U zemlji u kojoj je demokratija samo bilbord, ne možete očekivati društveno priznanje ni za jednu istinsku vrednost, pa tako ni u umetnosti. Za bezvredne ljude svi drugi su protivnici, ali i kada sistem ne funkcioniše, funkcionišu ljudi koji imaju prave ideje, kaže umetnik Uroš Đurić.
„Dobiti 700 evra za izložbu u multimedijalnom centru “Mala stanica” Nacionalne galerije u Skoplju možete da shvatite kao uvredu ili izazov. Rekao sam, u redu, sada ću da pokažem kako društveni ugled i uticaj mogu da naprave senzacionalnu stvar u društvu”, priča Uroš Đurić, umetnik koji je u postavljanju izložbe “Tišina” u Skoplju krajem prošlog meseca ukrstio gerilsku produkciju sa modernim tehnologijama. Revolucionarni pristup „napravi nešto veliko za malo novca“ u Makedoniji je uspeo, ali jedna druga revolucija – digitalna, čini da kultna umetnička dela, koja su oblikovala Đurićevu generaciju, postaju teško razumljiva mladim generacijama. “Dešavaju se neke nove stvari. Današnje generacije su navikle na instant forme, i kroz muziku i kroz TV. Već sada vidim da je mom detetu naporno da gleda filmove osamdesetih i devedesetih. Film Dejvida Linča “Divlji u srcu” je u moje vreme bio vrhunac modernizma, a danas je u tehnološkom smislu potpuno prevaziđen – nema ni računara, ni mobilnog telefona. To je neverovatno, a u pitanju su samo dve decenije. Sejlor zaustavlja kola na ulasku u grad ispred telefonske govornice i traži novčić da bi pozvao Perditu Durango. To je već u generacijama moje ćerke potpuno izbrisana radnja, toliko je to duboko arhaično”.
B&F: Gde je ta karika koju smo ispustili?
Uroš Đurić: Nije nimalo lako da u današnjem svetu, u kome vladaju vrlo kompleksni društveno-tehnološki odnosi, objasnite svojoj deci tekovine mehaničke ili analogne civilizacije. Ranije smo mogli sa lakoćom i u kontinuitetu da prepoznajemo motive naših majki i očeva, baba i deda, i generacija koje su im prethodile – sve do perioda narodne epske poezije iz 14. veka. Danas je to prepoznavanje izuzetno teško. Sada prisustvujemo jednoj istinski revolucionarnoj pojavi. Nešto slično se desilo sa reformom jezika koju je sproveo Vuk Karadžić – ta jezička revolucija učinila je nečitljivim sve domete našeg društva do 19. veka. Tako i ova najnovija, digitalna revolucija, ima tendenciju da kao cunami pređe preko baština – i lokalnih i globalnih, postavljajući kao referentno samo ono što se nalazi u “oblaku” i „sajber spejsu”.
B&F: Kako Vi kao umetnik pratite te promene?
Uroš Đurić: Stalno moram da unapređujem svoje tehnološko znanje da bih bio u stanju da pratim ljude koji su specijalizovani i da bih kao umetnik mogao da ostanem u igri. Mnoge moje kolege koje nisu ispratile tu promenu zbog ovih ili onih razloga – na kraju krajeva, svog stava – potpuno su out-of-date. Kada sa njima komuniciram, to je kao susret sa ljudima koji su zastali u vremenu od pre 20 godina. Ali, ako sam neko ko u svojoj umetničkoj praksi nastoji da se postojano bavi “čitanjem društva” – društvenih postavki ili načina na koji se strukturišu društveni odnosi, i mestom individue u tom vrlo složenom sklopu, onda moram to da znam, jer je to moja svojevrsna potreba.
Uz to, nova znanja daju i nove kreativne mogućnosti. Kao mlađem mi je bilo vrlo važno da sam tehnički dobro obučen slikar, crtač. U međuvremenu, moja umetnička praksa je otišla dalje i često koristim fotografiju, video i performans kao i digitalne tehnologije. Trudim se da sve te tehnike koristim svrsishodno – upotrebljavam one vidove umetničkog izraza koji će dati bolju poentu konačnom iskazu.
B&F: Kome je on upućen, ko je Vaša publika?
U. Đurić: Krajem novembra imao sam izložbu u Makedoniji. Nisam mogao da nađem sponzora, a makedonska Nacionalna galerija je od njihovog ministarstva za kulturu dobila ukupno 700 evra. I sad, tu postoje dve mogućnosti: možeš da kažeš da je to sramotno i da odbiješ, a možeš da kažeš i – u redu, sada ću da pokažem kako društveni ugled i uticaj mogu da naprave senzacionalnu stvar u društvu. I odlučio sam da radimo drugačije, da radim produkciju na licu mesta, s ljudima koji su u Makedoniji, a ne u Srbiji.
Realizovao sam video-rad koji se zove “društveni portreti”. Okupio sam ljude koje mislim da niko nikad u savremenoj Makedoniji nije okupio na jednom mestu: Esmu Redžepovu, Darka Pančeva, Karolinu Gočevu, Aceta Rusevskog, Ljubomira Frčkovskog, fudbalski klub Vardar… Na otvaranju izložbe sam rekao: znate, kada sistem ne funkcioniše – funkcionišu ljudi. Oni imaju potrebu da izađu van okvira zadatih merila. To sam rekao i direktorki Halidi Paloši, inače poslanici partije makedonskih Albanaca u Sobranju, koja je bila nastavnik biologije u osnovnoj školi pre nego što je ušla u političke vode… U meni se probudio bunt – uradiću izložbu sa 700 evra, ali zato ćemo raditi po NOB-ovskom principu.
B&F: Šta to znači?
U. Đurić: To je revolucionarno delovanje u kojem imate svu pomoć saradnika upravo zato što su okviri u kojima delujete krajnje limitirani. U Skoplju su mi pomogli svi, poklonivši mi ono najdragocenije – svoje znanje, rad, svoje vreme. To je nešto što se ne može platiti. Uspeo sam da napravim izložbu koja bi u normalnim produkcijskim uslovima koštala oko 10 hiljada evra. Uspeo sam verovatno zato što sam imao ideju koja im se učinila privlačnom. Tako se pobeđuje – ako imaš ideju u koju bi svi želeli da se uključe.
B&F: Šta je bila ta ideja vodilja?
U. Đurić To je jedna plemenita ideja – da se napravi presek jednog društva kroz potpuno modernističku vizuru, sa ljudima koje tretiram kao istinske predstavnike savremenog doba, bez nacionalne patetike i lažne duhovnosti. To je bila jedna sasvim čista priča, jedan rad u kojem su se pojavili predstavnici najširih društvenih slojeva. Ostavio sam ih same, u tišini pred kamerom, jednom živom kontaktu sa objektom i objektivom. Trebalo je da svi budu snimani oko pet minuta, ali je interesantno kako se to objektivno vreme u nama rasteže. Oni bi, nakon minuta pripreme, ulazili u sebe, prirodno, bez ikakvih prethodnih instrukcija. To je bio taj trenutak samoće i tišine, tišine po kojoj sam ovu izložbu i nazvao. Uspeo sam da napravim video rad od 39 minuta i sa 14 izuzetnih portreta. Morate da tako uradite stvari ako ne želite da pravite kompromise, ili što je još gore – da i sebe i ljude sa kojima radite svedete na “tezgu”.
B&F: U javnosti se često govori o Srbiji kao “lideru u regionu”. Koliko su takve ocene relevantne kada je u pitanju umetnost?
U. Đurić: Jednom mi se desilo na nekoj promociji da sam zbog gužve morao da stanem na neki podest, i tako sam postao za oko 30cm viši. Ja sam metar i šumska jagoda i za mene je to bilo šokantno. Tada sam, u stvari, prvi put shvatio kako visoki ljudi gledaju na “ostatak čovečanstva”. To je jedna pozicija koja je, moram priznati, čak vrlo neprijatna, jer imate utisak da su svi drugi u nekom drugačijem položaju od vas, iz kojeg ste silom prilika isključeni. To je naš problem: gledamo sve ostale potcenjivački, bez pravog kontakta i uvida šta se zapravo dešava. Na primer, među pokretačima dadaizma su bila tri Rumuna – Tristan Cara i braća Janko, a dok je Pikaso u Parizu stvarao temelje savremenog slikarstva, začetnik modernizma u vajarstvu bio je Konstantin Brankuš (Brankuzi). Laslo Moholji-Nađ je predavao u Bauhausu. To su činjenice. Kao što je činjenica da je Bugarin Kristo Javašev – iako ga Bugari više doživljavaju kao francuskog umetnika – vodeći ambijentalni umetnik današnjice, koji je “upakovao” berlinski Bundestag, pariski Pont Nef, deo kanjona Kolorada i četiri kilometra istočne obale Australije.
Konkurencija je na svakom polju izuzetno jaka, kada je u pitanju ovaj “region”, tako da je pomalo problematično sebe stalno proglašavati “liderom” u bilo čemu, pa i u umetnosti. Treba da budemo srećni što je Marina Abramović sa ovih prostora, što može da nam pruži malo realnog ponosa umesto nerealne sujete.
B&F: Ako su glavne ustanove kulture ili u lošem stanju ili zatvorene, ako već decenijama nismo bili u prilici da vidimo neku značajnu izložbu, gde da otkrijemo umetnost koja bi nam nešto značila?
U. Đurić: Ovde nema onih koji bi trebalo da budu “lideri” na svakom planu, pa i u umetnosti. Da sam mogao da biram deset imena s kojima bih voleo da budem u kontaktu, shvatio bih da mi nijedan od njih nije predavao. Ko zna kakav bi bio moj profesionalni život da su mi predavali Bora Iljovski, Duško Otašević, Raša Todosijević, Neša Paripović, Era Milivojević, Peđa Nešković, Goran Đorđević ili Marina Abramović…Da su nam to bili profesori na Akademiji, ovde bi dolazili studenti iz svih krajeva sveta.
Koliko bi za današnje generacije značilo da im predaju Milica Tomić, Tanja Ostojić, Zoran Naskovski, Bata Krgović, Vladimir Nikolić, Ivan Grubanov, ili u Novom Sadu Zoran Pantelić sa svojom umetničkom praksom asocijacije Apsolutno i kroz kuda.org. To bi bila sjajna postava.
B&F: Kakav je potencijal među mladim umetnicima?
U. Đurić: Mladi ljudi su sve manje zainteresovani za Likovnu akademiju. Taj pad interesovanja nije slučajan, jer su ta deca itekako svesna i kakav je kvalite nastave, a i kakve su im ovde mogućnosti nakon diplomiranja. Dovoljno je da pogledaju šta se dogodilo sa fantastičnim mladim umetnicima koji su diplomirali par genereacija unazad – naprave jednu ili dve vrhunske izložbe i više ih nema. To je zato što ih naše društvo ne uvodi u institucionalni život, niti društvo gaji sistem vrednosti koji bi podržavao umetničke vrednosti. Privatne galerije su trgovačke radnje komisionog tipa, kolekcionara je zanemarljivo malo. Čak ni naši najznačajniji predstavnici savremene umetnosti nemaju institucionalnu podršku – sistem otkupa umetničkih dela je ukinut ove godine. Nekada se podrazumevalo da upravni odbor neke institucije odabere i otkupi dela umetnika koji su izlagali te godine, ali nema više ni takvog vida podrške.
B&F: U javnim nastupima rado se vraćate na vreme bivše Jugoslavije. Zašto?
U. Đurić: U socijalizmu smo imali razvijeniji sistem društvene podrške kulturi nego što je to danas. Štaviše, on je bio na nivou koji zapadne zemlje tek sada uspostavljaju. Recimo, jedna od najpoznatijih austrijskih, ali i evropskih kolekcija, koja sadrži radove oko 150 najreprezentativnijih umetnika današnjice uključujući Saru Moris, Majka Kelija, Mauricija Katelana, Elizabet Pejton, Olafura Elijasona, Franca Vesta, a u kojoj se osim moja 2 rada nalazi i rad Milice Tomić – pripada austrijskoj elektrodistribuciji EVN. S obzirom na uvrežena shvatanja, ne samo kod nas već i šire, teško je moglo da se očekuje da će u jednu takvu kolekciju biti svrstani i naši radovi, ali to se desilo upravo zato što izbor nije zavisio od bezočnog lobiranja lokalnih galerista. To je upravo ona dimenzija koja nam sada nedostaje, a koja je postojala u tom “Titovom komunjarskom režimu crvenog terora”.
B&F: U čemu se onda ogledaju demokratske promene u Srbiji o kojima stalno slušamo? Da li je do njih zaista došlo?
U. Đurić: Suštinski, mi smo poraženo društvo upravo zato što je postalo nejasno šta je u stvari identitet današnje Srbije. Mislim da je to problem koji će tek izaći na videlo zato što će mnogi koji imaju neku ideju o tom identitetu i koji su oblikovani kao ličnosti u jedno vreme koje je imalo i drugačija iskustva, i šira shvatanja, pa i saznanja – biološki nestati, a da za svog života nisu makar delimično bili integrisani u sadašnje institucije. Uzmimo slučaj Milana Jovanovića Stoimirovića, koji je svojevremeno bio direktor tada vodeće novinske agencije “Avala”, iz koje je izrastao “Tanjug”. On je bio jedan od ljudi koji su kooptirali s Nedićevom vladom, iako nije bio ni njen član niti je bio ministar, ali je po svemu bio konzervativac. Zbog toga je neko vreme robijao, ali su mu komunisti pružili mogućnost da se nakon pola izdržane kazne reintegriše u novo društvo – shvatili su da je on “format” kakvih je malo u bilo kom vremenu. Njegovi kapaciteti su iskorišćeni u radu tada vodećih izdavačkih kuća. Do kraja života je sakupljao građu za Jugoslovenski leksikografski zavod, dakle za levičara Krležu. Iako je objavljivao i pre rata, ispostavilo se da je stvorio mnogo značajnija dela nakon pobede komunista – na primer prevod knjige “Ja Klaudije” Roberta Grejvsa, po kojoj je rađena čuvena serija BBC-a.
U to vreme su ljudi sa potencijalom, iako “ideološki neprijatelji” bili reintegrisani u društvo, a nama danas, kao “zagovornicima demokratije” nije ništa ponuđeno, pa čak ni dopušteno. Društvenog priznanja ovde nema, naročito ne danas od ovih ljudi, jer ko je bezvredan – njemu su svi protivnici. Demokratija je samo bilbord, dok se u stvarnosti ljudi plaše za svoje radno mesto jer je partijska država jača nego ikada.
(Aktuelna izložba Uroša Đurića u novosadskom Muzeju Savremene umetnosti Vojvodine traje od 15. maja do 26. juna 2013. )