Home TekstoviAnalizeBiznis Kulturna baština: Kako Evropa krčmi svoje spomenike

Kulturna baština: Kako Evropa krčmi svoje spomenike

by bifadmin

Dok Grčka, u pokušaju da namami što više turista, provodadžiše svoje antičke spomenike kulture, ljubitelji kulturne baštine drže oružje na gotovs. Ipak, ova zemlja sada javno radi ono što je, uostalom, čitava Evropa činila odvajkada: uzurpira sopstvene istorijske znamenitosti ne bi li k sebi privukla veću količinu turističkog keša, piše dopisnik Frankfurter Allgemeine Zeitung-a iz Londona, Diter Bartecko.

Omalovažavajući komentari na račun aktuelnih poteza vlasti izbili su u javnost praktično čak i pre nego što je PR grčke vlade objavio da će se antički spomenici Grčke ubuduće koristiti u komercijalne svrhe. Akropolis će, tako, postati pozornica za reklame i akcione filmove a atinska Agora, kolevka parlamentarne demokratije, pista za modne revije i James Bond kaskadere. Kerameikos, gotovo tri hiljade godina staro groblje, postaće kulisa za reklame u kojima naparfimisani seksualni manijaci preporučuju nove mirise, dok se dodiruju u snu. To je, manje-više, buduća slika i sudbina antičke kulturne baštine koju Grčka poseduje, naslikanu bojama pesimista i u senci evropske finansijske krize.

Neko bi mogao i poverovati kako je galopirajući bankrot koji je visio nad grčkim glavama bio razlog što je kolevka evropske kulture i demokratije “preko noći” postala laka devojka spremna na sve. Ipak, nemar Grčke prema starinama koje su i deo svetske baštine nije novi fenomen. Tokom priprema za Olimpijske igre 2004. poznata antička lokacija Maraton grubo je tretirana i tada adaptirana u svojevrsnu sportsku dvoranu, a još, povrh toga, “ulepšavana” problematičnim reprodukcijama nestalih antičkih spomenika. Čak i decenijama dugom rekonstrukcijom Partenona ne želi se samo obnova delova oštećenog blaga već mu se pridodaju i sasvim novih elementi koji ovom spomeniku “nedostaju”. Poriv da se vrlo stara i netaknuta mesta ovako oskrnave duboko je utemeljen ne samo u turističkom neukusu već, nažalost, i u strasti arheologa koji su u potrazi za novim saznanjima.

Ako bi neko, kojim slučajem, zaželeo da u sećanje prizove neki događaj od kojeg su stvari počele da se odvijaju na ovakav način, možda bi se prisetio čuvenog otkrića grobnice Filipa II Makedonskog 1977. godine u Vergini (antički ‘Aigai’) u Severnoj Grčkoj. Bilo je ovo senzacionalno otkriće: grobnica oca Aleksandra Velikog s neizrecivom riznicom bogatstva u zlatu i srebru, a pepeo preminulog vladara pohranjen u zlatom izvezeni ljubičasti pokrov.

delfi

Delfi i Palata u Knososu – studio na otvorenom

Svi Grci su, naravno, odmah uočili da bi turisti bili u stanju da noćima čekaju u redu, ne bi videli izložbu sa izloženim blagom Aleksandrovog oca: tako su se bacili u organizovanje ovog kulturnog spektakla. Možda malo ishitreno: procene stručnjaka antičkih materijala, međutim, bile su da bi proces preparacije tkanine od koje je sačinjen pokrov Filipa II Makedonskog mogao potrajati godinama. Jedan restaurator, ipak, govorio je samo o mesecima – „i to pod uslovom da samo jedan mali komad čitave tkanine bude spašen od uništenja”. Ova „opcija” je nažalost prihvaćena, pa je otvaranje solunske izložbe januara 2011 ubačeno u raspored. Rekordna poseta i nezamislive bujice ljudi slivale su se kroz prostorije muzeja ‘Vergine’.

Decenije nebrige pripremile su teren za pucanje ove kulturne brane. Grčki parlament sada namerava da se Delfi i palata u Knososu na Kritu iznajmljuju kao studiji na otvorenom, i to za dobre pare – “pustiće ih u promet”, i to ne u intervalima od četiri godine, kao Olimpijske igre, već što je češće moguće.

Međutim, ima li odista bilo kakvog razloga da optužujuće upiremo prstom ka Grčkoj? Da li se neko uvredio kada su 2010. italijanske ‘kulturne vlasti’ dopustile da drevni Pompeji osvanu prepuni “ljupkih” novih mesta sa nezgrapnim kontejnerima za scenske tehničare i kabinama za sanitarne potrebe, a sve to kako bi se omogućilo da se na ovoj lokaciji ponovo vrti unosan koncertni biznis? Koncerti su bili zabranjeni 1976., nakon što je publika tada izazvala ogromnu štetu. Da li se još iko seća nedavnog skandala koji je šokirao Rim, kada se kamenje kotrljalo i odronjavalo na ulicu sa čuvenog Koloseuma, decenijama gaženog i krunjenog hordama živopisnih turista?

Drakula se ženi – ukusna večera uz šou i dobar zalogaj”

Već isuviše dugo zakoni slobodnog tržišta ugrožavaju opstanak kapitalnih spomenika svetske baštine. Sve evropske zemlje u doba krize glancaju i doteruju svoje istorijske znamenitosti, ne bi li ih doveli u “vozno stanje” za posao s turistima. Od bečkog muzeja ‘Quartier’, koji je još 1998. doživeo da se barokne sudske odaje pretvore u ekscentrično “osmo po veličini svetsko područje kulture”, do nemačkog gradića Xanten, čije je starorimsko jezgro pretvoreno u “muzej pod vedrim nebom”. U njemu konobari u antičkim kostimima služe posetiocima specijalitete “antičke kuhinje”, sedeći u rekonstruisanim javnim kupatilima i tavernama. Arheološka nalazišta se posvuda pretvaraju u “bitne lokacije”, čime se otvaraju novi izvori prihodi za ekonomski posustalu Evropu.

Nemačka, koja je nekada odolevala krizi, nije izuzetak. Uzmimo na primer Drezden, koji se diči kako je „kruna baroka”. Tamo je 2010., nakon beskrajne i uzaludne potrage za investitorima, devastirana prelepa Palata Kurlander. Obnovljena je nakon februarskog bombardovanja 1945. – ne kao muzej, koncertna dvorana ili neko drugo mesto kulture već kao “mesto događaja”. Mogla bi se u njoj, kao što to internet operateri obećavaju, “otkriti bajka koja je ovu palatu vratila u život”, uključujući i “sveprisutnu magiju.” Glavna atrakcija bivše balske dvorane palate Kurlander je u turističkom prospektu na računarskoj mreži opisana kao ” Drakulino Venčanje – ukusna večera i šou uz dobar zalogaj”.

Može se postaviti pitanje: kakva je onda razlika između ovih slučajeva i grčkog provodadžluka svoje kulturne baštine? U dubokoj senci evrokrize, pohlepa i nedostatak novca posvuda idu ruku pod ruku. A u Atini, priterani uza zid, Grci rade javno ono što druge zemlje, iskusno i pre svega diskretno, sprovode pod okriljem relativne stabilnosti . Bilo kako bilo, žrtve su spomenici ali takođe i ljubitelji kulture, kojima se istorijska mesta sve češće nude pod parolom „mesta događaja”. Po povoljnoj ceni, naravno.

 preveo M.L

Pročitajte i ovo...