Najprofitabilnije kompanije u Srbiji nisu izvoznici. Među trideset sa najvećim neto profitom u 2011. godini svega šest se mogu svrstati u značajne izvoznike a dva preduzeća sa najvećim izvozom u 2011. godini, US Steel Srbija i HIP Petrohemija beleže ogromne gubitke. Da nemamo prave „izvozne zvezde“ vidi se i iz toga što je jedan odsto najvećih izvoznika zaslužno za svega oko četvrtinu ukupnog izvoza.
Već je postalo kliše reći da budući rast Srbije mora biti zasnovan na izvozu. Međutim, ako je nešto kliše to ne znači da to nije tačno. I međunarodna iskustva potvrđuju ovaj stav: u obimnoj studiji Komisije za rast i ekonomski razvoj iz 2008. godine pokazano je da su se sve zemlje koje su brzo rasle u dugom periodu (rast od preko sedam odsto u periodu dužem od dve decenije), bez izuzetka oslanjale na izvoz.
Srbija se nalazi odmah pored najvećeg tržišta na svetu – Evropske unije – i s obzirom na potpisane sporazume nema nikakve barijere za pristup ovom tržištu. Takođe, ima i povoljne trgovinske aranžmane sa drugim značajnim tržištima poput Rusije. Ako su druge zemlje, sa mnogo nepovoljnijim položajem, oskudnijim resursima i lošijom početnom pozicijom uspele da ostvare brz rast na osnovu izvoza, Srbija bi svakako mogla da uradi isto to.
Ali kako povećati izvoz? I kako obezbediti da se rast izvoza „prelije“ i na rast ukupne ekonomske aktivnosti i porast zaposlenosti?
Nedavno istraživanje Svetske banke bazirano na podacima o individualnim firmama izvoznicima iz 32 zemlje ukazuje na ključni značaj izvoznih „zvezda“. Naime, pokazano je da dominantan uticaj na izvoz u svim ovim zemljama ima mali broj veoma konkurentnih velikih preduzeća. U proseku, od ukupnog broja izvoznika, jedan odsto najvećih izvoznika („izvozne zvezde“) je zaslužno za više od polovine ukupnog izvoza. Dodatno, ove „zvezde“ su zaslužne i za više od polovine rasta izvoza, a takođe ova preduzeća daleko najviše doprinose i diversifikaciji izvoza, kako na nova tržišta tako i sa novim proizvodima.
Mnogo koštaju, ništa ne daju
Ima li Srbija izvozne zvezde? Ispostavlja se da ih, barem u ovom trenutku, zapravo nema. Najprofitabilnije firme u Srbiji nisu izvoznici. Među trideset firmi koje su ostvarile najveci neto profit u 2011. godini (po podacima APR), svega šest su relativno veliki izvoznici (Tigar tyres, Tarkett, Sunoko, Victoria grupa, Apatinska pivara i NIS). Sa druge strane, dve firme sa najvećim izvozom u 2011. godini (US Steel Srbija i HIP Petrohemija) jesu firme koje beleže ogromne gubitke. Da nemamo prave „zvezde“ vidi se i po podatku da je jedan odsto najvećih izvoznika zaslužno za oko četvrtinu ukupnog izvoza, dok je u drugim zemljama jedan odsto najvećih izvoznika zaslužno za preko polovinu izvoza. Iz ovoga možemo zaključiti da Srbija ima dosta malih ili srednjih izvoznika (prema podacima PKS, oko hiljadu firmi je ostvarilo izvoz robe u 2011. godini), ali da i dalje nema prave izvozne zvezde. Fiat, ukoliko proizvodnja u njemu zaživi u skladu sa planovima, mogao bi postati izvozna zvezda, ali na srednji rok potrebno nam je bar još nekoliko takvih preduzeća.
Istraživanja pokazuju da je u manjim privredama (poput Srbije) nastanak izvoznih „zvezda“ najčešće povezan sa stranim direktnim investicijama usmerenim u preduzeća koja su u startu orijentisana na izvoz. Strane investicije, pored neophodnog kapitala, novih tehnologija i proizvodnih procesa, takođe donose i pristup međunarodnim tržištima i distributivnim mrežama, koji manja domaća preduzeća teško mogu da ostvare.
Kako to da Srbija i dalje nema prave izvozne zvezde? Jedan od najbitnijih razloga je što privreda Srbije, uprkos napretku, još uvek nije završila svoju strukturnu transformaciju. Na nedavnoj prezentaciji Bele knjige, izdanja Saveta stranih investitora, mogli smo čuti da preduzeća članice ovog udruženja zapošljavaju oko 88 hiljada radnika i da proizvode oko 16,5% bruto domaćeg proizvoda Srbije. Šokantno je poređenje ove grupe preduzeća sa drugom grupom preduzeća, koja zapošljava sličan broj radnika. Naime, u Agenciji za privatizaciju se trenutno nalazi oko 600 preduzeća sa blizu 100 hiljada radnika. Međutim, ova preduzeća proizvode svega oko jedan odsto BDP Srbije! Najproblematičnija od njih se već godinama nalaze u statusu restrukturiranja, zakonom su zaštićena od poverilaca i opstaju samo zahvaljujući tome što ne plaćaju poreze i doprinose i račune za struju i gas, a dobijaju i subvencije od države. Produktivnost zaposlenih u preduzećima iz prve grupe je oko 3 do 4 puta veća od proseka ostalih preduzeća u Srbiji, dok je produktivnost zaposlenih u preduzećima iz druge grupe oko 4 puta manja od proseka. Jasno je, dakle, da se značajni resursi koji su još uvek „zarobljeni“ u neprivatizovanim preduzećima moraju osloboditi za produktivniju upotrebu.
Veliki izvoznici generišu i veliku tražnju za raznim proizvodima i uslugama. Ova tražnja može biti namirena ili iz uvoza ili od strane firmi u Srbiji. Da bi se rast izvoza odrazio i na ukupni ekonomski rast i porast zaposlenosti, potrebno je stvarati uslove kako bi mala i srednja preduzeća mogla da rastu. Takođe, bitno je i da preduzeća koja postanu velika imaju uslove da ostanu velika i dalje šire svoje poslovanje.
Šta je potrebno uraditi da bi se ovo ostvarilo? Skorašnja studija Svetske banke Zlatni rast pokazuje da je regulatorno okruženje od suštinskog značaja kako za podršku rastu malih firmi tako i za uspešno poslovanje velikih firmi. Prema ovom izveštaju, jedna od glavnih razlika između uspešnih privreda srednje i severne Evrope i manje uspešnih privreda u južnoevropskim zemljama jeste što u ovim prvima firme imaju uslove da rastu, dok u drugima firme imaju tendenciju da ostaju male, ili – ako su velike – da smanjuju broj zaposlenih.
U vlasti su velike oči
Naime, u zemljama južne Evrope preduzeća su suočena sa komplikovanim i skupim regulatornim okvirom. Dodatno, firme su često u situaciji da ako brzo rastu, „privuku pažnju“ administracije, koja onda pred njih postavlja dodatne zahteve ili uvodi nove obaveze. Zbog toga firme imaju motiv da ostanu male i da posluju poluzvanično (u „sivoj zoni“). Međutim, produktivnost u mikro i malim firmama je značajno niža nego u velikim firmama. Takođe, iako se većina poslova u skoro svakoj zemlji kreira u malim firmama, ovi poslovi su generalno nestabilni (većina ugašenih radnih mesta je takođe u manjim firmama) ili su slabije plaćeni. Izveštaj Zlatni rast ukazuje da je stoga potrebno stvoriti regulatorni okvir koji neće sputavati rast preduzeća. Za dobar regulatorni okvir je od presudnog značaja jednostavnost i dosledna implementacija. Na primer, poznato je da Švedska ima visoke poreske stope. Ali, regulatorni okvir i „trošak“ ispunjavanja administrativnih obaveza je minimizovan: preduzeća u Švedskoj plaćaju poreske obaveze svega četiri puta godišnje (naspram preduzeća u Srbiji koja to u proseku rade 66 puta godišnje) i na ove obaveze potroše 122 sata godišnje, dok je prosek OECD zemalja 200 sati godišnje (preduzeća u Srbiji u proseku troše 279 sati godišnje na plaćanje poreza). Kao svojevrsnu “kompenzaciju” za relativno komplikovan i nepovoljan regulatorni ambijent, Srbija trenutno izdvaja značajna sredstva za direktne subvencije za otvaranje radnih mesta: ovo je veoma skup i ne preterano efikasan instrument za stimulaciju razvoja preduzeća.
Kakve mere dovode do stvaranja regulatornog okruženja, koje bi moglo da utiče na povećanje produktivnosti i rast preduzeća? Većina njih je dobro poznata, a Zlatni rast između ostalog izdvaja: jednostavniji propisi za zapošljavanje i otpuštanje; jednostavnija poreska regulativa i manji administrativni troškovi vezani za plaćanje poreza i obaveza; reforme vezane za jednostavno pokretanje preduzeća i za efikasan stečaj preduzeća koja nisu konkurentna; laka registracija imovine i dobijanje dozvola; dobra politika zaštite konkurencije. Posebno je bitno da kod svih ovih mera nije dovoljno samo usvojiti zakonski okvir – jednako ili još više važno je dosledno i predvidivo sprovođenje mera.
Dušan Vasiljević,
stručnjak za razvoj privatnog sektora u Svetskoj banci
BIZNIS TOP 2011/12