Četvrtak 1. avgusta Kasacioni sud Italije zaseda i u 19 i 40 sati, nakon što su zatvorene sve berze, da presuda ne bi izazvala nekontrolisane ekscese na njima obzanio je da potvrđuje presudu prethodnih sudskih instanci kojom se Silvio Berluskoni osuđuje na 4 godine zatvora zbog „frode fiscale“ (poreskih prevara) u iznosu od 7,2 miliona dolara tokom 2002.i 2003. godine. To je nepobitno dokazani deo od ukupno 350 sumnjivih miliona. Sud vraća prethodnoj instanci na precizno odmeravanje samo zabranu javnih aktivnosti: zahtevano je prvobitno da zabrana traje 5 godina, da bi na samom kasacionom sudu tužilac predložio smanjenje na 3 godine „jer dužina kazne nije precizno odmerena“. Dužina zabrane javnog delovanja ne može biti veća od 3 ni manja od 1 godine. Definitivna presuda o tome biće doneta do kraja godine.
Nema novine na svetu koja to nije zabeležila. Direktor Die Welt-a, Tomas Šmit, piše italijanskim novinama pored ostalog: „Kako je moguće da jedna zemlja tako bogata tradicijom, toliko ponosna na svoje vrednosti, stil i veličinu kao Italija, dvadeset godina ne uspeva da udalji, da odbaci Berluskonija sa političke scene?“ Bil Emont, urednik londoskog The Econimist-a, i autor dokumentarnog filma o Berluskoniju, kojega je dotični tužio britanskom sudu 2001. godne zbog članka u koje je tvrdio da je italijanski premijer „nepodoban da vodi Italiju“ i dobio lakonski odgovor suda da u Britaniji postoji sloboda štampe, takođe se obratio italijanskim čitaocima. U najkraće: „Obećava vam (S.B.) da će postati nepristrasan ako ga oslobode. Ne verujte mu!“Nisam naišao ni na jedan tekst u velikoj štampi koji bi branio Berluskonija.
Na osnovu zakona (indulto – posebna vrsta amnestije) iz 2006. godine u svim procesima započetim do 2. maja te godine – proces po kojem je osuđen Berluskoni započet je aprila 2005. godine – umanjuje se kazna za 3 godine u cilju „socijalne pacifikacije“. Na taj način Siviu Berluskoniju ostaje samo godinu dana izdržavanja kazne. Jedan drugi zakon koji je donela njegova vlada da bi spasla Ćezare Previtija, Berluskonijevog advokata, osuđenog zato što je korumpirao sudije, određuje da osobe starije od 70 godina kaznu mogu odslužiti u kućnom zatvoru ili tako što će se staviti na raspolaganje socijalnim službama za aktivan rad u njima. Dakle, Silvio Berluskoni neće provesti ni jedan dan u pravom zatvoru! Opšta gužva napravljena je zato što po drugom osnovu (zakon Severino od prošle godine) politička ličnost osuđena na zatvor preko dve godine gubi pravo da bude kandidovana na izborima u narednih 6 godina. To praktično znači kraj političke karijere Silvija Berluskonija koji ima 77 godina.
Pošto sam dao šturu i što precizniju sliku zbivanja imam opsesiju da kažem kako od trenutka kada sam slušao čitanje presude na TV ne mogu da se otmem sve jasnijim kadrovima iz filma „The Untouchables“ Brajana De Palme, posebno onog na kraju kada sudija čita presudu. Tokom suđenja, bos Al Kapone (Robert De Niro) se smeje i podsmeva svima od tužilaca, sudije do porote znajući da njemu niko ne može ništa – dešava se samo ono što je on želeo i platio. Eliot Nes (Kevin Kostner) u poslednjem trenutku otkriva da je veći deo porote potkupljen (kao što su bili potkupljeni policajci i svedoci) i zahteva da sud promeni porotu. Menja se porota, ali se menja i bos koji po savetima svojih branilaca, koje ranije nije želeo da sluša, postaje pomirljiv. Međutim bos i dalje ne veruje da se njemu može desiti bilo šta što on nije predvideo. Sud ga proglašava krivim i osuđuje na 11 godina zatvora zbog poreskih prevara. Bos eksplodira, pada u delirično stanje i uzvikuje: „Ne može tako!“
„Vremena su druga majko, i drugi su običaji“, kako peva Lepa Lukić, pa se sa Berluskonijem zbiva drugačije. On je sa svojim najbližim poilitičkim saradnicima, advokatima, ćerkom Marinom i „fidanzatom“ Franćeskom Paskale u svojoj rezidenciji na TV pratio čitanje presude. Opet mala lekcija italijanskog: „fidanzata“ je verenica, što podrazumeva da uz emocionalne ne postoje nikakve međusobne materijalne obaveze. Kada se dvoje sažive blisko i na druže vremena (što je slučaj Berluskoni – Paskale), a ne žele, ili ne mogu, da zasnuju brak, onda se status menja u „compagno/a“ (drug/drugarica) a prava nasledstva i drugo postaju gotovo isti kao u braku. Franćeska očito nije prerasla status privremene i neobavezne veze. Opekao se kada se razvodio od Veronike Ilario, druge supruge, i morao da joj doživotno obezbedi alimentaciju od 3 miliona evra mesečno! Berluskonijeva ćerka Marina slika se sa Franćeskom kao sa svojom novom „mamom“, znatno mlađom od sebe. Čuvši presudu Berluskoni je, kako novine tvrde, prvo uzviknuo „Nemoguće je živeti u ovoj zemlji koja je sužanj sudstva – to je kraj pravde“. A onda je obraćajući se čerki Marini, rekao: „Sada je na tebe red!“
Već duže vremena se pominje kako bi u slučaju da Berluskoni bude sudski onemogućen da upravlja, na njegovo mesto mogla doći ćerka Marina, čime se čak ni slogan i poster – Vota Berlusconi (Glasaj Berluskoni) ne bi menjali (tako pristalice kažu) pa bi bilo i jasno da ćerka zamenjuje tatu u javnosti, a jeste lepša, mlađa i punija energije mogla bi uz rimejk partije (ponovo nazvane) Forza Italia, da postigne lepe izborne rezultate. To je samo jedna od strategija opstanka.
Dakle, pošto je saslušao presudu, Berluskoni se odjednom našao u masi svojih poslanika i senatora (PDL) koji su mu pohrlili. Gužva onih koji su hteli da dođu i izraze mu podršku je bila takva da je policija zatvorila za saobraćaj (i za pešake) ulice koje opkoljavaju Palazzo Grazioli, rimsku Berluskonijevu privatnu rezidenciju, i dozvoljavala prolaz samo novinarima i poslanicima PDL. Narod ima neodoljivu naklonost prema harizmatskim ličnostima bez obzira kako su one to postale. Mediji samo daju infrastrukturu tom spektaklu. Setimo se Jevtušenkovog opisa izliva narodne ljubavi na sahrani Josifa Visarjonovića Staljina. Voljenog Kobe (pa i obožavanja našeg Slobe) kada je u gužvi, stampedu ubijeno (samleveno) i obogaljeno na desetine ljudi. Nije to obožavanje specijalitet Evrope, časopis Tajm je svojedobno svrstao mafijskog bosa Laki Lućana među 20 ljudi koji su obeležili 20. vek! To dakako ne znači da te iste mase neće okrenuti leđa kad im idol dosadi.
Zakoni omogućavaju svakome, pa i Berluskoniju da izabere u kojoj će svojoj kući provesti vreme kućnog zatvora. Berluskoni poseduje nekretnine u vrednosti od 380 miliona evra (Il Sole 24 Ore) i tri kompanije koje vode o tim nekretninama brigu. Kada se jednom odluči, a sam je rekao da nikada sebi neće dozvoliti da bude dat nekoj humanitarnoj organizaciji na raspolaganje, ostaće verovatno u rimskog rezidenciji koja je najoperativnija. Istina, po zakonu on nema prava da prima posete, daje intervjue, održava kontakte sa javnošću, da javno deluje, da vodi poslove, pa čak ni da telefonira bez prethodnog odobrenja sudskih organa. No ćerka je član porodice, pa prema tome izuzeta iz zabrana.
Dan posle presude i izliva emocija krenulo se u oblikovanje taktike koju je sam Berluskoni opisao rečima: „Skupo ću prodati svoju kožu!“ Počelo se od plitkih ideja razdraženih jastrebova – organizovati opštenarodni miting koji će pokazati volju Italijana. Neko razumniji se setio da pogleda meteorološke prognoze i vidi da se u dogledno vreme u Rimu očekuje oko 40 stepeni. Nema te političke ljubavi koja će Rimljane na toj temperaturi odvojiti od mora. Onda se došlo na ideju da demonstracije budu samo ispred Berluskonijeve rezidencije. Ulica je zatvorena, podignuta je bina sa koje je Berluskoni svojim sipatizerima reako da je nevin i da će njima za ljubav ostati da se bori. „Neću popustiti“ uzviknuo je. Odani Sandro Bondi je, ponet žarom zapretio da će doći do građanskog rata – pa su svi počeli da se ograđuju od njega. Dotični Bondi je počeo kao aktivista komunističke omladine, postao komunistički gradonačelnik mesta Fivicano (8.800 stanovnika) da bi uskočio u Forza Italia čim je osnovana. U svojstvu ministra kulture pisao je ljigave ode Berluskoniju dok se Pompeja obrušavala od nebrige.
Nadvladala je namera da ministri Berluskonijeve partije potpišu ostavke te da ih odnesu predsedniku Napolitanu. Onda je nastalo utrkivanje sa ostavkama pa dok se došlo do toga da svi ministri, poslanici i senatori podnesu ostavke, ali ih je preduhitrilo saopštenje iz Predsedništva države da takva peticija, ili šta god je, neće biti primljena, jer ne poštuje proceduru! Ipak se ostalo na tom da jedna delegacija poseti Predsednika države u utorak. Svi su političari sujetni pa i predsednik Napolitano – pokušali su da ga steraju u tesnac ili da pomiluje osuđenog ili će srušiti vladu. Sudske štoperice odbrojavaju Berluskoniju vreme do još četiri procesa koji treba da se nastave, pa bi pomilovanje presudno uticalo na rad sudova.
Poslednje što se Berluskoniju isplati je da obori vladu. U tom slučaju dve su mogućnosti: 1. novi izboru u kojima Berluskoni lično ne može da učestvuje, partija još nije prestrukrtuisana u Forza Italia i unutar partije postoje duboke razmirice čak i oko toga hoće li izglasati nastajanje dinastije – ako Marina preuzme kormilo. Ukoliko bi Napolitano vođen interesom zemlje umesto novih izbora ponudio drugim partijama sastav vlade bila bi to opcija 2. u kojoj demokrati i Pokretu 5 zvezdica, uz verovatno učešće ultraleve partije Socijalizam, ekologija i sloboda, čime bi prevladala ekstremna struja, a Berluskonijeva bi partija bila satrvena, sa malo izgleda da se ikad oporavi.
Trenutno se u Italiji igra poker velikih uloga i svako blefira na svoj način. Aktuelni predsednik koalicione vlade „širokog sporazuma“, Enrico Leta (demokratska partija), pokušava svim silama da produži vek svoje vlade „nacionalnog spasa“ plašeći se, i plašeći druge, da bi pad vlade izazvao katastrofu Italije na svetskom finansijskom tržištu. No i to je tržište šusljivo – na presudu, čije je saopštavanje odlagano dok se ne zatvore berze, rejting Berluskonijeve kompanije Mediaset je zabeležio pad od samo 1,95 odsto, a na opšti pokazatelj nije imalo nikakvog upliva. Malo je italijanskih političara (i sa levice i sa desnice) koje tako nešto može da fascinira. Duboko sam ubeđen da ni u jednoj njihovoj partiji procenat poslanika koji misle više o narodu nego o sebi ne prelazi 20 odsto. Interesi dominiraju i u demokratskoj partiji koja u jesen treba da održi kongres i izabere novg šefa i kandidata za premijera. Mateo Renci, mlada garda, trenutno je najpopularniji političar u Italiji, prilično berluskonijevskog tipa, priča svašta, ne kaže ništa i ono što kaže nema veze sa levicom, nego sa njim lično. Pobedi li on, a skoro je sigurno – slavna italijanska levica nestaće kao politička alternativa.
Posle pada Berluskonijeve treće vlade 2006. godine prognozirao sam, istina uz muljave ograde, da je to kraj njegove karijere. Samo dve godine kasnije pobedio je na izborima sa većinom koju nikada pre njegove ni jedna vlada nije imala. Nadam se da je sad jasno što ne prognoziram ništa. Činjenice su tu pa nek prognozira svako kako mu se sviđa.
Milutin Mitrović