Uoči satanka G8 u Severnoj Irskoj, papa Francisko (a ne Franja), je poslao pismo britanskom premijeru Kamerunu, predsedavajućem skupa, apelujući da utiče na državnike sveta kako bi imali u vidu da „svaka ekonomska i politička teorija ili akcija mora težiti da svakom građaninu planete obezbedi minimum sredstava za život u dostojanstvu i slobodi, sa mogućnošću da zasnuje porodicu, školuje decu, slavi Boga i razvija svoje sopstvene humane potencijale“.
Da li je Papa predosetio koje su neminovne teme skupa ili su državnici podlegli snazi njegovog autoriteta, tek o tim temama se zaista raspravljalo. Što se Papinog autoriteta tiče, kod tih svetskih glavešina uglavnom važi onaj princip iz anegdote sa Staljinom, kad su mu rekli da Papa ne odobrava njegove poglede, a on sarkastično upitao: „Taj Papa, koliko ima divizija?“
Zamislimo samo Putina kako se pretrgao od griže savesti pa prestao da šalje Asadu oružje, jer je ozbiljno shvatio Papinu „nadu za hitan mir u Siriji“. No naravno, ne treba minimizirati Papin uticaj, ne zbog toga što je on poglavar 1,2 milijarde katolika, nego zato što je baš ovaj Papa – Francisko, povukao toliko značajnih poteza da ga je komentator Mardokovog časopisa Forbes nazvao komunistom. Kakva pohvala komunizmu.
Papa je još 15. maja izrekao neke suštinske stvari. Evo njegovih teza, sabijenih na prostor kojim raspolažem: „Urgentna je potreba za finansijskim reformama etičkog karaktera koje će okrenuti tokove u korist svih /…/ ljudi su prinuđeni da se bore za goli život, čak za život ispod dostojanstva /…/ finansijska kriza koju doživljavamo skopčana je sa dubokom ljudskom krizom – poricanja primarnosti ljudskih bića /…/ kult novca i diktatura bezlične ekonomije oduzimaju nam prave humane ciljeve /…/ ljudska bića kao takva postaju shvaćena kao potrošno dobro koje može biti upotrebljeno i bačeno kad ne koristi više /…/ nema goreg siromaštva nego kada nekoga liše mogućnosti da zarađuje za život, kada mu oduzmu dostojanstvo rada“. To nisu jedini razlozi zašto papu Franciska neki smatraju komunistom. Dirnuo je u živac time što je obznanio borbu protiv raznih lobija (bankarskih, koruptivnih, amoralnih) i čišćenje počeo od svoje kuće – Vatikana. To je tek početak i to može biti zarazno.
Bar od pape Đovanija 23. zvanog Papa Buono (Dobri), krajem pedesetih godina počinje savremeni talas preispitivanja verskih dogmi, ekumenizam i sloboda analiziranja svrsishodnosti vere. Papa Vojtila je 1998. objavio encikliku Fides et Ratio (Vera i razum) koju je najvećim delom krojio njegov kasniji naslednik kardinal Racinger. Trajne vrednosti je umna i otvorena rasprava Jirgena Habermasa i kardinala Racingera kao dokaz uvažavanja ateističkog mišljenja od strane velikodostojnika koji će za manje od godinu dana postati papa Benedikt 16. Nivo tih tekstova i rasprava svedoči o visokom intelektualnom potencijalu, toleranciji i shvatanju vremena. Ustvrdio bih da je time iniciran talas intenzivnih rasprava upravo među filosofima, sociolozima i javnim ličnostima koje nisu vernici, ali teže da razumeju vernike. Vatikanski dnevnik Avvenire (Budućnost) 9. juna objavio je uvodnik u kojem piše da je pod Papom Franciskom katolička crkva postala nešto drugo: „Postojali su teo-koni, vatikanska verzija američkih konzervativaca, neo-kona koji su vladali u vreme Buša. Njih više nema. Danas su u modi teo-pro, intelektualci svetskog značaja, osvedočeni ’progresivni ateisti’ koji postaju ’Bergoljovi navijači“. Ima ih najviše u Americi (Majkl Novak, Ričard Nojhaus, Džordž Vejgel…) i Francuskoj (Alan Badiu, Žan Lik Nensi…). A među Papine fanove umuvao se i roker Adriano Ćelentano jednim sasvim suvislim tekstom inspirisanim Papinom rečenicom da Sveti Peter nije imao konto u banci. Nama najpoznatiji je ipak nepokolebljivi levičar Slavoj Žižek iz Slovenije koji u raspravi sa teologom Džonom Milbankom naslovljenom „Hristova monstruoznost“ tvrdi: „Smrt Hristova je, dakle, samouništenje Boga samog… jedino ako bi Hristos bio Satana njegova smrt bi bila poraz zla“.
Onda naletim na informaciju da je Beogradski univerzitet pre neki dan organizovao „međunarodnu“ raspravu o religiji, nauci i kulturi i na tom skupu Patrijarh Irinej rekao: „Čovečanstvo naukom ljudskog dostignuća može doći do neverovatnih, kako dobrih tako i pogibeljnih mogućnosti. Zato je odnos religije u svetu savremenih događanja jedna vrsta svete religije koja ima ulogu da naučnom pregnuću da blagoslov…“ Ja radije ne bih dalje. Bolje je vratiti se slavljenju Milanskog edikta kad, kako kaže znalac Mirko Đorđević, nije još bilo ni Srba ni pravoslavlja.
* Termin katokomunizam definiše filosofski i politički stav. Niz mislilaca, vernika i političara u Italiji deklariše se kao katolici koji su prihvatili politički izbor blizak komunističkim, marksističkim nazorima. Pokret je bio jak sedamdesetih godina.
tekst će izaći u julskom broju časopisa Biznis i Finansije