U dnevnim novinama i političkim magazinima karikature predstavljaju nezaobilazne komentare aktuelnih događaja, a njihovi najpoznatiji autori cenjeni su širom sveta jer izražavaju svoje stavove mimo državne i uredničke cenzure. Međutim, interesi oglašivača i političara, kao i sve veće pozivanje na „političku korektnost“ danas su u velikoj meri otupeli nekada ubojitu oštricu karikaturista. Domaća škola karikature decenijama je izvor izuzetnih autora, čiji radovi su pobeđivali na mnogobrojnim međunarodnim konkursima i bili objavljivani u najtiražnijim svetskim časopisima. A borbe protiv cenzure na našim prostorima oduvek je bilo na pretek…
Kada spominjemo borbu protiv režima u kontekstu političke karikature u poslednjih dvadesetak godina u Srbiji na pamet nam prvo padnu dela Predraga Koraksića Koraksa. Svoju poziciju „otpornog“ na cenzuru stekao je radeći za nezavisnu štampu u vreme Slobodana Miloševića. „Sad imam taj kredibilitet da niko ne sme da mi se meša u posao. Pre nekoliko godina u okviru Svetskog ekonomskog foruma u Njujorku imao sam prilike da razgovaram sa mojim poznatim kolegama, Dancingerom iz „Los Anđeles Tajmsa“, Plantuom iz „Le Monda“ i Šapatom koji crta za „Njujork Tajms“ i „Herald Tribjun“. Kada sam im rekao da nemam iznad sebe apsolutno nikakvu cenzuru, niti ikoga ko mi sugeriše šta da nacrtam, oni nisu mogli da mi poveruju. Svi oni odgovaraju svojim urednicima, ali veliko je pitanje koliko je to što oni rade dobronamerna pomoć ili cenzura. Uređivačka politika se razlikuje od lista do lista, ali nekakva granica koju ne treba preći postoji kod skoro svih“, naglašava Koraks.
Prema njegovim rečima, za većinu naših novina danas su tipične festivalske karikature, koje se na jednostavan način obračunavaju sa pojavama kao što su inflacija, kriza ili prirodne nepogode, i nemaju direktnu „adresu“ na koju su upućene. „Takvim karikaturama sam se i ja bavio za vreme Tita jer tada nije bilo moguće napraviti komentar usmeren protiv vlasti. Pokušao sam da se bavim političkom karikaturom u jednom nedeljnom dodatku u „Večernjim novostima“, pa sam nacrtao tadašnjeg predsednika slovenačkog CK France Popita kako pije viski, a u njegovoj čaši su se davili direktori uspešnih preduzeća koje je neposredno pre toga smenio. Ispod slike pisalo je „France Popi(t)“. CK Slovenije je poslao demarš CK Srbije, a mene su suspendovali tako da nisam mogao da radim tri meseca dok se sve nije sleglo“, priseća se Koraks.
Kako kaže, do pre četvrt veka je postojao jasno određeni cenovnik prema kome je svako na kraju meseca predavao karton sa objavljenim člancima ili ilustracijama na osnovu koga se isplaćivala plata, pa se čak dešavalo da jedan karikaturista dobije više novca od glavnog urednika. Međutim, početkom devedesetih, kada je imao normu od šest karikatura mesečno, počeli su da mu skraćuju isplate i da ga šikaniraju, pa su ga po donošenju novog pravilnika 1993. godine otpustili iz „Novosti“, sa rečima da „onaj ko ne podržava politiku kuće ne zaslužuje da radi u njoj“.
Tako se obreo u „Borbi“ i kasnije od prvog broja u „Našoj Borbi“. Zanimljivo je da je Slavko Ćuruvija jednom odbio da objavi Koraksovu karikaturu Miloševića kako stavlja medveđu šapu na „Našu Borbu“, a koja je posle osvanula na stranicama „Gardijana“. „U jednom trenutku samo se „Naša Borba“ održavala iznad površine u zenitu Miloševićeve vlasti. Redakcija je plaćala ogromne kazne vlastima, izbacivali su nas iz štamparije, pa čak i bacali čitav tiraž kroz prozore voza i sa kamiona prilikom transporta iz Novog Sada“, nabraja Koraks sve tadašnje nedaće. Sada je stalni karikaturista „Danasa“, ali sarađuje i sa pojedinim magazinima. Dešava mu se da zbog aktuelnosti događaja mora u poslednjem trenutku da menja već nacrtanu karikaturu, jer ga realnost u međuvremenu demantuje. Svo nadahnuće isključivo crpi iz vesti koje sluša ili prati preko interneta. Za nedeljnike se najčešće dogovara šta će okvirno biti tema, ali naglašava da izbor i realizacija ideje ostaju isključivo samo njegovi.
Za kritiku je potrebna opozicija
Dušan Gađanski je mladi, višestruko nagrađivani karikaturista beogradskog „Kurira“ i podgoričkih „Vijesti“ koji smatra da se situacija u našoj zemlji bitno promenila u poslednjih desetak godina. „Pre 2000. postojale su opozicione novine koje su oštro kritikovale Miloševićev režim, kao što su bile „Naša Borba“ ili „Demokratija“. Posle toga, štampa u celini, kao i većina objavljenih karikatura, postali su uniformisani jer se izgubila jasna granica između vlasti i opozicije. Karikatura je gurnuta u zapećak i vlasnicima se danas više isplati da objave nečiji oglas, nego da taj prostor ustupe kvalitetnom crtežu i snažnoj poruci. Iako postoje uticaji sa strane, verujem da postoji i neka vrsta autocenzure kod urednika, koji se sve više plaše da se nekome ne zamere, pa to postaje i zvanična politika novine“, kaže Gađanski.
On kaže kako mu je teško da zamisli da će se u Srbiji uskoro pojaviti neki novi autor kome će biti dozvoljena tolika sloboda kakvu ima Koraks u svom radu. „Takvu vrstu slobode imam radeći karikature za podgoričke „Vijesti“, ali to su opozicione novine koje traže takvu vrstu kritike u Crnoj Gori. Poenta je da je neophodno da postoje različite političke opcije, pa ako već postoje partijski listovi, barem će oni objavljivati međusobno sukobljena mišljenja i kroz karikature“, napominje Gađanski.
„Ljudi uglavnom ne znaju mnogo o karikaturi, pa čak ni oni koji su najodgovorniji za njihovo izlaženje u novinama. Nije potrebna jedino hrabrost da se nešto objavi – potrebno je i razumevanje da karikatura ne podrazumeva samo lepu ilustraciju nego i ideju koja stoji iza nje, a danas je to vidljivije nego ikada pre. Dobra karikatura mora u sebi da objedinjuje više različitih elemenata: da bude lepo nacrtana i estetski prihvatljiva u slikarskom smislu, da bude univerzalna i shvatljiva većem broju ljudi, ali pre svega da je aktuelna i da nosi važnu poruku. Najviše vremena provedem upravo na smišljanju te poruke, štosa koji može da pomiri zahteve univerzalnosti i aktuelnosti“, govori za B&F Jovan Prokopljević, jedan od naših najnagrađivanijih autora u zemlji i inostranstvu, čije karikature su preko 500 puta krasile naslovnu stranu „Politike“.
Od kada je u penziji, Prokopljević sedi po čitav dan u svom stanu i crta. Stalno učestvuje na međunarodnim konkursima, a skoro svake godine putuje u SAD gde prodaje svoje karikature i kalendare na šahovskim turnirima, gde zaradi dovoljno da isplati put i smeštaj. O konkursima se informiše preko interneta, ali najviše dobija pozive direktno od organizatora, koji ga prepoznaju kao jedno od najvećih imena na domaćoj sceni.
Tokom svoje karijere nije se suočavao sa cenzurom ali kaže da je glavni razlog za to način njegovog izražavanja, odnosno posedovanje takta i političke korektnosti koji ga sprečavaju da „otvoreno kaže sve stvari u lice“. „Biram da ne uvredim nikoga, ali ne zato da bih ja ostao nekako zaštićen zbog toga, već zato što sam još u mladosti naučio da bogalju ne treba u lice govoriti da je bogalj“, poručuje Prokopljević, koga nikada nije zanimala oblast političke karikature, iako veoma poštuje autore koji se njome bave, što samo potvrđuje koliko se razlikuju senzibiliteti pojedinih umetnika. Ipak, i on primećuje da su danas poznati crtači postali potcenjeni a da su karikature – da li zbog krize ili zbog nepoznavanja njihovih realnih vrednosti – najčešće izgubljene negde na unutrašnjim stranicama časopisa.
Direktor muzeja koji ne postoji
Branko Najhold, poznati zemunski letopisac, arheolog-amater, ali i osnivač Zemunskog međunarodnog salona karikature poseduje zbirku koja obuhvata preko 15.000 originalnih karikatura, kao i lične predmete autora i oko hiljadu knjiga iz ove oblasti. Neke radove, poput onih koje je nacrtao Pjer Križanić između dva svetska rata, kupovao je parama iz sopstvenog džepa. Priseća se da je cena jedne takve karikature svojevremeno iznosila oko 200 maraka. Zahvaljujući bogatoj kolekciji Najholda redovno pozivaju na sastanke svih direktora muzeja karikature u svetu. Više puta je nosio projekat za osnivanje domaćeg Muzeja karikature različitim opštinskim vlastima, bez želje da ostvari bilo kakvu materijalnu korist. Od 2000. godine do danas niko mu nije odgovorio. Kada pogleda oko sebe na tolike prazne lokale u centru Zemuna, rezignirano govori da će jedne godine barem uštedeti na drvima za ogrev.
„Ova zbirka ima veliki umetnički i istorijski značaj jer se u karikaturama vide mnoge stvari koje zvanični udžbenici ne spominju. Na njima možete videti nekadašnje političke velikane koji su u suštini bili potpuno marginalni likovi i kojih se danas niko više ne seća. To je svojevrsna istorija u slikama koja govori više od hiljadu reči i prikazuje realnu sliku jednog prošlog vremena. A da ste čitali novine iz tog perioda, stekli biste utisak da se živelo idealno“, kaže Najhold.
Među mnogobrojnim knjigama koje je napisao nalazi se i ona o Zemunskoj školi karikature. Nekada su u istom razredu Zemunske gimnazije sedeli i crtali budući doajeni Koraks, Nikola Rudić i Dragan Rumenčić, ali interesantno je da su njihovi sugrađani i Dušan Petričić, Jovan Prokopljević, Zoran Jovanović… „Napravio sam izložbu karikatura kao svojevrsnu promociju te knjige, ali niko nije očekivao da će doći oko 600 posetilaca na njeno otvaranje. Zbog velikog interesovanja sledeće godine sam organizovao međunarodni Salon karikature, koji je danas jedini privatni konkurs te vrste u svetu. Samo u nekoliko navrata njegovo finansiranje je delimično pomogla Skupština grada i opština Zemun. Više nemam nikakav podsticaj niti motiva osim da Zemuncima ostavim u amanet ovu manifestaciju, iako posle mene neće biti nikoga da je nastavi“, zaključuje Najhold i napominje da je Zemunski salon svojevremno jedini obeležio smrt Ive Kušanića, iako se ni njegova matična „Politika“ nije na valjan način odužila velikom autoru zbog njegovog hrvatskog porekla.
Marko Miladinovic Bif88