu – toliko bi morala, ako već ne može ništa bankama i kompanijama koje materiju nagrađivanja autonomno regulišu svojim aktima.
Nikako ne volim kad neko kaže da su vlasti (svejedno da li političke ili finansijske) povukle „pogrešan potez“. Na nivou vlasti se nikada ne vuku pogrešni potezi – već samo oni koji nekome donose koristi. Ako mi nismo među njima, onda potezi nisu pogrešni, nego smo mi na pogrešnom mestu u takvom sistemu.
Milutin Mitrović
broj 63, februar 2010.