Mlade generacije imaju mogućnost da spomenike revolucije otkriju na način koji je njihovim roditeljima bio uskraćen – kao izvanredna umetnička dela, lišena ideologije. Jedno od takvih je spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici iz 1960. godine, rad arhitekte Bogadana Bogdanovića, preteče i proroka gradnje zemljom i pejzažem, kasnije nazvanim „lendart“. Lista otkrića iz prošlosti je dugačka, kaže istoričar umetnosti Vladimir Mitrović.
Prošlog proleća na sajtu „Vukajlija“ jedan član, po svemu sudeći odrastao u poslednje dve decenije, postavio je niz fotografija spomenika revolucije sa teritorije bivše SFRJ, pitajući se gde je koji podignut i na koji događaj podseća, animirajući tako virtuelno bratstvo da mu pomogne u „dešifrovanju“ slika. Nakon generacija u čije obrazovanje nije moglo da se zamisli bez poseta slavnim mestima naše zajedničke prošlosti, odrasle su generacije mladih koje ne samo što nikada nisu posetile spomenike na Kozari, Sutjesci, Jasenovcu, Šumaricama, nego i ne znaju kako oni izgledaju.
Ova znamenja, uglavnom podignuta tokom 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, i ubrzano potisnuta iz sećanja u poslednje dve decenije, u vidokrug mladih ljudi ulaze pre svega kao vizuelno atraktivni objekti.
„Spomenici revolucije nisu bili samo odgovarajući „prirepak“ ideologiji socijalizma, grandiozna dela za grandiozni društveno-politički projekat, već istinske umetničke vrednosti čija snaga je srazmerna veličini antifašističke borbe,“ kaže Vladimir Mitrović, istoričar umetnosti u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.
„Među njima ima istinskih umetničkih dela, pravih javnih spomenika koji odražavaju ne samo svoje vreme već i autorsku ličnost umetnika. Štaviše, možemo reći da ima i pravih remek-dela, kakvo je na primer spomen-groblje Bogdana Bogdanovića u Sremskoj Mitrovici iz 1960. godine. Autor je bio neka vrsta preteče i proroka gradnje zemljom i pejzažem, jer se tek desetak godina kasnije pojavio „lendart“, kaže Mitrović i dodaje još jedan primer, spomenik na Iriškom vencu, vajara Sretena Stojanovića, iz 1951. godine veličanstveno delo našeg socrealizma. „Ovaj spomenik baš zbog toga nikada nije ni stavljen na listu zaštićenih spomenika kulture, što je neshvatljiv potez,“ smatra sagovornik B&F koji je 2010. godine objavio monografiju „Arhitektura 20. veka u Vojvodini“ u kojoj je obradio oko 40 spomenika, od blizu dve hiljade spomen obeležja svih vrsta u pokrajini.
Umetnički raskid sa sovjetskim uzorima
Posle „uvoza“ umetničkog pravca socrealizma iz Sovjetskog saveza, krajem pedesetih godina prošlog veka, socrealizam se kod nas pretvara u neku vrstu naturalizma ili modifikovanog i simobličnog realizma. Kulminacija je pojava apstraktnih spomenika posvećenih revoluciji. Mrtva trka se vodi između Dušana Džamonje i Vojina Bakića. Naime, iste 1960. godine podignuti su Džamonjin Spomenik prosinačkim žrtvama u zagrebačkoj Dubravi i Bakićev Spomenik Ivanu Goranu Kovačiću u njegovom rodnom mestu Lukovdolu. Posle njih u jugoslovenskoj revolucionarnoj skulpturi više nikada ništa neće biti isto, kaže Mitrović.
Svaka od republika imala je vajare koji su bili najviše angažovani na lokalu ali bilo je i pravih jugoslovenskih autora. Bogdan Bogdanović je izveo 22 spomenička kompleksa širom bivše zemlje. U Sloveniji su bili aktivni braća Boris i Zdenko Kalin, Lojze Dolinar, Slavko Tihec. U Hrvatskoj, pored Džamonje i Bakića, Antun Augustinčić, Vanja Radauš i Mirko Ostoja. U BIH su radili između ostalih i Marijan Kocković, Miodrag Živković, u Crnoj Gori Luka Tomanović i Drago Đurović, u Makedoniji Jordan Grabulovski, Dimo Todorovski i Tome Serafimovski. „Nažalost, većina ovih autora je sasvim nezasluženo zaboravljena, a njihov rad je ostao poznat i priznat samo u krugovima dobrih poznavalaca tog dela naše istorije umetnosti“, kaže Mitrović.
Na području Srbije su radili skoro svi jugoslovenski vajari. U Vojvodini ima jugoslovenskih autora (Stojanović, Bodnarov) kao i poznatih vajara koji potiču iz Vojvodine – Jovan Soldatović, Aleksandar Zarin, Pavle Radovanović, Ana Bešlić, Oto Logo, Eugen Kočiš i brojni drugi. Kao i u drugim jugoslovenskim republikama i na području Vojvodine se arhitekti aktivno uključuju u proces izgradnje spomenika – Miroslav Krstonošić, Milorad Berbakov, Pavle Žilnik, pomenimo samo neke.
Novi pioniri
Iako su u pitanju dela savremene istorije, Mitrović kaže da začuđuje mali broj knjiga, kataloga i izložbi, pa i filmova, koji su pratili ovaj veoma zanimljiv i kvalitetan segment naše istorije umetnosti, posebno skulpture i javnih spomenika. Jedan od razloga je verovatno to što su na poslu oko prikupljanja i selekcije podataka radili uglavnom istoričari. „Oni su malo pažnje posvećivali autorima i umetničkoj strani ovih spomenika, a više su, sa ideoloških i moralističkih stanovišta, obraćali pažnju na razloge i povode njihovog nastanka.“
Kruševo
U poslednjoj deceniji usledio je sasvim novi obrt: spomenici postaju predmet interesovanja pre svega vizuelnih umetnika. Arhitekta Srđan Jovanović Vajs, predavač na Tyler school of Art i departmanu za arhitekturu pensilvanijskog Univerziteta, i fotograf Armin Linke su na primer, svoja zapažanja i fotografije spomen obeležja na čitavom prostoru SFRJ, objavili u knjizi „Socialist Architecture: The Vanisching Act“ koja se početkom ove godine pojavila na engleskom govornom području.
Fotograf Jan Kempenaers, iz Antverpena, je 2010. godine objavio knjigu “Spomenik” gde 25 spomenika revolucije na prostorima bivše Jugoslavije pokušava da prikaže kroz njihov odnos sa okolnom prirodom.
Na repertoaru ovogodišnjeg sarajevskog Festivala malih i eksperimentalnih scena – MES-a, održanom od 3. do 9. maja našla se i izložba fotografija Nedima Zlatara i Branimira Prijaka „Spomenici revolucije“. Postavka obuhvata 60 fotografija 35 spomenika NOR-a sa prostora BIH i Hrvatske. Nešto ranije, 2008. godine, dvojica umetnika Mileta Mijalović i Marko Krojač su za 13. bijenale umetnosti Pančeva pripremili video rad „Revolucionarno kiparstvo: Ovde je metak ludovao“, a Krajač se avgusta 2011. godine ponovo vratio ovoj temi i sada novi niz fotografija objavljuje na svom blogu.
Novi turisti
Autori spomenika su najveća imena našeg vajarstva i arhitekture, te Mitrović smatra da ne samo što će ovi spomenici dobiti svoje mesto u istoriji jugoslovenske i svih ostalih istorija skulpture i arhitekture već će generalno interesovanje za njih biti povećano.
„To je skoro sigurno. Već ima primera da su ti spomenici, čak i oni koji su posle nastradali pa ponovo obnovljeni, postali nezaobilazne tačke prilikom poseta određenim krajevima ili gradovima. Njihov ponovni život ima veze sa dubokim sećanjima na događaje i zločine iz Drugog svetskog rata, a sa druge strane oni predstavljaju prvorazrednu umetnost u prostoru. Recimo, samo na prostoru Bosne i Hercegovine ima nekoliko pravih remek-dela svetske spomeničke baštine – Živkovićeva Sutjeska, Džamonjina Kozara, Bogdanovićevo Partizansko groblje u Mostaru. Ovi spomenički kompleksi poznati su i daleko van granica bivše zemlje.
To su izgleda shvatili i gradski oci u Valjevu ali tek posle „diverzantskih akcija“ nekadašnjih učesnika Narodno oslobodilačke borbe (NOR) koji su, po cenu krivičnih prijava, pre dve godine okrečili noge, jer toliko im je sa merdevina dužina molerske četke dozvoljavala, spomenik narodnom heroju Stevanu Filipoviću. Jedini problem je bio u tome što je monumentalni 16 metara visok spomenik napravljen od aluminijuma, koji se ne farba.
Možda je i akcija boraca ubrzala odluku gradskih vlasti da povedu računa o čitavom spomeničkom kompleksu tek Radivoje Arsić, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture kaže za „Biznis & Finansije“ da su u više navrata čistili spomenik od grafita, a da su ove godine uz pomoć Ministarstva za rad i socijalnu zaštitu i grada obezbedili oko 6,5 miliona dinara za parterno uređenje i sanakciju ovog kompleksa velike površine. Raspisan je tender za postavljanje osvetljenja i klupa, uređenje staza, a Arsić kaže da je i Turistička organizacija Valjeva zainteresovana da promoviše ovaj spomenički kompleks.
Srpski paradoks
Stanje spomenika je različito, po republikama. U Sloveniji naravno ništa nije srušeno, svi spomenici su dostupni, da kažemo aktivni. Na godišnjice događaja ili ostalim prigodnim prilikama te spomenike obilazi veliki broj građana. U Hrvatskoj, tokom poslednjeg rata, veliki broj spomenika je uništen, dok se poslednjih godina njihovo stanje popravlja a spomenici se, nekada sasvim porušeni, obnavljaju i obilaze, navodi Mitrović. U BIH je takođe bilo velikih stradanja spomenika revolucije i zašto ne reći najviše su ih uništavali bosanski Srbi, paradoksalno, kao sećanje na svoje velike žrtve i učešće u Oslobodilačkom ratu 1941-1944. U Srbiji i Vojvodini, pa i Crnoj Gori i Makedoniji, spomenici nisu uništavani ali su u značajnoj meri zaboravljeni i zapušteni. Ipak, neki spomenički kompleksi, kao što su Šumice u Kragujevcu, Sremski front, Nekropole u Čačku i Beogradu se kvalitetno održavaju. Fotografije spomenika možete videti ovde.
Petar Ilijin,