Home Tekstovi Šta je danas radikalno? Tiranija banalnosti

Šta je danas radikalno? Tiranija banalnosti

by bifadmin

Savremena ideologija u poslednje dve decenije ne postavlja ni temeljna, ni radikalna pitanja, dok istovremeno caruju prosek, banalnost, glupost i opscenost. Da li ste levi ili desni više nije važno, jer gotovo sve političke stranke teže centru, osim ekstremista. Ali paradoks je da time profitiraju baš populizmi i ekstremizmi, jer sveopšte razočarenje („svi su isti“), kao rezultat te političke tendencije da se više ne zna za šta se ko zaista zalaže, vodi u sveopštu krizu politike i u sve veću mržnju prema demokratiji.

Šta je u ovom istorijskom trenutku radikalno, i da li danas ima smisla govoriti o radikalnom nakon događaja u bliskoj prošlosti? Da li je radikalno isto što i ekstremno, šokantno? Da li je još moguće i potrebno biti beskompromisan? Da li su nam takva pitanja i preispitivanja u politici, ekonomiji, nauci, umetnosti ili filozofiji danas zaista neophodna?

Za politiku koja danas preovlađuje u svetu, ta dilema je odavno prevaziđena. Radikalno se isključivo vezuje za ekstremizam i fanatizam i zato pitanja koja na bilo koji način pokreću tu temu treba sprečiti, pokopati, zaboraviti, potisnuti, izbrisati jednom zauvek. Preovlađuju ubeđenja da je samo postavljanje temeljnih i radikalnih pitanja nepotrebno i beskorisno, jer znanje mora da bude od koristi, ono mora da služi privrednom rastu. Sve više novca u Evropi daje se za aplikativna, a ne za temeljna istraživanja. Kao da se podrazumeva da su temeljni ciljevi i putevi naše civilizacije odavno već poznati, kao da je o njima postignut sveopšti konsenzus i da ih upravo zbog toga ne treba menjati ili preispitivati.

Na kraju, pitanje da li ste levi, desni, crveni, beli, plavi, zeleni ili narandžasti nije važno, jer danas gotovo sve političke stranke teže centru, osim ekstremista. U takvoj situaciji na kraju se ne zna za šta se ko stvarno zalaže. Ali paradoks je da time profitiraju baš populizmi i ekstremizmi, koji postepeno ali sigurno povlače većinu, odnosno takozvanu sredinu. Sveopšte razočarenje („svi su isti“) kao rezultat te političke tendencije vodi u sveopštu krizu politike i sve veću mržnju prema demokratiji.

Kazino kapitalizam

Barem su ekolozi stalno upozoravali da visok privredni rast iziskuje plaćanje visoke cene u planetarnim razmerama, ali stav „posle nas potop“, kao oličenje neoliberalizma, nije uopšte problematizovan a kamo li menjan. Savremena ideologija u poslednje dve decenije ne postavlja ni temeljna, ni radikalna pitanja. Glavni stav te ideologije mogli bismo okarakterisati kao „samo ti troši i uživaj!“ Ta ideologija govori nam da nije važno šta želimo, nego da znamo kako to da postignemo.

I na lokalnom i na globalnom nivou, kao da je važan samo red vožnje, a on se određuje prema zaslugama i navodnim sposobnostima. Svi će stići na red, ima mesta za sve, to je osnovna mantra „kazino kapitalizma“. Ironično je da u nekom smislu ceo svet podseća na divovsku piramidalnu igru u kojoj društva i države plaćaju uplatu za ulazak u igru, da bi posle strpljivo čekale da red napokon dođe i na njih. U piramidalnim finansijskim prevarama, naime, najviše dobijaju oni koji su prvi, a osnovna iluzija svih učesnika je u tome da ta igra nema kraja.

No, nije sve samo prevara. Glavna iluzija je da je pomenuti red istorijske vožnje moguće održavati samo uz pomoć dobrih vozača. Umesto političara i njihovih različitih vizija, danas se na svim nivoima društva traže samo menadžeri. Sa njima se navodno stiže brže, ali se putuje u već određenom, jednom jedinom pravcu. Niko tačno ne zna gde se ti ciljevi nalaze, svi otprilike znamo gde bi oni mogli biti. Vera u to snažan je podsticaj usponu onoga što neki nazivaju „menadžerska paradigma vlasti“. Finansijska kriza započeta 2008. ipak je dobro uzdrmala to shvatanje, ali je uprkos stotinama miliona evra utrošenih za popunjavanje finansijskih rupa, propuštena prilika da se o svemu dobro razmisli.

Danas, čini se, ni avangardi više nema mesta. Danas, umesto nje, imamo „tiraniju većine“, odnosno „tiraniju proseka“. Danas caruje prosečan čovek, banalnost, glupost i opscenost. Naravno, niko ne želi da bude prosečan. Biti prosečan znači biti dosadan, a biti dosadan danas – da li postoji nešto gore?

Zbog toga nas marketing uverava da prosečan čovek ne postoji, već da je svako od nas nešto posebno, izuzetno, neponovljivo i svi smo ponosni na to. Time dolazimo do pravog paradoksa sadašnjice – istovremeno je na vlasti prosečnost, ali i stalna potražnja za novim i drugačijim, što je glavni motor tržišta. U tom takmičenju, to novo i drugačije mora biti sve izrazitije, sve ekstremnije, čak i šokantno da bi ispoljilo svoju posebnost.

Ekstremizam kao alibi

Danas svi ponavljaju da niko ne želi da se ikada više ponovi iskustvo XX veka, veka katastrofa i svetskih ratova, najgroznijih državnih sistema u ljudskoj istoriji, veka holokausta, gulaga i eksplozije atomske bombe. Kaže se da će nas svaki radikalizam opet dovesti do toga. Ne želimo da budemo žrtve bilo čije vlasti, a najgora vlast je ona koja nema pravila, koja se ne kontroliše, vlast fanatika i ekstremista, totalitarna vlast. U stalnom nastojanju da se to izbegne, najsigurnije je pobeći u politički centar. Ali i u prosečnost.

I ironično, uprkos tome što su ekstremizam i populizam nešto negativno, nešto što se izbegava i tobože sprečava, sama činjenica da oni postoje spasava politički centar. U kom smislu? Jer borba protiv ekstremizma pruža alibi za odsustvo preispitivanja sopstvenih pozicija. Kao da je dovoljno biti protiv populizma i profašizma, a ne pitati se koji realni antagonizmi postoje u savremenom društvu. I koliko smo svojim bežanjem pred pitanjima i problemima, svojim ustrajavanjem na neoliberalističkoj platformi sami krivi za pojavu takvih ekstremizama?

Danas, bar za sada, još nema ozbiljne alternative postojećem kapitalizmu, ni u idejnom ni u organizacionom smislu. To ne znači da ona nije moguća, realna ili potrebna. Budućnost je, dakle, otvorena i neizvesna. Upravo zbog toga treba radikalno preispitati ko smo i šta želimo.

Z.Ž.

(Tekst je deo uvoda koji su napisali Peter Klepec, istraživač Filozofskog instituta Slovenačke akademije nauka i umetnosti i Petar Bojanić, viši naučni saradnik Instituta za filozofiju u Beogradu za knjigu „Šta je u stvari radikalno?“. Knjiga je deo istoimenog dvogodišnjeg ciklusa realizovanog u okviru kulturnog programa Narodne biblioteke Srbije u saradnji sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju.)

Tekst je iz Biznis i finansije” broj 84, Rast ekstremizma

Pročitajte i ovo...