„Ne mogu se tek tako krčmiti delovi živog grada, bez osvrtanja na njegove davnašnje tradicije, čak i ako one strancima deluju čudno…Ali, to su naše tradicije i naš grad. Dugo smo živeli pod komunističkom diktaturom, ali sada shvatamo da život pod diktaturom poslovnih ljudi nije ništa bolji. Njima nije ni najmanje stalo u kojoj se zemlji nalaze“ Ovu misao ruskog pisca Grigorija Gorina (1993.) mogli bi da pozajme ekonomisti: novi vlasnici kapitala nisu Srbiji doneli i kvalitetne strukturne promene. Da je bilo drugačije i izlazak iz krize bi možda bio jednostavniji.
“Može li se ‘ono’ ponovo dogoditi?”, stalno se pitao pre dvadesetak godina, tada malo poznati makroekonomista Hajman Minski, misleći na Veliku depresiju. Nije doživeo, ali je predvideo kompletan scenario globalnog ekonomskog cunamija (tzv. »Miskijev trenutak«). Danas je njegovo delo iz 1986. “Stabilizacija nestabilne privrede” svetski ekonomski bestseler, sa već čuvenim zaključcima da “finansijski sistem kapitalizma nosi u u sebi klicu sopstvenog uništenja”, odnosno, da je “nestabilnost urođena i neizbežna mana kapitalizma”. Jedino rešenje, po Minskom, je da “država treba da uzme učešće i detaljno kontroliše privredu”, da relaksira privredne cikluse, da izbalansira ključne neravnoteže i ubrza strukturne reforme.
Globalna ekonomska recesija potvrdila je Miskijeve nalaze o zakonomernosti tržišnih ciklusa i o sistemskim makroekonomskim neravnotežama. Recesioni talasi snažno zapljuskuju tranzicione obale Jugoistočne Evrope. Tranzicione ekonomije su već duži niz godina pregrejane, suočene sa rastućim deficitima tekućih računa, sve većom zaduženošću i neravnoteženim kursevima. Zahuktavanjem krize, problem finansiranja je sve veći, prioritetno u privredama u kojima restrukturiranje nije završeno. Makroekonomske posledice su jasne: u svim zemljama uvećan je spoljni dug. Privredni sistem Srbije uspeva da odoleva kriznim udarima, ali su na površinu isplivale sistemske neravnoteže, pre svega, strukturnog karaktera.
Da su privredni rast i strukturne promene snažno povezane naglašavao je još pre više od pola veka čuveni ekonomista Simon Kuznets (1957): „strukturne promene su centralni element procesa razvoja i suštinski element modela rasta, one mogu usporiti rast ako su spore ili neefikasne, ali mogu da doprinesu rastu ako se poboljšava alokaciju resursa“ (‘Quantitative Aspects of the Economic Growth of Nations: Industrial Distribution of National Product and Labor Force’).
Četiri loša…
Na karakter tranzicionih strukturnih promena u Srbiji dosta ilustrativno ukazuju četiri krupna epistemološka elementa:
Prvo, nezavršene strukturne promene u privredi. EBRD tranzicioni indikatori, kao najreprezentativniji komparativni pokazatelji stepena i dinamike uspešnosti institucionalnih reformi jasno ukazuju da je nakon brzog reformskog perioda 2001-2003 usledio period reformske stagnacije, sa blagim iskoracima 2005. i 2008. To potvrđuju i Indeks strukturnih promena (pokazatelj brzine promene strukture BDV) i Lilijenov koeficijent. Srbija, zbog zakasnelog tranzicionog starta, znatno zaostaje u reformskim procesima (čak ispod proseka zemalja JIE koje nisu još članice EU), posebno, u ključnim segmenima: restrukturiranju velikih preduzeća, politici konkurentnosti i infrastrukturnim reformama. Jednom rečju, tranformaciona sporost nije bila u funkciji izgradnje novog privrednog sistema. Naprotiv, tranzicioni “gradualizam” (‘postepene reforme’- Janos Kornai) srpske privrede nije uspeo da ostvari dva osnovna postulata: pravičnost u realokaciji postojećih resursa i stabilizaciju fiskalnih efekata od privatizacije. Tranziciona iskustva potvrđuju stavovi Kuznjets-a: jedino se strukturnim reformama dolazi do veće efikasnosti i bržeg privrednog rasta (na pr. baltičke zemlje i Poljska koje su izvršile brže strukturne reforme).
Drugo, permanentno trošenje iznad mogućnosti. Da početni tranzicioni zaostatak za ostalim tranzicionim ekonomijama uzima i dalje svoj danak govori veoma nizak obim proizvodnje. Nakon decenije devastacije i ekonomske distorzije, nerestrukturiran privredni sistem prolazi kroz deceniju teške transformacije. Privreda se nalazi u sve većoj finansijskoj neravnoteži: gubici su sa 9,7% BDP u 2002. povećani na 13,8% BDP u 2010, kumulirani gubici realno su povećani za 50%, zaduženost povećana za 2,3 puta, a stopa izgubljenog kapitala veća od one sa početka tranzicije.
Prerađivačka industrija, kao motor razvoja, preživljava svoje najteže dane u poslednje dve decenije. I pored toga što je u tranzicionom periodu bruto dodata vrednost u prerađivačkoj industriji udvostručena, prerađivačka industrija Srbije proizvodi 50% manje od Slovenije, skoro 3 puta manje od Slovačke, 4 puta od Mađarske i čak 6 puta manje od Češke. Industrijski pad u 2009. godini (-12,1%), pod uticajem globalne recesije, poništio je celokupan tranzicioni doprinos prerađivačke industrije privrednom rastu – njeno učešće od 14% u BDP je najniže u regionu.
..bez Miloša
Sa aspekta strukturnih promena posebno su zabrinjavajući rezultati analize efikasnosti investicionih ulaganja: marginalni kapitalni koeficijent pokazuje izuzetnu neefikasnost prerađivačke industrije (preradjivacka industrija je 7 puta neefikasnija od privrede). Produktivnost slovenačke industrije je 2,5 puta veća, Slovačke 2 puta, Mađarske 50%. Tranzicione ekonomije centralne Evrope su, u drugoj polovini 90-tih, imale dinamičan privredni rast, pre svega, usled dinamičnog rasta investicija i robnog izvoza i sprovedenih strukturnih reformi, na osnovu kojih je došlo do značajnih promena u strukturi industrijske proizvodnje (rast srednje i visoko tehnoloških grana, dok se najveći pad odigrao u radno-intenzivnim granama).
Treće, visoka nezaposlenost kao rezultanta nezavršenih strukturnih promena u privredi, što je iz socijalnog i razvojnog ugla najteže. Za razliku od ostalih tranzicionih ekonomija, prerađivačka industrije Srbije je u protekloj deceniji izgubila polovinu industrijskih radnika. U svakoj ekonomiji stvaranje industrijske strukture je veoma dug proces, zahteva permanentno obrazovanje i strateško planiranje. Činjenica da je u susednim državama zaposleno po nekoliko puta više industrijskih radnika (u Bugarskoj 2 puta, u Mađarskoj skoro 3 puta, u Rumuniji čak 6 puta) i da su skoro sve tranzicione ekonomije uspele da održe industrijsku zaposlenost govori sa kakvim se problemima suočava srpska privreda. Pored postprivatizacionih problema (značajan procenat neuspešnih privatizacija), padu zaposlenosti umnogome su kumovali efekti globalne recesije.
Četvrto, ključno pitanje sa aspekta strukturnih promena: da li je transformacini model srpske privrede doprineo sektorskoj realokaciji resursa, kao važnom izvoru rasta i presudnom faktoru porastu ukupne produktivnosti? Na čemu se bazirao tanzicioni rast produktivnosti? Iznad prosečnu produktivnost (odnos BDV i zaposlenosti) iskazali su svi uslužni sektori (saobraćaj, finansijsko posredovanje, nekretnine, i dr) i sektor industrije. Primenom Sirkvinove metodologije analize tranzicione produktivnosti (raščlanjavanje produktivnosti na unutarsektorsku dobit i međusektorsko pomeranje u zaposlenosti) dolazimo do zaključka da je rast produktivnosti uglavnom bio zasnovan na „efektu produktivnosti“, odnosno, unutarsektorskoj dobiti, dok je „realokacioni efekat“ bio marginalan u svim sektorima, osim u sektoru usluga (u Rumuniji je doprinos realokacionog efekta iznosio 0,57%, u Hrvatskoj 0,38%, Sloveniji 0,19%). Minimalan uticaj realokacije radne snage može se pripisati činjenici da realokacija unutar sektora još uvek dominira nad realokacijom između sektora. Strukturne promene sprovedene kroz proces transformacije društvenog kapitala i restrukturiranja velikih sistema i javnih preduzeća, nisu u dovoljnoj meri dovele i do adekvatne preraspodele rada.
Strukturne promene u većini tranzicionih zemalja doprinele su, kroz priliv SDI, rastu industrijske proizvodnje i izvoza, i podizanju kompletne industrije na viši nivo. Najveću ulogu u procesu povećanja izvoza je odigralo tržište EU, i to ne samo zbog geografsko-lokacionih faktora, već zbog činjenice da nove članice EU na tom tržištu imaju komparativne prednosti. Sve analize ukazuju da je pristupanje Evropskoj uniji pozitivno uticalo na brzinu strukturnih promena (u Sloveniji, Bugarskoj i Rumuniji), tako da se može očekivati da će sticanjem statusa zemlje kandidata Srbija povećati mogućnosti za uspostavljanje konkurentnije privredne strukture.
Globalna nestabilnost je još jednom potvrdila da su liberalizacija, deregulacija tržišta i privatizacija – tri svete reči neoliberalnog recepta -nedelotvorne i neuspešne bez strukturnih privrednih reformi. »Ne postoji veliki problem u makroekonomiji koji jedna dobra depresija ne može da izleči«, zaključuje Minski, jer je »savršenstvo, kao i stabilnost i ravnoteža, samo iluzija«.
Edvard Jakopin
autor je pomoćnik ministra finansija, rukovodilac sektora za Nacionalni razvoj