U Americi i Evropi reindustrijalizacija podrazumeva ambiciozan plan izgradnje modernih i sofisticiranih, ekološki odgovornih i energetski efikasnih industrija koje zapošljavaju visokoobučenu radnu snagu i imaju podršku vrhunskih univerziteta. Motor promene nije tržište nego država koja treba da kreira industrijsko “stanje duha” koje podrazumeva novu preraspodelu zadataka i plodova rada između vlada, sindikata i zaposlenih. Za male zemlje je rezervisana vetrometina i promenljiva ćud velikih investitora
Bez industrije se ne može – ona obezbeđuje dobro plaćene poslove, komercijalne inovacije, ključna je za smanjivanje deficita i snažno doprinosi ekološkoj održivosti; uz sve to ima i najveći potencijal za održavanje ili ekspanziju zaposlenosti. Tako započinje Metropolitan Policy Program, jedna važna i široko zasnovana inicijativa za revitalizaciju američke industrije, koju je Brookings Institution, jedan od najuglednijih i nauticajnijih američkih instituta objavio u februaru 2012. godine. Gotovo istovremeno, i EU Direktorat za istraživanje pokrenuo je New Growth Path in Europe (Novi put rasta u Evropi) i inicirao mamutski istraživački projekat sa fokusom na novi obrazac ekonomskog rasta u kome je obnova industrije glavni cilj, a početkom oktobra Evropska komisija donela je važnu direktivu – “industrijska politika” – koja postulira da će snažni industrijski sektor omogućiti ‘rast i ekonomski oporavak.’
Doprinos industrije bruto društvenom proizvodu SAD i Evrope počeo je da opada tokom 1980tih a posebno nakon 2000. godine, tako da danas u BDP učestvuje sa samo 10 odsto u SAD, odnosno 16 odsto u EU. Razlozi za to su brzi tehnološki razvoj i automatizacija proizvodnje, a posebno transfer proizvodnje u manje razvijene zemlje, posebno u Kinu. Zato se kao važan element nove industrijske politike najavljuje i povratak industrijske proizvodnje u zemlje porekla. Za Ameriku će ključ za obnovu industrije biti kompjuteri, elektronika, hemija i farmaceutika, transportna oprema i proizvodnja mašina. U EU naglašavaju važnost vrhunske tehnologije u procesu proizvodnje, nove materijale, nanotehnologiju, industrijsku biotehnologiju, eko vozila i transport, 3-D proces štampanja, pametne mreže za prenos energije i slično.
Nova tržišta za nove industrije
Implicitni ili eksplicitni podtekst ovih inicijativa je da logika tržišta ne može da proizvede novu paradigmu, obrasce i pravac promena, već da to mora država (i EU) putem subvencija, kredita ili infrastrukture. Pitanje nije treba li država to da radi, već kako. Ekonomista sa Harvarda Dani Rodrik smatra da industrijska politika podrazumeva posebno ‘stanje duha’, a manje seriju specifičnih akcija. Drugim rečima, oblikovanje saradnje vlada i privatnog sektora, različite savete i komisije, specijalne forume u lancu snabdevanja, komitete za investicije, posebne fondove, okrugle stolove, specijalizovane izvore informisanja za industriju, itd. Drugo, neophodni su i instrumenti za politiku ‘šargarepe i štapa,’ tj. da se podupru uspešni a uskrati podrška gubitnicima, ali i da se ova politika bazira na rezultatima i bude privremena a ne trajna. Ono što je važno je da ta politika treba da bude vođena u interesu čitavog društva a ne specijalnih interesa, da ima mehanizme zaštite od moćnih lobi grupa i bude transparentna i socijalno odgovorna, i time otvorena za nove ali i postojeće aktere.
U takvom kontekstu, vrlo je indikativan izbor domena koje treba osnažiti i razvijati kako bi služili kao neophodni podsticajni okvir za obnovu industrije. Brukings kao prioritete navodi istraživanje i razvoj, celoživotno obrazovanje na svim nivoima, poboljšani pristup finansiranju i povećanu ulogu zaposlenih i zajednice u stvaranju i raspodeli dobitaka od inovativne industrije.
I zato se od javne intervencije traži da promoviše vrhunsku produkciju, dakle, oslanjanje na vrhunski obučenu radnu snagu, inovacije i najbolje univerzitete i fokusira na alternativne energije, energetsku efikasnost, eko-produkciju i top medicinsku tehnologiju. Svojom regulacijom država može stvarati i sasvim nova tržišta (‘zelena ekonomija,’ alternativna energija) ili kreirati klastere i institucije koje omogućavaju pre-tržišnu koordinaciju i podršku (recimo, nacionalna razvojna banka). Svet u kome živimo takodje nameće da industrijska politika podrazumeva integraciju u svetske lance produkcije i razmene.
Socijalne inovacije
Fokus je i na socijalnim inovacijama – dakle okvirima za participaciju, učestvovanje u odlučivanju i socijalnu koheziju. To znači podsticanje zaposlenih, sindikata i vlada na zajedničku odgovornost u razvoju industrije ali i distribuciji njenih rezultata. Takav obrazac tiče se ekonomije u celini, ali i pojedinih sektora i individualnih industrijskih preduzetnika. Sličan obrazac već postoji u Švedskoj, Danskoj i Finskoj i služi kao uzor za oponašanje, mada Amerikanci preferiraju nemački model. Uz to, pokazuje se da zemlje sa jakim industrijskim sektorom lakše odolevaju globalnoj krizi. Ukratko, potrebna je sistemska industrijska politika. Ona se gradi na viziji, a globalno takmičenje i otvoreno tržište su pritisci na koje se mora odgovoriti. Inovacije, istraživanje i obrazovanje su temelj ‘EU 2020’ strategije za pametan, inkluzivni i održivi razvoj.
Napredna industrija nije samo važna za razvijene zemlje već i za one koje su manje razvijene. Upravo u ovim zemljama industrija obezbedjuje stabilnije i solidnije plaćene poslove, pogotovo za one sa srednješkolskim i stručnim zanimanjima; uz to, industrija je baza za formiranje nove srednje klase, dakle za ujednačeniju raspodelu dohotka. Iz ugla ekonomije, industrija je vitalna za smanjivanje jaza u produktivnosti i približavanja u tehnološkom razvoju. Tako industrija služi kao okidač i za druge aktivnosti, kao i za kvalitet i produktivnost u sektoru usluga ili transfer tehnologije. Nakon inicijalnog perioda adaptiranja i porasta produktivnosti i tehnologije, industrija počinje sa kreiranjem nove zaposlenosti. Za njeno uspešno funkcionisanje to postaje ključni kriterijum.
Za manje razvijene zemlje a pogotovu za one koje su zapustile industrijsku proizvodnju postoje i brojna ograničenja za uspešnu reindustrijalizaciju. Njihovi lideri često donose pogrešne ili neutemeljene odluke, tako što podržavaju projekte moćnih interesnih grupa, zbog korupcije ili populizma. U suočavanju sa globalnom krizom često su defanzivni –smanjivanje javne potrošnje ili gradnja velikih deficita, odnosno započinju reforme bez jasne vizije ili stvarne promocije industrijske politike. Iako bi morali da formulišu strategije i planove u skladu sa svojim prirodnim bogatstvima, institucijama i poslovnom ambijentu, prepuštaju se ćudima stranih investitora ili tržišnom bumu izvesnih roba. Svoje finansijske i druge instrumente prilagođavaju stranim investitorima i pritom uglavnom zapostavljaju domaće preduzetnike. Zato i izvoz ovih zemalja mahom čine proizvodi stranih investitora ili primarni proizvodi sa malo dodate vrednosti domaćih kompanija. To čine iz već navedenih razloga, ali i zbog ograničenih institucionalnih kapaciteta, slabe istraživačke zajednice i drugih aktera civilnog društva, minimalnih inovacija, niskih ulaganja u obrazovanje, istraživanje i razvoj.
Kraj “razvojnih čuda”
Velike promene je doživela i svetska ekonomija, kao što je i globalno upravljanje ekonomijom i trgovinom nametnulo vidljiva ograničenja za novu industrijsku politiku manje razvijenih zemalja. Tako Svetska trgovinska organizacija, ali i drugi regionalni aranžmani (EU), sužavaju prostor za državne intervencije (carine, damping, državne investicije i subvencije). Ali i drugi globalni ekonomski procesi još više ugrožavaju mogući uspeh nove industrijske politike manje razvijenih zemalja. Izgleda da se ‘razvojna čuda’ industrijalizacije zemalja istočne Azije više ne mogu očekivati. Sada su uspešne industrije kapitalno intenzivne i traže vrlo obučenu (i smanjenu) radnu snagu, tako da je skoro nemoguće očekivati da ekonomija može absorbovati, recimo, 25% svoje rezervne armije rada sa sela, iz uslužnih delatnosti ili nezaposlenih u kratkom periodu. Drugo, globalna konkurencija je tako zaoštrena da je za nove aktere teško da se profilišu, prodaju i nametnu se. Kako sada i razvijene zemlje teže re-industrijalizaciji, prostor za manje razvijene se još sužava. Transfer tehnologije i proizvodnje ka manje razvijenim zemljama biće spor i neizvestan. Neizvesno je i potpuno otvaranje tržišta razvijeniih privreda za izvoz manje razvijenih. Verovatno je za očekivati, međutim, da će razvijeni više insistirati na poštovanju STO pravila ili EU standarda i time usporavati industrijalizaciju i trgovinu onih drugih.
Manje razvijene zemlje nemaju, međutim, mnogo izbora. Industrijalizacija podržana porastom ljudskog kapitala i institucionalnim kapacitetima ostaje ključni izvor ukupnog rasta, kao i drugih sektora ekonomije (usluge, na primer). Dakle, glavni je akcelerator za razvoj privrede i društva, ali ovoga puta bez nekadašnje brzine i obima promena.
Miroslav Ružica
BIZNIS TOP 2011/12