Prošlonedeljna kampanja promocije nekoliko kapitalnih investicija tokom koje je srpski predsednik Boris Tadić najavio nova masivna ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu, vredna 22 milijarde evra u narednih 12 godina, podgrejala su rasprave o neopreznom zaduživanju u koje srlja država.
Predsednik Tadić vidi opasnost rastućeg dužničkog rizika, ali na sve odgovora obećanjem da će se kod zaduživanja „voditi računa da ne dođe do sloma ekonomskog sistema”. Stručnjaci su veoma rezervisani prema takvim obećanjima. Oni upozoravaju da se Srbija, sa trenutnim inostranim dugom od 23,6 milijardi evra, već približila crvenoj dužničkoj crti pošto je dug dostigao 76% bruto društvenog proizvoda (BDP). To je na korak do opšte uvaženog standarda prihvatljivosti zaduženja od 80% BDP-a. S iste strane stigla je i opomena da država nije u stanju da obezbeđuje novac za kapitalne projekte iz sopstvenog budžeta jer već ima veliki budžetski deficit i istovremeno se bori sa nesposobnošću privrede i stanovništva da pune budžet.
Neki drugi pokazatelji istovremeno govore da je Srbija po pitanju zaduženosti možda već i prešla crvenu liniju. Na primer, trenutni spoljni dug Srbije 2,2 puta je veći od godišnjeg izvoza, a to se smatra indikacijom visoke zaduženosti. Isto je i sa pokazateljem da godišnja rata za otplatu spoljnog duga prelazi 25% godišnjeg priliva od izvoza, koji Srbija takođe ispunjava. Ekonomisti upozoravaju i na rizik od promašenih investicija u infrastrukturu. Kao primer koji sadrži takvu vrstu opasnosti ekonomista Goran Nikolić iz Instituta za evropske studije navodi autoput Beograd-Bar čiju rentabilnost do sada niko još nije argumentovano dokazao.
Prema master planu koji je krajem juna usvojio Nacionalni savet za infrastrukturu, u narednih 12 godina Srbija bi u infrastrukturu trebalo da ulaže više od milijardu i po evra godišnje da bi završila kapitalne projekte – putni i železnički koridor 10, koridor 11, dunavski (vodni) koridor 7, po dva mosta u Novom Sadu i Beogradu, novi aerodrom u Beogradu.
Za Vladimira Gligorova iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije (WIIW) plan države zvuči nerealno. On upozorava da je ulaganje od 1,5 milijardi evra godišnje veliki novac, da je stvarne finansijske potrebe „teško proceniti na tako dug rok” i da „i skustva dosada nisu naročito ohrabrujuća”. Relaksirajući momenat, kako navodi, je mogućnost preuzimanja znatnih sredstava iz predpristupnih fondova iz Brisela, ukoliko Srbija postane kandidat za članstvo u EU.Prošle nedelje odatle je stigla stroga poruka – da novca iz Brisela neće biti ako Beograd ne obuzda javnu potrošnju i ne reši problem budžetskog deficita.
A tu je Kosovo kao nova prepreka ka EU. Tadićeva kampanja obnovila je i poti snute kritike na račun ključnih kapitalnih projekata i kako ih vlast realizuje. Posebna meta je most preko reke Save u Beogradu dužine 929 metara, širine 45 metara, sa šest saobraćajnih traka, dva koloseka za šinski saobraćaj i dve pešačko-biciklističke staze vrednosti 183 milio na evra sa svim troškovima, uključujući i PDV. Kritičari zameraju masivnoj visećoj konstrukciji mosta sa betonskim pilonom visine skoro 200 metara iz nad tla i takođe betonskim temeljnim stubom za isti ukopano 100 metara u dubinu, za tim preširokim saobraćajnim trakama, a pominju i da se 12% po vršine koristi samo radi povezivanja sa kablovima. Kontroverzna je i dodela tog posla kroz tender na kome je stigla samo ponuda konzorcijuma kompanije POR iz Austrije, SCT iz Slovenije i DSD iz Nemačke, koji je pak bio sproveden na projektu bez pristupnih saobraćajnica. Meta kritike je i most preko Dunava između Zemuna i Borče, dužine 1.507 metara, sa pristupnim saobraćajnicama u dužini od 21,5 kilometara, vred nosti 170 miliona evra. Most projektuju, grade i kreditiraju Kinezi, a kritičari tvrde da je, kao i u slučaju mosta na Savi, izabrana nepotrebno skuplja i neadekvatna konstrukcija sa velikim brojem nosećih betonskih stubova koji će ugrožavati sigurnost rečnog saobraćaja.
Kritičari vladine investicione politike ne poriču da su Srbiji sa zapuštenom infrastrukturom, neophodna ta ulaganja ali, vlasti prebacuju da kroz troškovno „naduvanje“ projekta više vodi računa o ekspanzivnim profitnim interesima stranih kreditora i kompanija koje vode posao, te vlasnicama tri srpske cementare (francuski Lafarž, švajcarski Holcim i grčki Titan), nego o interesima države. Sindikat srpskih građevinara u tom kontekstu za 8. septembarnajavljuju generalništrajk jer država izbegava da isplati potraživanja grubo procenje na na milijardu evra. Građevinska preduzeća su zbog toga nelikvidna i ne mogu da učestvuju na tenderima za infrastrukturne projek te, pa ih on da stranci koriste kao podizvođače. Aleksandar Stevanović, ekonomski analitičar, piše u beogradskom Blicu, da se u Srbiji primenjuje kombinacija velike potrošnje, štetne regulacije i još štetnijeg intervencionizma, i da je sve praćeno partizacijom javnih preduzeća. „Ovakva kombinacija nije put u bolje sutra“, za ključuje Stevanović.
(Beta monitor)