Političari su shvatili da dobiju više za svoj dolar ako troše novac na biblioteke umesto na muzejske i galerijske projekte, piše Gardijan. Razlog tome je rastući značaj biblioteka za sve one koji nastavljaju da studiraju ili se usavršavaju, traže emotivno srodnu dušu ili prozor ka kući koja je daleko.
Zaluđenici za biblioteke u koje i sebe ubrajam nemaju razloga da se suviše pribojavaju sivila i opšteg propadanja. Dok rezovi i zatvaranja pogađaju bibliotečke servise, istovremeno rastu ulaganja u javne biblioteke u Velikoj Britaniji i širom sveta. Ove nedelje se otvara nova biblioteka u Birmingemu, u koju je uloženo 186 miliona funti. Ona postaje najveća javna biblioteka u Evropi i očekuje se da će je dnevno posećivati 10.000 ljudi. Veličanstvena biblioteka Mičel u Glazgovu koja je do sada držala rekord kao najveća javna biblioteka u Evropi, nedavno je renovirana uz mnogo uzvika odobravanja. Od 2000, nove zgrade biblioteka otvorene su u Brajtonu, Kanada Voteru, Kardifu , Glazgovu, Liverpulu, Njukaslu, Norviču, Pekamu, Vajtčepelu i drugde, i sve prijavljuju rekordne brojeve poseta.
Zašto su biblioteke ponovo na dnevnom redu gradova? Sve većem broj ljudi koji su sada angažovani u nekom obliku daljeg ili višeg obrazovanje potreban je prostor za učenje i pristup internetu što mnogi ne mogu da nađu kod kuće. Uspon jednočlanih domaćinstava u gradskim centrima – u nekim evropskim prestonicama njihov broj tse sada približava polovini ukupnog broja domaćinstava – znači da biblioteke sve više deluju kao mesto okupljanja ili, u slučaju imigranata, izbeglica, pa čak i turista, predstavljaju dom daleko od kuće. Ideja biblioteke kao “ dnevne sobe u gradu“, prvi put je otkrivena 1970 u skandinavskom dizajnu biblioteke, kada su arhitekte odgovorile željama korisnika da ostanu duže, popiju kafu, uživaju u predavanjima, koncertima tokom pauze za ručak ili posećuju neke od čitalačkih grupa. Tokom posete jednoj biblioteci u severnoj Švedskoj, u blizini Arktičkog kruga, primetio sam da korisnici donose svoje papuče i užinu. Ovo novo shvatanje prostora biblioteke je formalizovano, na primer, u biblioteci Rem Koolhaas -a u Sijetlu, gde su tri od pet spratova nazvani “Čitaonica” , “Dnevna soba” i “Mesto za druženje”.
Globalno oživljavanje entuzijazma za biblioteke – od kojih je Sijetl možda najambiciozniji – započeto je u Severnoj Americi u 1990. Pošto su se nagledali skupih neuspeha čuvenih muzeja i galerijskih projekata – navodno napravljenih da bi gradove stavili na svetske mape – političari su shvatili da će dobiti više ako svoje dolare potroše na javne biblioteke. Kada je 2001, otvorena biblioteka u Nešvilu, iznad vrata je istaknuta maksima : „grad sa velikom bibliotekom je veliki grad. “ Istoričar Šenon Matern je nedavno napisao celu knjigu da bi prikazao značaj uspona nove gradske biblioteke u američkom građanskom životu .
U Evropi je došlo do sličnog nezadovoljstva posle “ Bilbao efekta“, tako nazvanog posle usamljenom uspehu muzeja i umetničke galerije u tom gradu koje je dizajnirao arhitekta Frenk Geri. Neko vreme, mnogi planeri verovali da samo znamenite muzejske zgrade koje su dizajnirali arhitekti zvezde uspevaju da gradove spasu zaborava. Opora knjiga Dejana Suđića “The Edifice Complex”, s podnaslovom “Kako bogati i moćni, i njihove arhitekte, oblikuju svet” nabraja preterana očekivanja i spiralno rastuće troškove mnogih od ovih vannabe projekata širom sveta, i njihov prevremeni pad u zaborav. U Britaniji, najveći od njih, nazvan Millenium Dome, koji je usisao skoro milijardu funti javnog novca – sa ciljem da obezbedi trajni izlagački prostor za nauku i umetnost – uskoro je postao mesto koje se zakupljuje za korporativne događaje ili ga iznajmljuju svetske pop zvezde. Olimpijski park i njegovi objekti mogli bi doživeti sličnu sudbinu.
Izgleda gotovo nemoguće da bi javne biblioteke mogle propasti na ovakav način. Njihovo korišćenje je besplatno, a, posle vek i po iskustva, one su utkale svoje postojanje u tkivo svakodnevnog života. U nekim britanskim gradovima, skoro polovina stanovništva poseduje člansku kartu biblioteke, čak i ako je retko koristi. Često se šalimo da se stidljivo bibliotečko osoblje krije iza ogromnih polica sa knjigama ili u magacinima, ali im ljudi veruju više nego nekom drugom. Za razliku od komercijalno neutralnog tržišta, bibliotekari se muče oko pitanja ukusa, pristojnosti i podobnosti materijala koje pohranjuju, a mi im se zbog toga divimo. Što je najvažnije, biblioteke se vide kao nešto na šta svi imaju pravo za razliku od javno finansiranih pozorišta, galerija, muzeja i koncertnih dvorana.
Prilagodljivost biblioteke koja ide u susret promenljivim zahtevima ogleda se u savremenom dizajnu. Bibliotečki pult je uglavnom nestao. Samouslužne mašine omogućavaju osoblju da provodi više vremena sa korisnicima biblioteke, u organizovanju književnih večeri, potpisivanju knjiga i književnim kružocima ( prema poslednjim podacima bilo je više od 100.000 članova biblioteckih čitalackih grupa u Engleskoj i Velsu ) . Foajei su najčešće otvorenog plana sa foteljama, da olakšaju pretraživanje, a pozajmljivanje i preporucivanje knjiga usu sada pomešani . Ne koristi svako internet za istraživanje nekog dobrog eseja ili da uhvati korak sa događajima u Siriji. Drugi će biti u potrazi za poslom ili proveravati dating agencije, ili možda dremaju u jarko roze – replikama jajaste stolice Arne Jakobsena glave spuštene na neki magazin. Pa šta ? Najrazličitije vrste ljudi osećaju biblioteke kao svetilišta koja ne mogu da nadju nigde drugde u gradu. Javna biblioteka je vrhovni simbol „velikog društva“ .
„Tri najvažnija dokumenta koje slobodno društvo daje, “ jednom je napisao američki romanopisac El Doktorov, „su krštenica, pasoš, i članska karta. “ Sve je više mladih ljudi u novijim bibliotekama -neočekivani i dobrodošao kulturni preokret – bez sumnje ih privlači svetlija, vazdušasta arhitektura koji odražava živu kulturu dizajna koju oni uzimaju zdravo za gotovo u svojim životima. Oni deluju opušteno na mestu koje ih tretira sa poštovanjem što im nije pruženo drugde u javnom životu.
Ne odobravaju svi novi etos biblioteke, koji se može rezimirati kao „od kolekcije do netvorkinga“. Neki se užasavaju ulaska tehnološke revolucije, koja je ne samo da se bavi preoblikovanjem sveta, već i rekonfiguracijom javnih biblioteka zajedno sa njim . Da li bi pioniri biblioteka iz 19. veka prepoznali ova zdanja 21. veka može biti sporno – ali kada bi u njih ušli osećali bi se kao kod kuće. Čak i danas, svet u biblioteci promenio se manje od spoljašnjeg sveta.