Najbogatiji Amerikanci doniraju 1,3 odsto svojih prihoda; najsiromašniji, 3, 2 odsto. Ken Stern u svojoj knjizi “Milosrđe za sve: Zašto dobrotvorje zakazuje” dao se u potragu za odgovorima, zašto je to tako i deo rezultata objavio u the Atlantic.
Kada je decembra 2012. njujorški mogul za nekretnine i medije Mort Zukerman poklonio univerzitetu Kolambija 200 miliona dolara za osnivanje instituta za neuronauku, uradio je to uz fanfare prikladne toj prilici: konferenciji za štampu prisustvovala su i dva dobitnika Nobelove nagrade, predsednik univerziteta, gradonačelnik i novinari najvećih medijskih kuća u Njujorku. Mnogi od preostalih 12 pojedinaca koji su lane darovali 100 i više miliona dolara bili su zasuti istom pažnjom: poslovni magnat Karl Ajkan je medicinskoj školi Mount Sinai dao 150 miliona dolara, osnivač korporacije Nike, Fil Najt, dao je 125 miliona oregonskom univerzitetu za medicinu i nauku (u kojem se nekada školovao), a koosnivač Majkrosofta Pol Alen je za osnivanje ‘Alenovog Instituta medicine i nauke” u rodnom Sijetlu dao 300 miliona. Ako pratite saopštenja za javnost, ili prolazite kroz “simfoniju sklada u arhitekturi” mnogih univerzitetskih zdanja, kroz institute i stadione nazvane po svojim dobrotvorima, ili ako ste čitali povest filantropa od Rokfelera i Karnegijevih do Stenforda i Djuka, biće vam oprošteno ako pomislite da je priča o ljubavi prema zemlji zapravo priča o epskoj velikodušnosti američkih bogataša.
Tako reći “ššš…i”
Ali, neće biti da je tako. Jedno od najvećih iznenađenja, što možda i najviše zbunjuje, jeste činjenica da je milosrđe najprisutnije među onim Amerikancima koji po svojim primanjima jedva i da ga mogu sebi priuštiti. U 2011, najbogatiji Amerikanci – onih 20% s najvišim prihodima – u proseku su odvajali 1,3 odsto svojih prihoda u dobrotvorne svrhe. Poređenja radi, Amerikanci koji su na dnu prihodovne piramide – onih 20% s najnižim primanjima – donirali su 3,2 odsto od svojih prihoda. Relativnu velikodušnost najsiromašnijih Amerikanaca treba naglasiti još jednom činjenicom: za razliku od srednje klase i bogatih – većina njih svoje dobrotvorne donacije ne može da iskoristi u godišnjem poreskom odbitku. Poreske prijave za “tako male donatorske sume” nisu specifikovane niti su kao stavka uopšte unete. Tako je, na kraju svake godine, siromašnima onemogućen povraćaj dela poreza na konto svojih dobrotvornih davanja
Ali, zašto je to tako? Siromašniji Amerikanci verovatno da, suštinski, nisu ništa velikodušniji (ili „prosocijalniji“, kako kažu sociolozi) od bilo koga drugog. Međutim, neki stručnjaci spekulišu da bi bogati mogli biti manje darežljivi, jer lični poriv za što većim akumuliranjem postojećeg bogatstva može biti u suprotnosti sa idejom o podršci društvu. Prošle godine je psiholog sa Univerziteta Berkli, Pol Pif, objavio istraživanje čiji su rezultati uspostavljaju korelaciju između bogataša i njihovog neetičkog ponašanja: „I dok količina novca ne mora nužno značiti da ste postali neko i nešto“, rekao je Pif, “daleko je verovatnije da su upravo bogati ljudi ti koji lični interes pretpostavljaju interesima zajednice. Oni su ti, nastavlja Pif, „kod kojih je najveća verovatnoća da će se ispoljiti osobine koje se obično povezuju sa, recimo, izrazom assholes.” (šupci)
Ostavljajući po strani ovakvu ‘živopisnu’ izjavu, Pifova istraživanja o filantropskim navikama kod različitih društvenih slojeva – ne odbacujući direktno “teoriju šupka” – sugerišu da su u igri i drugi, složeniji faktori. Kroz niz kontrolisanih eksperimenata, siromašni i oni koji su sebe na društvenoj lestvici videli relativno nisko bili su dosledno velikodušniji sa svojim ograničenim mogućnostima nego što su to bili pripadnici viših društvenih slojeva. Ipak, kada su obe grupe pogledale video snimak koji se ticao dečjeg siromaštva, saosećanje onih iz bogatijih slojeva počelo je da raste, a njihova spremnost da pomognu drugima tada je postajala gotovo identična.
Ako ovo Pifovo istraživanje ukazuje na to da “izloženost problemu” vodi ka velikodušnom ponašanju, da li bi to moglo značiti da se uzrok (relativne) škrtosti bogatih Amerikanaca krije u njihovoj izolovanosti od onih koji su u nevolji? Patrik Runi, saradnik dekana u Školi filantropije pri Univerzitetu Indijana misli da “veća izloženost stvarnosti”, kao i saživljavanje sa problemima obezbeđivanja osnovnih životnih potreba mogu stvoriti „veću empatiju“ kod onih darodavaca koji imaju niža primanja.
Njegov stav potkrepljen je nedavnom studijom ‘Hronika filantropije’ u kojoj su istraživači analizirali navike davanja u svim američkim ZIP (poštanskim) kodovima. U skladu sa prethodnim studijama, otkrili su da iz ZIP kodova onih oblasti koje naseljavaju manje imućni potiču relativno veća davanja. Oko Vašingtona DC, na primer (oblasti naseljene onima sa srednjim i nižim prihodima, kao što su Sutlend i Kepitol Hajts u okrugu St. Džordž u Merilendu), daju proporcionalno više nego stanovnici otmenih četvrti prestonice, (Betezda, Merilend, i Meklin, Virdžinija).
Istraživači su, međutim pronašli još nešto: postoje i razlike u ponašanju među samim bogatašima, a u zavisnosti od oblasti u kojima se bogata domaćinstva nalaze. Imućni koji su živeli u homogeno bogatijim oblastima – tamo gde je više od 40 odsto domaćinstava zarađivalo najmanje 200.000 dolara godišnje – jesu manje velikodušni, ako ih uporedimo sa bogatima koji žive u daleko šarolikijem socioekonomskom okruženju (oblastima s manje bogatih a više “običnih” ljudi). Izgleda da veća izolovanost bogatih od onih kojima je pomoć potrebna potiskuje njihov impuls dobrotvorja.
Od elite, eliti
Bogatstvo utiče ne samo na to koliko se novca daje već i kome on ide. Siromašni imaju tendenciju da daju verskim i dobrotvornim organizacijama, dok bogati vole da finansijski podrže koledže i univerzitete, umetničke organizacije i muzeje. Od 50 najvećih pojedinačnih donacija u 2012, 34 je otišlo u obrazovne institucije – u koledže i univerzitete kao što su Harvard, Kolumbija ili Berkli (koji se i inače brinu o obrazovanju američke i svetske elite). Tu su i muzeji i institucije umetnosti koje su takođe primaoci velikih donacija (kao što je Metropoliten muzej, koji je dobio devet od tih 50 velikih donacija), dok su ostale donacije završile u zdravstvenim ustanovama i pomodnom dobrotvorju (kao što je npr. konzervacija njujorškog Central parka). Nijedna od ovih “bogatih” donacija nije otišla nekoj javnoj ili privatnoj socijalnoj službi ili dobrotvornoj organizaciji koja pomaže socijalne slučajeve, invalide, stare, nezaposlene i siromašne. Daleko je više donacija otišlo u ruke i u kase elitnih pripremnih škola (npr, ‘Hekliju’ iz Teritauna, Njujork), nego u bilo koju od najvećih nacionalnih dobrotvornih organizacija kao što su United Way, Vojska spasa ili Nahranimo Ameriku (koja, između ostalog, nije dobila nijednu).
Ken Stern u svojoj knjizi “Milosrđe za sve: Zašto dobrotvorje zakazuje” (“With Charity for All: Why Charities Are Failing and a Better Way to Give”) piše da je “u osnovi našeg zakona i sistema dobrotvorja – kao i našeg poreskog zakona – sadržana pretpostavka da će pojedinci odlučivati o svojim ulaganjima u društveno korisne i humanitarne svrhe bolje nego što bi to uradila vlada. Druge razvijene zemlje imaju daleko drugačije socijalne aranžmane, održavajući znatno više poreske stope za pojedince i jače mreže socijalne zaštite, kao i znatno niže stope na dobrotvorne doprinose.” Oduvek smo, piše on, “na filantropiju pojedinaca gledali kao na neku od najuzvišenijih vrlina, skloni da na veliko i nezavisno milosrđe gledamo kao na nešto što je od ključnog značaja za zdrav duh i moral naše nacije. Mnogo je toga vredno divljenja kada se radi o našem pristupu dobrotvorju, kao što je to tzv ‘društveni kapital’ koji se gradi individualnim učešćem i volonterskim radom. Ipak, “naš sistem milosrđa je takođe suštinski regresivan, i radi u korist institucija elite”. Šteta, jer većina ljudi verovatno i dalje veruje u milosrđe, baš kao što je Majkl Blumberg jednom prilikom rekao: „postoji veza između velikodušnosti i uspešnosti.“ Veza postoji – ali verovatno ne onakva kakvom smo je zamišljali, zaključuje Ken Stern.
Broj 96, april 2013.