Milford Bejtmen, ekonomista, doktorirаo je nа temu mаlih preduzećа u bivšoj Jugoslаviji nа Univerzitetu u Bredfordu, i dаnаs nаjveći deo vremenа živi u Opаtiji. On je gostujući predаvаč nа Univerzitetu u Puli i nezаvisni konsultаnt zа pitаnjа lokаlnog rаzvojа. Između ostаlog, аutor knjige „Zаšto mikrofinаnsirаnje ne rаdi: destruktivnа uspon lokаlne neoliberаlizmа.?“ Bejtmen je za H-Alter govorio o mogućnosti konverzije problemаtične hrvаtskih kompаnijа u zаdruge, prodаji prostorа zа jednokrаtnu upotrebu kаo jedinoj „rаzvojnoj“ ideji nаmenjenoj hrvаtskom primorju i o tome zašto rast društvenog proizvoda i razvoj nisu jedno te isto.
U Španiji je nezaposlenost 25 posto, a u regionu gde deluje najpoznatija federacija zadruga Mondragon gotovo nula. Zašto su zadruge bolje podnele krizu od drugih poslovnih modela?
Prvo što konvencionalne firme naprave kada se suoče s problemima je da proglase višak ljudi, dok zadruge razmišljaju na mnogo duži rok. Svrha zadruga je ekonomska, Zadruge će možda smanjiti svima plate, ali one nemaju tendenciju da otpuštaju. Zatim čekaju dok se situacija popravi, pa poboljšaju uslove radnicima. Drugi razlog zašto zadruge bolje rade je razlika u finansiranju. Na primer glavna banka Mondragona, Caja Laboral Popular, u vlasništvu je zajednice. Iako su neke banke u Španiji tijekom 2006. i 2007. zarađivale mnogo novca na spekuliranju nekretninama, Banka Popolar je odlučila da ne ulazi u takve i slične spekulacije. Banka je zato još uvijek snažna i može zadrugama osigurati kapital kao mere hitne pomoći ako se suoče s problemima.
Najuspešnije evropske regije u razvoju zadruga, Baskija i Emilia Romagna, imaju sličan sustav finansiranja zadruga. Osim finansija, koji su još preduslovi nužni za razvoj zadruga?
Na primer, Caja Laboral nudi ono što se naziva strpljivo finansiranje. Ne nudi novac da bi zarađivala, već da bi podržavala razvoj. Ako je lokalna ekonomija sveukupno uspešnija, onda i banka može zarađivati, ali kroz duže vremensko razdoblje. Na severu Italije takođe imaju zadružne banke. One su deo zajednice i takođe nude slično jeftino finansiranje na duže vreme često s rokom otplate tako da se posao stvarno može razviti. U kapitalističkim regionima banke postoje kako bi zarađivale brzo, mnogo i ne mareći za cenu. Menadžeri imaju takve ugovore da je njihova zarada bazirana na onome koliko se zaradi. Ako zajednica propadne nije ih briga jer oni ionako odu negde drugdje.
Zadružne banke dele sudbinu lokalne zajednice, za razliku od ostalih banaka?
Upravo tako. Filozofija u finansijskim zadrugama drugačija je u odnosu na druge banke. One su u vlasništvu zajednice, ali njima zajednica i upravlja. Posljednja stvar koju zajednica želi je da banke spekuliraju. Takođe, zadružne banke osiguravaju da menadžeri znaju da su odgovorni prema zajednici te ih kontrolišu kako ne bi mogli koristiti novac za kratkoročnu maksimalizaciju profita.
Dug je danas kao sredstvo kontrole moćniji od vlasništva. Koliko je za otpornost zadruga na krizu zaslužno to što one ne gomilaju dugove?
Preduzeća gomilaju dugove. Pogledajmo samo američkog predsedničkog kandidata Mita Romnija, on je majstor u manipulisanju poreskim sistemom. Kupuje preduzeća na način da uloži malo svog novca, podigne velik kredit u banci i tim novcem kupi preduzeće. Preduzeće tada ima ogroman dug, a dug je poreski odbitak. Novcem kojim si nekad plaćao porez sada plaćaš kredit. Na kraju, poseduješ preduzeće, a kredit su zapravo platili poreski obveznici. Tako je, na primer, kupljen čak i fudbalski klub Manchester United. To je sjajan način za zarađivanje, ali nije dobar za Manchester United. Zadruge se ne koriste takvim metodama.
U jednom od radova napisali ste da je većina preduslova u obe regije – Baskiji i Emiliji Romagni – morala biti namerno stvorena. Takođe, ocijenili ste da je većinu tih preduslova moguće stvoriti u većini tranzicionih zemalja. Osim finansiranja, o kakvim je još preduslovima reč?
Ako se pogleda Mondragon, skandinavske pa i nemačke zadruge, jedan od ključnih faktora za njihov uspeh je ne samo nivo finasijske već i nefinansijske podrške. Jedna od ključnih stvari u Mondragonu je poduzetnički odeljak koji su ustanovili kako bi pomogli ljudima da pokrenu zadruge, ne da zarade od njih već da osiguraju da su zadruge snažne i da mogu osigurati održive poslove. U Italiji postoji nekoliko organizacija koje pružaju takvu podršku. Italijanske lokalne i regionalne vlade su 1960-ih i 1970-ih godina pružale snažnu tehničku podršku, podršku u poslovnom planiranju i edukaciji. Kada su zadruge osnažile razvile su vlastite potporne organizacije kao što je LEGA, savez zadruga na levici. Postoji i savez na desnici povezan s Katoličkom crkvom. Ako tamo želite da pokrenete zadrugu ili ako vam posao ne ide najbolje pa želite da transformišete preduzeće u zadrugu, dobićete ćete veliku podršku od tih institucija. To je ključno, i može se napraviti u Hrvatskoj. Međutim, kada smo istraživali zadruge iz Srbije, Makedonije, Bosne i Hrvatske, zaključak je bio da vlade u regionu ne žele da plate takvu podršku jer pokušavaju da smanje državni aparat umesto da ga izgrađuju. To je pogrešan put. Državu ne mogu da zamene privatno organizovana preduzeća.
Znači li to da argumentaciju namera sadašnje Vlade da privatizuje sve što je ostalo neprivatizovano ne biste prihvatili?
Ne samo ove, nego i prošle. Nisu naučili ništa iz zapadnih ekonomija i ogromnih grešaka koje smo napravili s privatizacijom. Privatizacija je u Velikoj Britaniji bila potpuna katastrofa. Privatizovali smo na primer londonsku podzemnu železnicu, železnice uopšteno, komunalne usluge i slično koje su pretvorene u profitne poslove što ih je uništilo. Morali smo ih po jako visokoj ceni renacionalizovali. Hrvatska je prodala svoje banke vrlo jeftino. Kupile su ih italijanske i austrijske banke i one zarađuju toliko novca da ne možete da poverujete. Taj novac sada napušta državu. To je suludo. Radim i po Latinskoj Americi, i tamo ne prodaju banke. Imaju javne banke koje zarađuju ali novac ostaje u zemlji. Celi proces privatizacije, ne samo u Hrvatskoj već u celoj istočnoj Europi potpuna je katastrofa. Nisu za to krive samo vlade, već su privatizaciju nametali i međunarodni akteri kao Svetska banka i MMF.
A i neke direktive EU.
Da, moramo i njih uključiti. EU je neoliberalna institucija. Ima sličan sistem razmišljanja kao MMF i WB, i uključila je privatizaciju u svoje direktive. To je, međutim, bilo u drugačijem istorijskom razdoblju, do 2008. godine. Svi su bili zaljubljeni u tržište i u privatni sektor. Sada shvatamo kakva je to bila greška, doterali smo ekonomiju pred zid, nismo u recesiji, već u depresiji, zbog verovanja kako je tržište odgovor na sve. To je fundamentalno pogrešna pretpostavka, a istočna Europa ju je prihvatila i više nego drugi.
Kuda vidite da sistem ide na globalnom nivoom?
U SAD-u i dalje veruju u tržište pod svaku cenu jer je moć u rukama jedan posto koji imaju mnogo koristi od tog sistema i opiru se fundamentalnoj promeni, ali u Evropi ljudi shataćaju da je stari model neodrživ. Čak je i guverner Hrvatske Narodne banke Boris Vujčić rekao da je model potrošen i da nam treba novi. Postoji razumevanje da se moramo rešiti svih starih ideja o tržišnoj ekonomiji i izgraditi ono što se naziva solidarnom ekonomijom, gdje su svi uključeni i gde se na državu ne gleda kao na nekakvo strašilo koje je uvek loše. Mi činimo državu, i istorijski je država pružala ono što nam treba, penzije, osiguranje, zdravstvenu zaštitu. Reći da je država neprijatelj, jedna je od najgorih stvari koje su potekle od neoliberalnih ekonomskih škola iz Čikaga. Moramo rekonstruisati državu, učiniti ju demokratičnijom i funkcionalnom, jer nam treba zbog životne sredine, zdravstva, razvoja.
U svetu raste trend spašavanja posrnulih preduzeća pretvaranjem u zadruge. U Francuskoj je u poslednjih trideset godina gotovo osamdeset posto preduzeća koje su na ovaj način transformisane uspelo da opstane. Može li se ovaj model primieniti i na brojna hrvatska preduzeća na rubu propasti?
Da, ali s nekoliko pojašnjenja. Nakon što je u Argentini cela ekonomija kolabirala, a s tri posto nezaposlenih se u jednoj godini stiglo na 25 posto, niz preduzeća je bankrotiralo. Oni su se okrenuli drugačijem modelu, pioniri su u pretvaranju preduzeća u zadruge, i činili su to vrlo uspešno. Međutim, ne može se transformisati svako preduzeće. Ako je preduzeće došla do propasti zbog lošeg upravljanja, ima nade u spas kroz zadrugu. Ali ako je preduzeće pred propašću zbog toga što nema potrebe za njegovim proizvodima, zadruživanje ga neće spasiti. U Argentini su bili vrlo odlučni u oceni perspektive pojedinih preduzeć. Zašto Hrvatska ne bi mogla okupiti sindikate i kvalitetne savetnike koji bi proučili svako preduzeće i videli koje se od njih mogu spasiti? Ovde ima jako kvalitetnih ljudi i zašto se ne bi mogla organizovati takva institucija koja bi pomagala zadrugama i pomagala im tokom godine ili koliko je već potrebno da stanu na svoje noge? Tu mislim na malo i srednje poduzetništvo, na primje neku malu pivovaru s pedesetak ljudi. Takvih preduzeća kojima su menadžeri loše upravljali i iz njih izvlačili novac u Hrvatskoj ima puno. S druge strane, ogromne kompanije kao brodogradilišta trebale bi biti u vlasništvu države, jer takve strateške industrije svugde primaju subvencije.
Koja je uloga potrošača u transformiranju gospodarstva prema zadružnom modelu?
Ljudi moraju da nauče da svesno kupuju od zadruga. Hrvatska i ostatak Istočne Evrope mora shvatiti da ima mnogo vrsta zadruga. Samo pređite granicu u Italiji i pogledajte kako sjajno funkcionišu radničke zadruge ili potrošačke zadruge u Švajcarskoj i Švedskoj. Treba istražiti raznolikost zadružnog sveta, ali sve one organizovane su na principima solidarnosti, transparentnosti i etike. To su stvari koje nam trebaju u lokalnim zajednicama. Ako imam izbor, lično uvijek kupujem od zadruga. Živim u Opatiji i član sam male zadruge u nastanku u Rijeci koja pokušava razviti organsku poljoprivredu. Inicijativu su pokrenuli ljudi koji su želeli da isključe supermarkete s njihovim groznim praksama i stvore direktnu vezu između proizvođača i kupca. Takve inicijative su važne, ali Hrvatskoj treba i potrošačka zadruga na nacionalnom nivou koja bi se brinula za dobrobit potrošača, ali i pomagala poljoprivrednoj proizvodnji. Sada to nemate, već imate nekoliko lanaca supermarketa čiji su vlasnici poduzetnici, tajkuni i agrotajkuni, što je vrlo loše za Hrvatsku.
I u zadrugama se, međutim, javljaju problemi. Na primer, radnici u Mondragonovim fabrikama u Poljskoj su štrajkovali jer nisu imali iste uslove rada kao radnici u Baskiji.
Nema raja na zemlji. Mondragon sada pokušava dobavljače da podstakne da razvijaju zadruge. Ja sam inače iz Halifaxa. Tamo djeluje fantastična zadruga SUMA. Sve što nabavljaju spolja, oni nabavljaju od zadruga. Na primer, ako kupuju med iz Maroka, kupuju ga od tamošnje zadruge.
Imate vrlo kritičan stav prema mikrofinansiranju. Iako se komercijalno mikrofinanciranje nije razmahalo u Hrvatskoj, učinilo je dosta štete u Bosni i Hercegovini. Tvrdite da taj model uopšte ne iskorenjuje siromaštvo, već je direktno u službi produženja života neoliberalizmu.
Hrvatska je svojevremeno imala tri preduzeća za mikrofinanciranje, ali komplikovana procedura ih je sprečila da naprave štetu nalik na onu kakva je napravljena u Bosni. Uz Indiju i Boliviju, Bosna je jedan od najgorih primera koji pokazuju šta mikrofinansiranje može napraviti ako ne postoji snažna regulativa. Umesto da institucije za mikrofinansiranje služe zajednici, preuzeli su ih menadžeri, koji su samo željeli da zarađuju novac, pa su podsticali sve da uzimaju kredite. Dok se manjina bogatila, mnogi su upadali u dug. To se često događa kada se razvojna institucija privatizuje i vodi kao profitni posao. Profit je neoliberalna nirvana, ali kada dođete do nje, shvatite da je nirvana zapravo pakao.
Pošto predajete u Puli, verojatno ste upoznati kako je jedina ideja koja se pojavljuje za taj grad predaja gotovo pedeset kilometara sačuvanog obalnog pojasa u koncesije za daljnju gradnju kroz projekt koji se naziva Brioni rivijera. Slična je stvar i s Dubrovnikom i slučajem Srđ. Kakvo je vaše mišljenje o lokalnoj razvojnoj politici koja se temelji isključivo na jednokratnoj upotrebi prostora?
Ima mnogo primera kako se može podsticati razvoj na korist zajednice, za razliku od ove ideje koncesija i dovođenja multinacionalki. Možete razviti turizam i na vrlo inkluzivan način, od kojeg svi imaju koristi i koji je povezan s poljoprivrednim zadrugama. Suprotno tome je ono što su nekad zvali „brazilski način“, gde imate jako skupi hotel u kojem migrantski radnici rade za minimalac. Tu prosperiraju vlasnici hotela, a ne zajednica. Međutim, ovakav način je brz, zato političari radije dovedu neki hotelski lanac, nego da pomognu nekoj zadruzi da upravlja hotelom, što bi to zahtevalo više novca i vremena.
Političari zapravo guraju Hrvatsku u ponavljanje španskog modela, podstiču preizgradnju obale i stvaranje balona nekretnina na kojem se obogaćuju jedino spekulanti.
Da, Španija se sada ugleda na druge zemlje s održivijim turizmom ali rušenje tih betonskih hotela ih košta strašno puno novca kojeg nemaju. Hrvatska ima priliku da uči iz ovih grešaka i razvija turizam koji proizlazi iz uključenosti u zajednicu, rada zadruga i slično.
Kada koristite reč razvoj, govorite li izvan koncepta ekonomskog rasta kao nužnosti?
Da. Indijska država Kerala ima između nule i jedan posto rasta BDP-a, jedan od najnižih među indijskim regijama, ali ima najviše društvene kriterume. Obrazovni sistem, sistem socijalne zaštite i svi drugi faktori koje želite su tu, osim BDP-a. U Kerali imaju sindikate i određenu minimalnu platu. Multinacionalne kompanije žele da razvijaju posao onde gde je moguć „robovski rad“, a ne tamo gde postoje sindikati i gde su zagarantovane minimalne plate. Vratimo se Mondragonu, ni oni ne dobijaju puno stranih investicija. Međutim, po širokim socijalnim kriterijumima, standard života u regiji Mondragona puno je viši nego bilo drugde u Španiji, ali BDP nije toliko dobar. Velika je razlika između rasta kao neoliberalnog koncepta, i razvoja, koji uz ekonomske kriterijume mora uključivati i kriterijume zaštite okoline i društva. Odgovornost države je da prouči kako Kerali to uspeva i da pomogne drugim državama da postanu kao Kerala, a ne da govori na način kako to radi neoliberalna indijska vlada. A ona kaže da je Kerala ta s kojom ne što ne valja.