Ruski disident i pisac detektivskih romana o Erastu Fandorinu, Boris Akunjin govori o oligarsima, kako je naljutio Kremlj i zašto veruje da bi čak i mirna revolucija mogla dovesti do kolapsa Rusije
Boris Akunjin nije samo jedan od najpopularnijih pisaca Rusije: na svoje i iznenađenje mnogih drugih postao je moćan glas u opozicionom pokretu njegove zemlje. Poznatiji kao tvorac fantastične proze, uključujući avanture, ubistva i misterije, otkrio je kako stvarni život ponekad može biti jednako uzbudljiv, piše Džon Thornhill zamenik urednika FT i bivši šef moskovskog dopisništva, koji je Akunjina intervjuisao za vikend izdanje FT.
Akunjin izgleda kao neko čije je prirodno stanište biblioteka a ne protestni marš, i teško je poverovati da je to neko ko bi mogao da uzdrma zidove Kremlja i izazove gnev predsednika Vladimira Putina.
Akunjin, čije je pravo ime Grigorij Čhartišvili, rođen je u poststaljinističkoj Gruziji 1956. godine. Njegov otac je bio gruzijski vojnik a majka učiteljica ruske književnosti, a u Moskvu su se preselili kada je bio dečak. Svoju profesionalnu karijeru započeo je kao filolog i prevodilac, i tokom vremena strasno se zainteresovao za japanski jezik i kulturu. Kad je napunio 40 godina uplašio se mogućnosti da sledećih trideset godina radi jedno te isto pa je počeo da piše vrstu romana koje bi njegova žena volela da čita: zakučaste, brze, zamršene detektivske priče koje se poigravaju konvencijama klasične ruske književnosti, ali i rezonuju sa našim vremenom. Poput mnogih pisaca koji su došli do izražaja tokom postsovjetske ere, Akunjin je otkrio fascinaciju carskom Rusijom pred Oktobarsku revoluciju. Njegov pseudonim ‘B. Akunjin’ predstavlja igru rečima i asocira na anarhistu iz 19. stoleća Mihaila Bakunjina. „Stil koji sam u početku koristio bio je anarhistički. Ruska književnost je ili fantastično visokog ili niskog kvaliteta. Odlučio sam se da mešam književnost i zabavu.“
Od tada, napisao je 50 knjiga za 15 godina i prodao ih u oko 30 miliona primeraka u Rusiji i inostranstvu. Njegov uspeh pretvorio ga je u spisateljsku zvezdu i bogatog čoveka, sa četiri kuće u Rusiji i Francuskoj. Na svom vrhuncu pisao je novu knjigu na svakih šest nedelja ali je odnedavno usporio tempo pisanja. „To je pomalo kao otkrivanje nafte. Isprva je blizu površine, ali sada bušim na dubini od 10. 000 metara „, kaže on.
Najpoznatija Akunjinova književna kreacija je poletni detektiv Erast Fadorin, koji u seriji od 13 knjiga juri ka opasnostima i romantičnim avanturama, rešava krivične predmete u carskoj Rusiji koji zbunjuju sve druge, a pri tom ga retko ga izdaje njegova zen smirenost. Pitam Akunjina kako je stvorio karakter Fandorina. „Hemijski“, dolazi iznenađujući odgovor. Pomešao sam elemente svojih omiljenih književnih junaka: princa Andreja Bolkonskog iz Tolstojevog Rata i mira, Pečorina iz Ljermontovljevog romana “Junak našeg doba”, Šerloka Holmsa i Džejmsa Bonda – i ubacio u njega svoja destilovanja znanja iz orijentalne kulture.
„Fandorin je popularan zato što je oličenje svih funkcija koje našem ruskom mentalitetu nedostaju“, kaže on. „On je morao da bude veoma umeren a ne napadan, čovek poretka a ne haosa, i veoma konfučijanski. Na početku je bio takav ali, kada smo se on i ja bolje upoznali i kada je on uzeo svoj život pod svoje, postao je neposlušniji.“
Neki kritičari su, kažem mu, sugerisali da Fandorin pomalo liči na mitologizovanu figuru mladog Putina u njegovim ranim danima u KGBu. „Smatram da je to uvreda. A nije ni istina „, kaže Akunjin. „Putin nije konfučijanac. On ne sluša svoj unutrašnji glas. On ne pravi razliku između onoga što je ispravno i pogrešno.“
Drugi kažu da Fandorin oličava stoicizam u susretu s opasnošću i više podseća na Mihaila Hodorkovskog, uhapšenog oligarha koji je izneverio Putina i kao rezultat toga čami u sibirskom zatvoru. Akunjinu je to poređenje bliže. „Hodorkovski je zaista neko o kome biste mogli pisati u romanu: najbogatiji čovek u Rusiji bačen u tamnicu koji postaje uzor dostojanstva i hrabrosti.“
Pričam mu o jednom intervjuu koji sam imao sa Hodorkovskim kasnih 90–ih kada je on bio na čelu naftne grupacije Jukos. Otkrili smo da smo rođeni istog dana a onda uporedili naše živote. Rekao sam milijarderu da sigurno nikada neću biti bogat kao on, a Hodorkovski mi je odgovorio da on nikada neće biti slobodan kao ja – čak je i tada svaki njegov svaki potez bio u senci telohranitelja. „Sada je on jedan od najslobodnijih ljudi u Rusiji, čak i ako je u zatvoru“, odvraća Akunjin. „Svi ostali oligarsi su vezani za Kremlj rukama i nogama.“
Akunjin se strasno zainteresovao za sudbinu Hodorkovskog, u kojoj kao pisac vidi najnoviju sagu o večitoj borbi između ruske aristokratije (u smislu najplemenitijih ljudi u društvu) i siledžijske ‘hapso-kratije’. Ono što ga intrigira je evolucija javnog mnjenja prema jednom oligarhu. Kada je Hodorkovski uhapšen 2003, kaže Akunjin, 90 odsto Rusa odobravalo je taj čin zbog uloge Hodorkovskog u zloglasnoj pljački državne imovine 90-tih pomoću montiranih privatizacija. Ali, sada se oligarhova kazna sve više posmatra kao progon a istraživanja javnog mnjenja pokazuju da ga većina građana sada podržava, kaže Akunjin. „On je dobio njihovo poštovanje na teži način.“
Zaista, Akunjin je 2008. ušao u fascinantnu javnu prepisku sa Hodorkovskim o političkom stanju u Rusiji, koja je trajala do 13 stranica u ruskoj verziji časopisa Eskvajer a samom Hodorkovskom donela 13 dana samice. Putin je na nedavnoj konferenciji za novinare nagovestio mogućnost oslobađanja Hodorkovskog, kada mu istekne zatvorska kazna, ali Akunjin nije uveren da će se to desiti. „Dokle god je na vlasti, apsolutno sam siguran da Putin neće osloboditi Hodorkovskog. On nikada ne zaboravlja ili oprašta. Ponašanje Hodorkovskog je stalni izazov za njega „, kaže on.
Dok probamo ruske specijalitete, Akunjin primećuje da “morate biti Rus kako bi ste to voleli” i guta želatinozne pločice namazane senfom. Moja haringa u tehnikoloru je ukusna ali ni prineti onoj koju mi je kuvarica Olga iz moskovskog dopisništva FT pravila u vreme kada u Rusiji i Moskvi gotovo da nije bilo nijednog pristojnog restorana, a kamoli nekog koji bi servirao takav luksuz.
Akunjin kaže da nije samo hrana to što voli u Moskvi već i pulsirajuću energiju i nepredvidivost ruske prestonice koja podstiče njegovu kreativnost. „Imao sam sreću da se rodim u Sovjetskom Savezu i živim u Rusiji. Možda grešim, ali imam utisak da ako ste rođeni u mirnoj zemlji možete doživeti 90 godina, bez otkrivanja ko ste vi zaista jer život vas nikada ne testira tako oštro. Tokom mojih 56 godina živeo sam pet ili šest života u Rusiji.“
Kada hoda nekim moskovskim bulevarom, Akunjin kaže da mu ideje same uskaču u glavu pa mora da zastane kako bi ih zapisao. Ali, kada želi da te misli pretvori u reči povlači se u svoj dom u Bretanji sa suprugom, koja mu pomaže sa rukopisima. „Postoji mesto blizu reke Jauze gde volim da šetam, gde je vazduh gust od kulture i energije. Moskva je divna za davanje energije. Ali, kada je reč o pisanju teksta treba discipline i reda, a to je tamo gotovo nemoguće. U Bretanji je kišovito i vetrovito. To je savršeno.“
Ipak, u poslednjih nekoliko meseci Akunjinova pažnja se sve više okreće od beletristike ka ozbiljnoj stvarnosti. On kaže da će uskoro biti kraj sa njegovim zabavnim detektivskim romanima, i da je već počeo rad na velikom, novom književnom projektu. Snebiva se da otkrije detalje ali kaže da će biti potrebno mnogo godina da se fikcija i stvarnost utkaju u zajedničko tkivo. Uronjen je u čitanje istorije, memoara i starih novina.
Ovaj zaokret u spisateljskoj karijeri poklopio se sa rastućim interesom za politiku i burne događaje iz decembra 2011, kada je na desetine hiljada demonstranata izašlo na ulice Moskve, uvereno da je Kremlj manipulisao rezultatima parlamentarnih izbora.
Akunjin se pridružio demonstrantima, istupajući na javnim forumima kako bi izrazio ogorčenje zbog izborne prevare. Ali, na ideju da bi mogao da preuzme tradicionalnu ulogu ruskog pisca kao „moralne savesti“ svog naroda sleže ramenima. „Ne mogu reći da je moj moralni osećaj oštriji nego kod bilo koga drugog.“ Osećajući bes izazvan ponašanjem ruskih lidera, „samo sam kao i svi drugi“, kaže on. „Niko ne želi da se stidi samog sebe, i zato reagujem.“
Akunjin skicira četiri moguća scenarija budućnosti za Rusiju. Prvi je da će Putin nekako preokrenuti odijum javnosti protiv sebe i uspeti da ponovo osvoji poverenje stanovništva. Drugi je da će se dogoditi mirna revolucija pošto pola miliona demonstranata izađe na ulice Moskve i odbije da ide kući. Treći je da će se protesti završiti u krvi, što bi moglo dovesti do rušenja režima ili povratka na varijantu jedan. I poslednja mogućnost je da će režim prihvatiti savet i pokrenuti stvarne reforme – šta Akunjin naziva „perestrojkom 2“. „Pre godinu dana sam bio siguran da je to najverovatnije rešenje, jer je najmanje bolno za svakoga. Ali, nažalost, rascep između Putina i društva se širi. Putin se ponaša glupo a mogućnost revolucije postaje izvesnija“, kaže on.
Opisujući sebe kao „egzotičnog“ optimistu, Akunjin kaže da je uveren da će do promene doći, jer će rastuća srednja klasa u Moskvi tražiti okončanje korupcije i stvarne demokratske reforme. „Mrzim da priznam, jer je to protiv mojih uverenja – uvek sam bio protiv njega – ali možda je za razvoj naše države i društva bio potreban neko poput Putina. Ali sada je Putin postao prava prepreka razvoju zemlje. Nemoguće je preživeti sa ovakvim nivoom korupcije.“
Akunjin ipak strahuje da bi čak i mirna revolucija mogla dovesti do kolapsa Rusije. U zemlji rastu regionalne tenzije, a zemlja je puna nuklearnog oružja. „Ako bude nemira, imaćemo deset Čečenija „, kaže on.
S obzirom na svoje gruzijsko poreklo, Akunjin je posebno osetljiv na pretnju rasta ruskog nacionalizma, kako u Kremlju tako i u delovima opozicionog pokreta. Kaže da se oduvek osećao u privilegovanom – i relativno bezbednom – položaju pisca, ali je zgrožen tretmanom Rusije prema svojim etničkim populacijama tokom rata sa Gruzijom 2008. Od kada je postao politički aktivan, Akunjinov e-mail nalog je hakovan a njegov blog otet, ali on zbog toga ne izgleda uznemireno. Haker koji je sebe nazivao Pakao nije ni objavio mnogo od njegove pošte. „To je samo dosadno sranje“, rekao je haker, „i to je bila istina, „Akunjin se smeje. Njegovi stavovi su, međutim u Kremlju izazvali napade besa.
„Prošle godine je Putin na svoj predivni KGB način rekao da je bio veliki fan ‘Akunjina pisca’, ali da nažalost taj čovek ne podržava rusku državu jer je Gruzijac“, kaže on.
Poput mnogih drugih moskovskih intelektualaca, Akunjin veoma zazire od nacionalističkih tonova u opoziciji, na primer Alekseja Navalnog, borca protiv korupcije i nezvaničnog vođe pokreta koji je prozvao Putinovu partiju Jedinstvena Rusija, gomilom „prevaranata i lopova „. U javnom dijalogu sa Navalnim, objavljenom na Akunjinovom blogu za vreme političkih nemira u decembru 2011, autor je ispitivao Navalnog o njegovom nacionalizmu.“Voleo sam tog čoveka i mislio sam da je on inteligentan i zanimljiv“, kaže on.“Ali ne mogu da kažem da u potpunosti podržavam neke njegove političke stavove, jer nacionalizam teško trpim.“
Uz malo muke, Akunjin uspeva da završi svoje glavno jelo, sibirske peljmene (knedle punjene rakovima), dok se ja bavim mojom teletinom i pirinčem umotanim u kupus. Primećuje da je teško naći tako dobar ruski restoran izvan njegove domovine, koji služi autentičnu hranu. Njegova jedina zamerka je da je ruska narodna muzika koja je pratila naš obrok preglasna – uprkos njegovoj molbi da je malo utišaju.
Odbija dezert i prelazi na džin i tonik kao završetak svog obroka, i kaže da je njegov angažman u politici samo privremen i da daleko više voli da služi književnosti. Ne zanima ga dosadan posao organizovanja rada opozicije, koji bi bio potreban da bi se današnji spontani pokret pretvorio u disciplinovanu političku snagu. Ili kako on to kaže, “želim da pomognem da se ugasi vatra koja besni u Rusiji, ali nemam želju da postanem profesionalni vatrogasac“.
„Želim da ljudi zaborave na svoje probleme“, kaže on.“Najviše cenim komplimente ljudi koji su mi pisali ovako: “ čitao sam vaš roman u bolnici pre operacije i želeo sam da znam šta se desilo. To mi je pomoglo da preživim.“
Džon Thornhill je zamenik urednika FT i bivši šef biroa Moskvi
Priredila: T.J