U opštini Majdanpek urbana naselja i sela dele sličnu sudbinu. Usled neprekidnog iseljavanja mahom mladih, ali i čitavih porodica, ova opština je označena kao demografska crna tačka. Veoma malo nekadašnjih rudara i zlatara je novac od socijalnog programa uložilo u sopstveni posao, a najpopularnije „grinfild“ investicije su ćumurane, jedan od retkih porodičnih poslova koji na gazdinstvima zadržava i mlađe generacije.
Dragan Ružanović je posao mašinbravara zamenio poljoprivrednom proizvodnjom na sopstvenom imanju u Blizni, nadomak Rudne Glave u opštini Majdnapek. Ružanovići pod plastenicima i na otvorenom proizvode rasad cveća i povrća, kao i povrće u svežem stanju i prodaju ga na tržištu majdanpečke i susednih opština. I Dragiša Surdulović iz Rudne Glave odlučio se na avanturu privatnog biznisa – njegova stolarska radionica “Surdulović” bavi se proizvodnjom kućnog nameštaja po meri i želji kupaca. Kvalifikovani radnici, ulaganja u mašine i kvalitetan materijal kao i poštovanje dogovorenog sa kupcima obezbeđuju ovoj radionici da već petnaest godina uvećava obim proizvodnje.
U opštini Majdanpek, u neka bolja vremena, navedeni primeri ne bi bili izuzetak već pravilo. Danas je obrnuto. Nekada (stanovnicima ove pogranične podunavske opštine čini se da to beše jako davno), Majdanpek je bio Eldorado, uistinu zlatni grad u kome su se kopali bakar i zlato, a blagodeti rudarske industrije osećali svi. Gradili su se stanovi, otvarale nove fabrike, škole, vrtići, zdravstvo je bilo u usponu što se pozitivno odrazilo i na demografske trendove. Prema popisima, od 1948. do 1991. broj stanovnika je narastao sa nešto više od 19.000 na preko 27.000 ljudi. A onda je krenulo nizbrdo, kao u onoj kletvi “dabogda imao, pa nemao”. Prema poslednjem popisu stanovništva, opštinu Majdanpek je od 2002. godine napustilo 5.524 stanovnika, što ju je na mapi Srbije označilo kao demografsku crnu tačku, gde u proseku na svakom kvadratnom kilometru živi svega 19 stanovnika. Preraspodela po kvadratnom metru je u korist urbanih naselja, gde živi više od polovine ukupnog stanovništva. Ali to malo ko doživljava kao prednost, jer otkako je motor razvoja ove opštine, Rudnik bakra, zapao u duboku krizu a sa njim i fabrike koje su se na njega oslanjale, ni privatizacije, ni socijalni programi nisu uspeli da amortizuju ogroman višak radne snage. Stoga, bilo da su iz urbanih ili ruralnih naselja, mladi ljudi većinom odlaze ili u veće gradove u Srbiji, ili još dalje, širom sveta.
Ćumurdžijske „grinfild“ investicije
Veoma malo nekadašnjih rudara i zlatara je novac od socijalnog programa uložilo u sopstveni posao. Doduše ni iznosi nisu bili naročito visoki, ali nešto je moglo da se započne u poljoprivredi ili privatnom sektoru. Ispostavilo se da su, ipak, najbrojniji oni koji su novac od otpremnine upotrebili za kupovinu motorne testere i cigli za ćumuranu, otisnuvši se u ćumurdžijsku malu privredu. Dok ne stignu moderne fabrike, i ćumurane su dobre „grinfild“ investicije pa su zato duž puta Majdanpek – Donji Milanovac nanizane ćumurane, ozidane peći u kojima se, kažu, pravi najbolji ćumur u Srbiji. Ćumurane se prave od cigala i blata, a u zavisnosti od spretnosti majstora, gradnja traje oko dva dana. Oni koji se u to razumeju, objašnjavaju da peć, koja je ozidana od 1.200 cigala od blata, svakih petnaest dana proizvede sto velikih džakova ćumura ili od metra drva – sto deset kila ćumura. Najpoznatije selo po proizvodnji ćumura je Klokočevac, na raskrsnici puteva Majdanpek – Negotin – Donji Milanovac. Niko tačno ne zna koliko se ćumura proizvede u ovom selu, ali kažu – sve se proda.
O tome kakav je to biznis govori i podatak da je u pojedinim porodicama proizvodnja ćumura tradicija. Primer su Danilovići koji ćumur proizvode decenijama, pa je u posao u oblacima dima uključena i četvrta generacija ukućana. U ćumuranama Danilovića godišnje se proizvede 80 do 100 tona ćumura. „Posao jeste težak, ali od njega možemo da živimo, a i mlađe generacije u porodici voljne su da ga nastave. To je jedino preostalo, jer u ovom području ne uspevaju poljoprivredne kulture“, kaže Miodrag Danilović. Nedaleko od centra sela, u šest ćumurana Jaroslava Stevanovića sagori godišnje oko hiljadu kubika drva. Kao na proizvodnoj traci rad se ne prekida, jedna ćumurana se puni, u drugoj gori drvo, ostale se hlade. Sigurno je da bi organizovane ćumurdžije postizale bolje efekte u prodaji na domaćem pa i inostranom tržištu, ali pošto se „za sada svako snalazi kako zna i ume“, kako kaže Jaroslav Stevanović, pravljenje ćumura ostaje porodični posao u koji su ušli nekadašnji fabrički radnici.
Kada je u pitanju poljoprivreda, ona je prema mišljenju stručnjaka koji su radili na projektu “Preduzeća u šumarstvu i drvnoj industriji i njihova uloga i potencijali doprinosu ekonomskog razvoja opštine Majdanpek” ( Fornet i GTZ ) neopravdano već dugi niz godina zapostavljena i u senci je industrijskih kapaciteta, posebno Rudnika, iako raspolaže ogromnim resursima. Neiskorišćeni resursi su šume koje čine oko 70 odsto površine teritorije opštine, zatim lekovito bilje, prirodno, koje pripada samo “povlašćenim” geografskim područjima, stočarstvo koje je ekstenzivno sa retkim izuzetkom u ovčarstvu, kao što je farma u Crnajki.Voćarstvo je sporadično i prepušteno više entuzijazmu pojedinaca nego organizovanoj proizvodnji, a povrtarstvo u plastenicima je tek u povoju i pored klimatskih i izuzetno povoljnih hidro potencijala.
Porodično iseljavanje
Neki su šansu za egzistenciju videli u turističkim uslugama, ali iskorišćenost kapaciteta u regionu Timočke Krajine dostiže tek četvrtinu ukupno raspoloživih ležajeva, pa porodicama koje su se odlučile za izdavanje smeštaja to ne može da bude jedini izvor prihoda. Različiti master planovi koji se bave razvojem turizma u Donjem Podunavlju, čini se više predstavljaju skup želja, nego što su zaživeli u praksi, a turisti se i dalje zadržavaju kraće nego što bi ovdašnji stanodavci, hotelijeri i ugostitelji želeli. Mnogi veruju da bi stvari krenule nabolje da se mladi, obrazovani vraćaju u svoja rodna mesta. Na žalost, oni po završetku studija ostaju u velikim gradovima koji pružaju više mogućnosti. Lokalpatriotizam mladih nije dovoljno jak da “pobedi” probleme koji ih čekaju kod kuće. „U Beograd sam došla na studije i ostala jer mi se ukazala prilika za posao. Znam da je mom gradu potreban profesor matematike, ali u Majdanpeku nema bioskopa, pozorišta, mesta gde bih kvalitetno mogla da provedem slobodno vreme“, objašnjava Marijana Milošević svoju odluku da se ne vrati. Slično misli i Anja Dulkanović: “Otišla sam u potrazi za boljim životom. U Majdanpeku niko ne brine o budućnosti, nemamo uslova za normalan život. Teška je situacija, sve je manje mogućnosti za zaposlenje, pa sam sve to našla daleko od rodnog grada“.
Čak i oni koji razmišljaju da se vrate, na kraju odustanu od te ideje jer nemaju gde. Investitori zaobilaze ovu opštinu, znači nema novih radnih mesta, ako ne računamo ona koja se sporadično otvaraju u opštinskim preduzećima i ustanovama. Na evidenciji nezaposlenih je godinama oko dve hiljade radno sposobnih, pa rešavanje egzistencijalnih pitanja odvodi čitave porodice iz Majdanpeka i Donjeg Milanovca. U takvoj situaciji i mladi ljudi u selima ove opštine nisu izuzetak, jer ne vide perspektivu. U Golubinju, od septembra prošle godine ne radi područna škola, a javna rasveta, osvetljeni sportski tereni i asfaltirane ulice nisu dovoljni da zadrže ljude. Potrebno je nešto više i u varošicama i u selima. Inače će natpis, koji je osvanuo na ulazu u Majdanpek početkom dvehiljaditih, ponovo dobiti na aktuelnosti: „Ko poslednji izađe, nek` ugasi svetlo“.
Jelena Bujdić Krečković