Home TekstoviB&F PlusReprint Žak Rupnik, Evro kriza: Lekcije iz Centralne Evrope

Žak Rupnik, Evro kriza: Lekcije iz Centralne Evrope

by bifadmin

Odgovori Centralne Evrope na krizu evra, obeleženi su potpunim odsustvom regionalne solidarnosti, piše Žak Rupnik. To se može objasniti različitim situacijama na nivou država, a samim tim i opservacijom rizika krize i njenog lečenja, i može se posmatrati iz ugla naučenih političkih lekcija.

Nije bilo centralnoevropskog odgovora na krizu evra. Njen uticaj na region se razlikuje od zemlje do zemlje, kao i percepcija rizika i lekova za nju. Poljska je jedina zemlja koja je uspela da ne upadne u recesiju, dok su Češka i Slovačka imale ogranične štete. Mađarska je, nasuprot tome, morala da se nosi sa punim udarom krize. Među baltičkim državama, Estonija i Letonija su se brzo adaptirale i uspele da se oporave, doduše posle uvođenja mera štednje bez presedana.

Prvi pokušaj da se pozicije ovih zemalja koordiniraju napravljen je na sastanku Višegradske grupe zemalja (Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka) u februaru 2009, neposredno pre evropskog samita tokom češkog predsedavanja. Premijer Mađarske pozvao je na pan-evropski plan za spasavanje kako bi se izbegla ekonomska “Jalta” u Evropi. Njegov češki kolega kategorički je odbio tu ideju, upravo zato što bi se tako nešto moglo tumačiti kao inicijativa koja bi osnažila ideju kontinuirano podeljene Evrope, sa zasebnom istočnom Evropom u okviru EU. Slovački premijer je otišao još dalje, tvrdeći da je situacija u njegovoj zemlji “hiljadu puta bolja nego u Mađarskoj”. Njegova formulacija odražava potpuno odsustvo solidarnosti među zemljama centralne Evrope i, u ovom slučaju, teško ju je shvatiti ukoliko se zna da je hiljadu godina Slovačka je bila pokrajina Mađarske, čiji su kraljevi krunisani u Požunu, takođe poznatom kao Presburg i tek kasnije, pod imenom Bratislava.

Postoje, međutim, neke zajedničke karakteristike načina na koje su pojedine zemlje u regionu odgovorile. Za razliku od širokorasprostranjenih zabluda, Centralna Evropa je bolje prebrodila krizu od ostatka EU. U izbornoj 2010 izabrane su liberalne ili koalicije liberalnih i/ ili konzervativnih vlada desnog centra (sa izuzetkom Mađarske). Ovo odražava afinitet ovih zemalja prema nemačkoj disciplini, za razliku od francuskog akcenta na rast, i nedostatak tolerancije za relaksaciju budžetske discipline koja se pripisuje južnim zemljama. Evropa je sada podeljena između severa i juga, a ne istoka i zapada: u svetlu finansijske krize, “mi pripadamo Severnoj Evropi”, kako je to sročio poljski ministar inostranih poslova. Nekadašnja Istočna Evropa je prvi put postala centralna Evropa, a sada tvrdi da je deo severne Evrope! Očigledno, finansijska kriza je stvorila novu verziju mentalne mape regiona. Ne manje važno, u zemljama Višegradske grupe postojao je strah da će Francuska i Nemačka zbiti redove i nametnuti svoja rešenja, preduzimajući korake u pravcu stvaranja “unutrašnjeg jezgra” i Evrope sa dve brzine.

Među zemljama evrozone, Slovenija i Estonija (koje je preuzela rizik ulaska u sred krize) su bili podvrgnuti novim ograničenjima bez straha (ovaj tekst je pisan pre velikih pobuna u Sloveniji). Slovačka je, s druge strane, odbila da u sredini promeni pravila igre zbog upitnih uzroka (grčki kolaps). Na Evropskom samitu u decembru 2011, Poljska je podržala predloge za veća regulatorna ovlašćenja EU. Mađarski premijer Viktor Orban, sa druge strane, je prvo stao na stranu britanskog veta, ali se predomislio i, poput Čeha, podržao je stav Švedske, odnosno da se za svako dalje ujedinjavanje prethodno traži odobrenje od nacionalnih parlamenata. Mađarska je konačno odobrila taj dogovor a Česi su pojačali svoje evroskeptično raspoloženje i glasali protiv pakta o fiskalnoj i budžetskoj disciplini.

Razlike u situacijama u pojedinim zemljama u regionu delimično objašnjavaju njihove različite percepcije i reakcije na krizu evra i uticale su na spekulacije o budućnosti evropskog projekta uopšte. Njihovi odgovori mogu se shvatiti u smislu političkih lekcija naučenih iz krize evropske valute.

Češka: lekcija evroskepticizma

“Evro nikada nije bio dobra ideja. Bio je osuđen na propast.” Ta izjava (sada bivšeg) češkog predsednika Vaclava Klausa iz novembra 2011, takođe sadrži implicitno “rekao sam ti”. Klausov otpor jedinstvenoj valuti je konstanta od samog osnivanja evra. On se složio sa bivšim britanskim upravnikom državne blagajne, Najdželom Losonom, koji je tvrdio da je monetarna unija “najveći potpuno neodgovorni eksperiment u posleratnom periodu”. Klaus, ekonomista po obrazovanju, smatra raspad boljim od tekućih pokušaja spašavanja: fiskalna ili redistributivna Evropa, tvrdio je on, dovodi do upravljanja ekonomijom baziranom na komunističkim pretpostavkama – “a znamo da nema svetla na kraju komunističkog tunela i mi smo morali da izađemo iz njega “. Evro je finansijski neuspeh, prema Klausu, ali je i više od toga: kriza otkriva opasnu logiku koja ugrožava demokratiju i državu naciju… Kada je Klausova knjiga “Evropske integracije bez iluzija” objavljena krajem 2011, Lidove Novini su objavile na naslovnoj strani intervju sa njim pod nazivom “nama upravljaju Sarkozi i Merkel”.

Klaus je preterivao, ali on je personifikacija odbacivanja dominantnog francusko-nemačkog dueta i davao je ton češkim medijima, koji su skloni zauzimanju njegovih omiljenih stavova o “evro ropstvu” (evropski plan da se spase Grčka) ili o “drugorazrednim članovima”. Drugim rečima, to  što nisu uključeni u evro krizu predstavljalo je olakšavanje frustriranosti Češke zbog nemogućnosti da se učestvuje u odlukama o (svojoj) budućnosti,  i budućnosti Evropske unije kao celine.

Vaclav Klaus (je) davao ton u Pragu, utoliko pre što je bio bez protivteže svog glavnog političkog rivala Vaclava Havela, čiji su evro-federalistički govori ionako imali više odjeka izvan Češke nego unutar nje. Postoje dve glavne struje na političkoj sceni Češke. Desničarsko-konzervativna Građansko demokratska stranka (ODS), koju predvodi premijer Petr Nečas, usvojila je suverenistički stav, izjašnjavajući se za manje integracija. Verna svom britanskom uzoru, ODS je napustila Evropsku narodnu partiju (EPP) u Evropskom parlamentu i,  zajedno sa britanskim konzervativcima i Poljskom partijom zakona i pravde (PiS), formirala beskompromisnu grupu evroskeptika. Prema parlamentarnoj ODS Jane Černošove, “Evropsko udruženje slobodne trgovine (EFTA) je potpuno slobodno udruživanje država koja nam odgovara.” Na stranačkom kongresu ODS u oktobru 2011, članovi su jednoglasno glasali za referendum o usvajanju evra.

Podsetimo se da je referendum u junu 2003 o pristupanju Češke u EU uključivao i obavezu, u principu, da zemlja usvoji evropsku valutu. Argument protiv usvajanja tiče se tekuće promene u upravljanju evrozonom. Aleksandar Vondra, bivši disident i sada ministar odbrane, izjavio je na kongresu da je trenutna kriza izazvana “konstantnom heterogenošću nacionalnih tradicija, kultura i privreda Evrope, kojoj je lažna solidarnost prečesto bila nametana” . Vondra poziva na nacionalnu koheziju iznad svega: “pojmovi multikulturalizma su bezvredni danas. Naprotiv, reč “domovina ” ne treba da se smatra ružnom reči, već vrednošću kojoj je potrebna odbrana, za koju moramo biti spremni da trpimo.”

Tako se češka vlada opredelila za britanski evroskeptični kurs, iako njeni interesi nisu ni izdaleka slični britanskim. Za Britance, evroskepticizam je opravdan, s pravom ili ne, potrebom da brani nezavisnost londonskog sitija kao finansijskog centra, za Čehe, evroskepticizam nema nikakvog smisla, jer zemlja obavlja tri četvrtine svoje trgovine u evrozoni i okružena je članicama evrozone. Ideologija je, jasno, ovde ključ, mada bi razlika između retorike i stvarnosti trebalo na kraju da uhvati korak sa evroskepticima u Pragu. Nije jasno zašto je češka vlada odbila evropsku budžetsku disciplinu dok je isto to promovisala kod kuće. To je ništa manje čudno nego činjenica da se i dalje državom uzorom  smatra zemlja sa nultim rastom čiji je deficit dostigao 9 odsto u 2011, a njena inflacija 4,8 odsto.

Drugi, više proevropski stav brani socijaldemokratska opozicija, kao i stranka Karela Švarcenberga, TOP (tradicija, odgovornost, prosperitet), koja je deo vladajuće koalicije. Švarcenberg, ministar spoljnih poslova, izjavio je da bi održavanje referenduma o evru značilo da zemlja okreće leđa (bukvalno, “zadnjicu”, po rečima Švarcenberga) evropskim partnerima. Njegov stranački kolega, ministar finansija Miroslav Kalousek, razvio je argument dalje: dvobrzinska Evropa uzima oblik, koji je “protivan interesima Češke Republike”, koja, za razliku od Velike Britanije sa sitijem, Švajcarskom sa svojim bankama ili Norveškom sa gasom, ne može sebi da priušti da se povuče iz evropskih integracija.

Evropsko pitanje zato deli češku kolaicionu vladu, i ukoliko kriza potraje, nije nemoguće da će podela dovesti do kolapsa vlade koja je već podrivena optužbama za korupciju, dok se istovremeno razvijaju bliže veze između “proevropskih” socijalnih demokrata i liberalnih konzervativaca u TOP. Evropska kriza je nova linija razdvajanja koja deli tabore u češkoj politici. Na kraju dana, ipak pragmatizam karakteriše obe strane debate: “pro-Evropljani” zastupaju ovu poziciju jer, u suštini, osećaju da njihova zemlja jedva da ima drugu opciju. Evroskeptici, u međuvremenu, tvrde da kraj evra neće biti kraj sveta. Baš kao što su Česi i Slovaci mirno i pragmatično podelili svoju zemlju i svoju valutu pre dvadeset godina, tvrde oni, tako i članovi evrozone mogu da pozajme list iz česko-slovačke knjige iskustava.

Slovačka: lekcija u računovodstvu

To je ironija istorije da je Slovačka, zemlja koja pre manje od dvadeset godina u saradnji sa Češkom “raspustila” svoju zajedničku valutu, pristupila Evropskoj monetarnoj uniji u januaru 2008, neposredno pre izbijanja krize evra. To se dogodilo u okviru prve vlade Roberta Ficoa i njegove levičarske stranke SMER. Grčka kriza se poklopila sa izborima u Slovačkoj u proleće 2010 i usponom na vlast liberalno-konzervativne koalicije, čiji lideri su obećali da neće spašavati bankrotirane države novcem poreskih obveznika Slovačke. Iveta Radičova, koji je postala premijer u leto 2010, tvrdila je da ne samo da je Slovačka siromašnija od Grčke – prosečna plata u Slovačkoj (780 evra) je ekvivalentna grčkoj minimalnoj zaradi – već i da je, tokom poslednje decenije, Slovačka sprovela niz nepopularnih reformi javne potrošnje (tržište rada, penzije i zdravstvo) kao obavezujuće zahteve da bi ušla u zonu evra. Tek što je to učinila, sporazum od 21. jula 2011 obavezao je da doprinese značajne sume novca (ekvivalentne polovini svog budžeta) za spašavanje zemlje koja je za poslednjih trideset godina bila veliki primalac sredstava iz evropskih fondova.

Pod ovim uslovima, partijama u slovačkoj vladi nije bilo lako da se vrate na ono što su stalno ponavljale tokom izborne kampanje. Uhvaćeni između pritiska iz Evrope i uglavnom neprijateljskih domaćih reakcija,  vlada Radičove je podeljena između onih koji su, po njenim rečima, za “nedavanje pristupa evropskim fondovima, nedavanje garancija, nedavanje pomoći i puštanje da kriza sve sredi”, i onih koji su tvrdili da “mi imamo obavezu (da to učinimo), da pripadamo evrozoni, da smo odgovorni, i da ne možemo prihvatiti prednosti bez deljenja problema ”
Ričard Sulik, koji je osnovao liberalno-konzervativna stranku Sloboda i solidarnost (SaS) neposredno pre izbora 2010, branio je prvu poziciju (“mi više nećemo dati ni jedan cent”). Radije, izgleda, preferirajući slobodu nad solidarnošću, njegova stranka je odbila da odobri slovački doprinos Evropskog fonda za finansijsku stabilnost, što je dovelo do raspada vladajuće koalicije i raspisivanja prevremenih izbora. Opoziciona stranka Smer, iako je bila za evro, odbila da podrži Radičovu tokom glasanja o poverenju vladi, i vratila se na vlast sa apsolutnom većinom, u martu 2012. Ipak, iako su izbori bili isprovocirani krizom evra, izborna kampanja je pokrenuta na temi borbe protiv korupcije. Rezultat može pomoći podršci vlade spasavanju evra, ali ga nikako ne treba tumačiti kao promenu u stavu slovačkog javnog mnjenja o načinu na koji je evro spasavan.

Vlada Radičeve je bila jedna od brojnih političkih žrtava krize evra. To je bio događaj koji je mnogima otvorio oči: Grčka je primljena u evrozonu iz političkih razloga (uglavnom zbog zalaganja Francuske) iako ekonomski, finansijski i institucionalno nije bila spremna. Slovačka je, s druge strane, pokazala da je spremna ekonomski i finansijski. Ali, bila je politički nepripremljena za to.

Mađarska: lekcija o poniznosti

Nakon brišuće pobede Fidesa u proleće 2010, kojom je ova partija obezbedila dvotrećinsku većinu u parlamentu, mađarski premijer Viktor Orban je odmah objavio svoju nameru da oslobodi Mađarsku finansijske zavisnosti “stranih sila”, naime, Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske unije. “Ni MMF, ni finansijski lideri EU nisu naši šefovi, a mi nismo njihovi podređeni”, najavio je on. Nakon što je prva kriza izbila u 2008, prethodna (socijalistička) vlada je dobila kredit od 20 milijardi dolara od MMF-a sa evropskom podrškom. U cilju da se otrese ovog nasleđa, Orbanova vlada sprovela je niz radikalnih mera kojima se direktno napadaju interesi bankara i stranih investitora. On je odbio poslednju tranšu kredita MMF-a, vratio u državno vlasništvo privatne penzione fondove i uveo naplatu poreza bankama i nekim multinacionalnim kompanijama. On je takođe obećao da će popraviti i kurs mađarske forinte prema švajcarskom franku (1 švajcarski franak za 180 forinti), tako da bi mađarski državljani mogli da otplaćuju hipoteke. Godine 2008, devizni kurs je bio oko 140 forinti; danas je 263 forinti za švajcarski franak. Banke, uglavnom iz Austrije, bili su zabrinute da će morati da nadoknade razliku između kursa koji je preporučio Orban i onog koji je diktiralo tržište. Vlada je takođe krenula da istražuje poreklo kredita u stranoj valuti. Ova brutalna intervencija je stvorila nepoverenje u finansijskim krugovima i izazvala austrijske i nemačke proteste koji je Mađarskoj predočila Evropska komisija.

U aprilu 2011, dok je Mađarska još uvek bila predsedavajući EU, parlament je usvojio novi ustav koji ojačao moć izvršne vlasti na račun posredničkih tela i politički “neutralnih” agencija (centralne banke, državne revizorske institucije i posebno Ustavnog suda, čije članove sada imenuje vlada Fides). Više od tri stotine pedeset zakona je doneto u prve dve godine vlade Fides, počevši sa represivnim zakonom uperenim protiv slobode medija, a zatim i praćenim sa tridesetak ustavnih zakona. Iako je posle kritika EK zakon amandmanima izmenjen, on ipak nameće dobijanje političke saglasnosti, posebno kada je reč o javnom emitovanju. Takođe je napravljen pokušaj da se pooštri kontrola nad pravosuđem, primoravanjem više od dve stotine sudija na raniji odlazak u penziju i njihova zamena mlađim sudijama bliskim Fides spremnim da sprovedu pravdu retroaktivno protiv lidera Socijalističke partije, za nedela navodno počinjena za vreme komunističkog perioda. Tvrdeći da želi da raskine sa komunističkom prošlošću, Orban se pozivao na nacionalističku i autoritarnu Mađarsku Hortijevog vremena (1920-45). Dvoličnost oko obračuna sa komunizmom, s jedne strane, i zagrljaja sa frustriranim nacionalizmom međuratnog perioda s druge, snažno su povezani sa Orbanovom doktrinom političkog i ekonomskog suvereniteta, koja se oslanja na unutrašnju polarizacije i teatralni prkos prema stranim finansijskim institucijama.

Međutim, ovi drugi su se poduhvatili osvete. Orban je sada zbog pogoršanja ekonomske situacije primoran da napravi zaokret i poziva MMF da mu pomogne. U novembru 2011, agencija Standard i Purs smanjila je Mađarskoj kreditni rejting na BBA-. Mađarskim dugom se trenutno trguje po kamatnoj stopi od 9,4 odsto (najvećim u Evropi posle Grčke), a forinta je izgubila 20 odsto svoje vrednosti u poslednjem kvartalu 2011. Osim toga, došlo je do kontinuiranog bekstva kapitala ka susednoj Austriji. Sateran u ćošak, Orban je bio primoran da predloži “novi tip saradnje” sa MMF-om u pokušaju da primiri EU, bez čijeg blagoslova nijedan kredit MMF-a ne bi mogao da bude dodeljen. Politički, EU je učinila malo da se suprotstavi autoritarnim tendencijama u Mađarskoj. Čini se da je ekonomska poluga bila najefikasniji način suočavanja Orbana sa grubim realnostima evropskih ograničenja. “Ponizni”, naslov romana koga je nedavno izdao Filip Rot, odgovara opisu onoga što mađarska vlada doživljava. Ono što smo videli na slučaju Mađarske je lekcija u poniznosti za vođu koji je želeo da povrati suverenitet svoje države.

euro

Poljska: lekcija biti Evropljanin

Poljska je izuzetak u centralnoj Evropi, kako po stanju svoje ekonomije tako i po svojim ambicijama da postane značajan evropski igrač u trenutku kada je evro kriza veoma izražena. Za njene susede, kriza je pre svega pretnja. U Poljskoj, to je bila prilika da se preuzme odgovornost i formuliše odgovor na evropski izazov. Prva značajna karakteristika Poljske je snažan rast, koji je održavan čak i za vreme krize (3,8 odsto u 2010, 4,5% u  2011). Druga specifičnost je popularnost vladajuće liberalne Građanske platforme (PO), koja je ponovo izabrana na oktobarskim izborima 2011. U svim drugim zemljama, birači su bili srećni da eliminišu tadašnje vlade smatrajući ih odgovornim za krizu. Vlada desnog centra Donalda Tuska nije imala ozbiljnu opoziciju sa leve strane i zadržala je svoju poziciju vodeći kampanju protiv nacionalističko-populističke Poljske partije zakona i pravde Jaroslava Kačinjskog (PiS). Modernizacija “u ime Evrope” je dominantna karakteristika poslednje dve decenije u Poljskoj i pooštrila je jaz između urbane, obrazovane srednje klase u zapadnom delu zemlje i više ruralnog i tradicionalističkog istočnog dela zemlje. Podela se ogleda u glasanju za PO nad PiS, ali i u pristupu vlade prema EU i njenom pozicioniranju kao jednog od glavnih aktera na evropskoj sceni.
Činjenica da je Poljska je izuzetak, u dvostrukom smislu, delimično objašnjava odnos države prema krize evra. Poljski lideri znaju da je u najboljem interesu zemlje – tri četvrtine robne razmene obavlja se sa Evropskom unijom i 40 odsto BDP-a dolazi od izvoza u Nemačku – da evro i evropski projekat opstanu. Iako je tokom poljskog predsedavanja EU izražena zabrinutost zbog načina na koji velike nacije evrozone zaobilaze evropske institucije u donošenju nekih odluka, reakcije poljskih zvaničnika nisu krasili ni zluradost (u stilu Vaclava Klausa), niti su podrazumevale čekaj-i-vidi politiku, pa čak ih nisu doveli u iskušenje da iskoriste situaciju i krenu sa zagovaranjem razblaživanja ili čak dekonstrukcije evropskog projekta (u maniru čeških i britanskih evroskeptika).

Način na koji Poljska razmišlja o krizi evra i njenoj ulozi u tome najbolje se vidi iz govora ministra spoljnih poslova, Radeka Sikorskog, u Berlinu, u novembru 2011. To je sigurno bio najvažniji govor ministra inostranih poslova centralnoistočne evropske zemlje u poslednjih dvadeset godina. Nakon što je podsetio publiku da proširenje Evropske unije nema nikakve veze sa krizom (naravno!), poljski ministar je dostigao svoju centralnu tačku: Imamo Evropu sa dominantnom valutom, ali bez jedinstvenog ministarstva finansija. Imamo zajedničke granice, bez zajedničke migracione politike. Mi treba da imamo zajedničku spoljnu politiku, ali ona nije povezana sa stvarnim instrumentima moći i često je oslabljena jer države članice postižu dogovore koje su u njihovim pojedinačnim interesima.Slom evra će izazvati “krizu apokaliptičnih razmera” koja bi pogodila jedinstveno tržište i temelje Unije. Ako odbijemo da rizikujemo delimičnu demontažu Unije, tvrdi Sikorski, onda će izbor biti, kao i za sve federacije: “dublje integracije ili kolaps”. Evropska centralna banka mora da postane zajmodavac poslednje instance i Komisija bi trebalo da ima više snage i manje komesara, rekao je on, podsećajući Britaniju (zemlju koja je bila reper poljskim vladama u 1990-im u evropskim pitanjima) da njen akumulirani dug (države, privrede i stanovništva) prelazi 400 odsto njenog BDP-a, a samim tim i da oni nisu u poziciji da dele lekcije, niti daju valjane razloge koji bi sprečili dalju integraciju: “Ako ne možete da nam se pridružite, dozvolite nama da krenemo napred”. Konačno, poljski ministar se obratio Nemačkoj, koju je nazvao “najvećim korisnikom sadašnjih rešenja”, te zemljom koja ima najveću obavezu da ta rešenja učini održivim. Završio je izjavljujući: “Najveća opasnost za bezbednost i prosperitet Poljske bio bi raspad evrozone” A tada je rekao nešto što je veoma neuobičajeno za poljskog političara: Manje se bojim nemačke vlasti nego što se plašim nemačke neaktivosti. Postali ste nezaobilazan evropski narod. Ne smete odustati od vođstva. Ne da dominirate, nego da predvodite reforme.

U trenutku kada su se Sarkozi i Merkelova, pod pritiskom da upravljaju krizom, nenamerno i grčevito okretali ka federalizmu pod drugim imenom, ministar centralnoistočne evropske države koja zna kako i svaka druga zna šta znači povratiti nacionalni suverenitet je održao lekciju kako biti Evropljanin – ne samo svojim centralno evropskim susedima, već i zemljama osnivačima, koji su izgleda zaboravile svoje bazične principe. Vajmarski trougao – Francuska, Nemačka i Poljska – je već duže vreme u potrazi za raison d’etre. Poljski odgovor na krizu ukazuje na to da bi tako nešto moglo da postoji, i moglo da pomogne da se obezbedi okvir buduće evropske arhitekture.

evropska razdvajanja

Od periferije do centra

Ekonomska i finansijska kriza koja je počela u 2008 je pokazala da zemlje centralne Evrope nemaju zajednički odgovor. Evro kriza, sa svojim eksplicitnom političkom ulogom u izgradnji Evrope u budućnosti, otkriva kontrastne pozicije i različite načine razmišljanja o nacionalnoj državi i evropskom projektu. Odgovori na krizu otkrili su duboke interne podele i određene razlike između novih članica EU, označene rascepom između dve političke kulture: “suverenističkog ” pola i “pro-evropskog” pola. Slovačka je deo evrozone i čini se da žali zbog toga, ali je primorana da sledi taj primer. Mađarska Viktora Orbana nije deo evrozone i bila je odlučna da “povrati suverenitet” – samo da bi brzo shvatila svoja ograničenja.
Ipak, najupečatljiviji je kontrast između Češke i Poljske u pogledu na evropsko jezgro koje se stvara oko evrozone: prvoj je je vidno laknulo što nije deo toga, čak i uz rizik da ne bude u čamcu za sledeći veliki korak u evropskim integracijama i pronađe sebe u spoljnom krugu EU. Poljska, nasuprot tome, iako je čvrsto vezana za svoj suverenitet zbog istorijskih razloga, i iako nije članica evrozone, ponaša se kao da jeste, pozivajući na “veliki skok” ka federalizmu. Poljska je shvatila da je u najboljem interesu centralne Evrope da uradi sve što može da spase evropski projekat. To podrazumeva da se ne ponaša kao periferna država i puki posmatrač krize, već kao akter koji pripada najužem krugu onih koji su angažovani u izgradnji nove Evrope.

Ovaj članak je ažurirana verzija teksta objavljenog u Višegrad Insights 1/2012
Tekst je deo serije priloga EU u žiži: Slomljena ili samo švorc?

Žak Rupnik, direktor Centra za međunarodne studije u Parizu, specijalista za odnose u EU i zemlje Balkana je diplomirao na Institutu političkih nauka u Parizu, na Harvardu i na Univerzitetu Pariz 1 – Sorbona. Bio je naučnoistraživački saradnik na Harvardu, specijalista za istočnu Evropu u „BBC World Service“, a takođe i izvršni direktor Međunarodne komisije za Balkan u Karnagi fondaciji za medjunarodni mir. Od 1982. godine predaje na političkim naukama u Parizu, a bio je i predavač na brojnim kursevima na Univerzitu Harvard, na Univerzitetu Šarl u Pragu i na Evropskom koledžu u Brižu. Bio je savetnik češkog predsednika Vaclava Havela od 1990. do 1992. godine, a od 2007. godine je savetnik u Evropskoj komisiji.
Autor je više radova, medju kojima je jedan od poslednjih o evropskim perspektivama Zapadnog Balkana (The Western Balkans and the EU : “The Hour of Europe” , Paris, EU Institute for Security Studies, 2011).

Rupnik je 14. maja u Domu omadine Beograda održao predavanje “Evropa: linije razdvajanja i koncentrični krugovi”, u organizaciji Francuskog instituta u Srbiji i u okviru Nedelje Evrope.

Eurozine

Pročitajte i ovo...