Među mnogobrojnim avanturistima koji su tokom 18. veka tražili nepoznate biljke i u najvećim divljinama i pokrenuli potpuno novu industriju u Evropi, jedan od najneobičnijih je bio engleski učitelj koji jedva da je znao šta je seoska livada. Uprkos tome uputio se u Amazoniju gde je, u pauzi pravljenja rečnika domorodačkih jezika, otkrio mnoštvo biljaka, među njima kaučuk, koku i kinin.
U 18. veku lov na biljke postao je veliki zamajac zapadne nauke i trgovine. Čovek za koga se osnovano može reći da je sve to započeo bio je Džozef Benks, briljantan botaničar koji je od 1768. do 1771. godine plovio sa kapetanom Džejmsom Kukom do Južnih mora i dalje. Benks je tokom tog puta prikupio i natovario na Kukovu lađu oko 30.000 biljaka, od kojih je oko 1.400 bilo potpuno nepoznato zapadnoj nauci. Time je ukupan broj poznatih svetskih biljaka uvećao za čak jednu četvrtinu.
Nakon toga, lovci na biljke, među kojima je bilo mnogo onih koji nikada ranije nisu kročili u nepoznate predele, raštrkali su se po svetu, pogotovo po Severnoj Americi, gde je bilo mnoštvo veoma zanimljivih vrsta, a pri tom podobnih da rastu i na evropskom tlu. U potrazi za biljkama koje bi mogli da prodaju, pronašli su potpuno nov, čudesan svet: azaleju, lepu katu, kameliju, katalpu, božićnu zvezdu, hortenziju, rododendron, pupavicu, kozju krv, divlju trešnju i mnogo tipova papratnica, žbunja, stabala i puzavica. Ako bi uspeli da ih bezbedno transportuju do rasadnika u Evropi radi daljeg uzgajanja, pronalazači su sticali pravo bogatstvo. Zato je ubrzo u šumama Severne Amerike bila tolika gužva da je danas teško utvrditi za svaku biljku ko ju je zaista otkrio. Na primer, Džon Frejžer, po kome je dobila ime Frejžerova jela, otkrio je od 84 do čak 215 novih vrsta, zavisno od toga koja mu istorija botanike koliko pripisuje.
Međutim, lov na biljke je bio i prilično opasan. Džozef Pakston, engleski botaničar, arhitekta i tvorac Kristalne palate u Londonu, poslao je dvojicu ljudi u Severnu Ameriku da vide šta se tamo može naći. Obojica su se udavila kada im se natovareni čamac prevrnuo u brzacima jedne reke u Britanskoj Kolumbiji. Francuski lovac na biljke Andre Mišo je tokom jednog pohoda izgubio sina kojega je toliko unakazio medved da je od povreda momentalno izdahnuo; a Dejvid Daglas, koji je otkrio Daglasovu jelu, poginuo je na Havajima kada je upao u zamku za životinje u kojoj je već bio razjareni divlji bik koji ga je na smrt izgazio. Drugi su se izgubili i umrli od gladi, malarije, žute groznice ili drugih bolesti, ili su ih pobili podozrivi domoroci.
Bos po džungli
Ali, oni koji bi uspeli, dobijali su priliku da svoju avanturu veoma dobro unovče. Ponekad i na zaobilazan način, kao Robert Forčen, koji je maskiran u Kineza lutao po Kini kako bi otkrio način na koji se uzgaja čaj. Iako je to bio jako rizičan poduhvat, njegov doprinos da se proizvodnja čaja omogući u Indiji mnogo više se isplatio ekonomiji Britanske imperije, nego njemu. On se obogatio tek pošto je u britanske rasadnike doneo hrizantemu i azaleju.
Ipak, neke je u opasan lov na egzotične biljke izgleda najviše podsticala želja za pustolovinom. Možda najistaknutiji – i na prvi pogled najneočekivaniji – pripadnici ove kategorije bili su mladi prijatelji Alfred Rasel Valas i Henri Volter Bejts, obojica sinovi engleskih poslovnih ljudi skromnog imovinskog stanja. Premda nijedan od njih nikada nije putovao u inostranstvo, oni su 1848. odlučili da odu u Amazoniju u potragu za botaničkim uzorcima. Ubrzo su im se pridružili Valasov brat Herbert i još jedan revnosni amater, Ričard Sprus, školski učitelj iz Jorkšira koji nikada nije savladao ništa opasnije od engleske livade. Niko od njih nije bio spreman za život u tropskim krajevima, a nesrećni Herbert je to prvi potvrdio zarazivši se žutom groznicom odmah po iskrcavanju, od koje je ubrzo preminuo. Uprkos tome, ostali su istrajali u nameri da nastave dalje, iako su iz nepoznatih razloga doneli odluku da se raziđu i zapute na različite strane.
Valas se zagnjurio u džungle duž Rio Negra i sledeće četiri godine proveo uporno sakupljajući uzorke, pri čemu je neprestano morao da dokazuje svoju izdržljivost. Bio je na pravim mukama zbog insekata. Polomio je naočari od kojih je veoma zavisio, a potom je ostao i bez čizama i morao bos da tabana po džungli. Zbunjivao je svoje vodiče Indijance time što je uzorke čuvao u teglama sa kaksakom, alkoholom fermentisanim iz šećerne trske, umesto da ga pije kao što bi to radio svaki razuman čovek. Pošto su pomislili da je lud, vodiči su uzeli preostalu količinu kaksaka i nestali u prašumi. Mada je ostao potpuno sam, nepokoleban i neverovatno uporan Valas je nastavio dalje.
Posle četiri godine isteturao se iz vrele džungle iscrpljen, u dronjcima, drhteći u poludilerijumu od groznice koja mu se ponovo vratila, ali sa retkom zbirkom uzoraka. U brazilskoj luci Para uspeo je da pronađe prevoz do kuće na jedrenjaku „Helen“. Međutim, na pola puta preko Atlantika lađa se zapalila i Valas je morao da se ukrca u čamac za spasavanje. Iza sebe je, očajan, ostavio dragoceni teret koji je uz neverovatne napore prikupio protekle četiri godine, a koji je potonuo zajedno sa brodom. Jedno vreme se oporavljao, a onda zaplovio na drugi kraj sveta, u Malajski arhipelag, gde je neprekidno lutao osam godina i sakupio neverovatnih 127.000 uzoraka, uključujući i 1.000 insekata i 200 vrsta ptica koje nikada ranije nigde nisu bile zabeležene. I sve je to ovog puta uspeo bezbedno da prenese u Englesku.
Tragedija neobičnog avanturiste
Njegov prijatelj Bejts je ostao u Južnoj Americi još sedam godina iza njega, i ploveći brodom uglavnom je istraživao Amazon i njegove pritoke. Na kraju je kući doneo gotovo 15.000 uzoraka biljaka, životinja i insekata, što izgleda kao mali broj u odnosu na Valasovih 127.000, ali od tih 15.000 ispostavilo se da 8.000 zapadna nauka nije poznavala.
Ali, najosobeniji od svih je u mnogo čemu bio pomenuti učitelj Ričard Sprus. On je ostao u Južnoj Americi punih 18 godina i istraživao oblasti koje nijedan Evropljanin nikada nije posetio. Sakupljao je ogroman broj informacija, uključujući i rečnike 21 urođeničkog indijanskog jezika. Pored mnogo drugih stvari, on je otkrio i komercijalno značajno drvo kaučuka, vrstu koke iz koje se dobija današnji kokain, te različite tipove stabala kinina – od kojeg se čitav vek proizvodio jedini efikasan lek protiv malarije i drugih tropskih bolesti, kao i ukusnu gorku vodicu bez koje nema dobrog džin tonika.
Kada se konačno vratio kući u Jorkšir, ustanovio je da je sav novac koji je tokom dvadeset godina stekao zahvaljujući svojim pregnućima propao u lošim investicijama ljudi kojima ga je poverio. Ostao je bez prebijene pare, a zdravlje mu je bilo toliko narušeno da je narednih 27 godina uglavnom proveo u postelji, bezvoljno popisujući sve što je otkrio. Nikada nije našao dovoljno snage da napiše memoare.
Zahvaljujući trudu tih smelih ljudi i još mnogih drugih poput njih, broj biljaka koje su se našle u engleskim vrtovima neverovatno se povećao – sa oko jedne hiljade 1750. godine na više od 20.000 vek kasnije. Novootkrivene egzotične biljke bile su veoma na ceni. Mala „majmunova zagonetka“, ukrasni četinar otkriven 1782. u Čileu, mogao je u četrdesetim godinama 19. veka lako da se proda za 5 funti u Britaniji, što je otprilike bila polugodišnja plata jedne sobarice. I odgajanje biljaka za leje postalo je ogromna industrija.