Jedan fabrički tim – Ženski kuglaški klub „Pionir“ – izrastao je u prvake i državnog prvenstva i kupa, osvajaju prva tri mesta u Evropi, a njegove članice su svetski prvaci. Međutim, javnost za njih gotovo da ne zna.
One imaju „duplu krunu“ – kao osvajači i državnog prvenstva i kupa, a na evropskim takmičenjima u poslednjoj deceniji zauzimale su prva tri mesta. Članice njihove ekipe najbolje su igračice sveta iako za njihove uspehe, osim članova porodice i najbližih prijatelja, gotovo da niko ne zna. Ima ih samo osam i zovu se Ženski kuglaški klub „Pionir“.
Svakog utorka i četvrtka posle podne od 16 do 17 časova moguće ih je pronaći u subotičkom Parku sportova, privatnom sportskom terenu gde vežbaju. Ibolja Tot, Renata Vilov, Tunde Radojević vežbaju u Subotici, dok Livija Santo i Ibolja Molnar u Bečeju. Mima Bogdanović u Novom Sadu, Estela Gere je iz Bačke Topole ali putuje u Suboticu na treninge, a Nevenka Joković je iz Kule ali trenira u susednom Kljajićevu. Predvodi ih predsednica Kluba, i sama kuglašica, Eržebet Molnar Gabor, a trener im je Stevan Sekereš. Svake subote i nedelje su na takmičenjima.
„Ovo je sport koji najduže traje, godišnje imamo samo mesec i po odmora bez takmičenja“, kaže Eržebet Molnar Gabor. Za laike, kuglanje je sport sa kojim se većina sreće jedino u američkim filmovima, jednostavna zabava na koju se odlazi nakon posla. Renata Vilov objašnjava da je to pogrešna predstava, na filmu je američki „bowling“ i to nije kuglanje kojim se one bave. „U kuglanju ima 9 čunjeva koje treba srušiti loptom koje su sve iste težine od 2.850 grama, dok u bowlingu ima 10 čunjeva, a kugle različite boje označavaju i razlike u težini. U kuglanju cilj je sa 120 hitaca što više puta srušiti celu postavu čunjeva“, objašnjava nam Vilov. Tehnika je jednostavna, prave se tri koraka i treba imati dobar izbačaj kugle, a najbolje je ako ona ne ide po sredini staze, jer je posle takve teško „počistiti“ čunjeve iz uglova. Predsednica Kluba kaže da kuglanje ne zahteva velike fizičke predispozicije, tek nešto bolju koordinaciju i koncentraciju. Ostalo je u vežbi. To što treniraju raštrkane po Vojvodini ponekad im predstavlja problem jer su predsednica i trener ovde u Subotici pa kuglašicama koje rade same, iako su iskusne sportistkinje, nedostaje kontakt sa trenerom. „Sve one dugo su u kuglanju, znaju kada imaju loš hitac, i uloga trenera i mene više je usmerena na to da ih smirimo i pomognemo da to prevaziđu“, kaže Molnar Gabor.
Ženski kuglaški klub „Pionir“ osnovan je 1972. godine i u početku činile su ga radnice čuvenog subotičkog konditora. Sa uspesima koje su postizale, postepeno se menjao i sastav tima. Tako je jedini bivši radnik „Pionira“ Eržebet Molnar Gabor, koja je u fabriku došla sa 15 godina a danas je sa 56 njihov penzioner ali i dalje aktivno kugla. Fabrika, koja je sada u privatnom vlasništvu, jedini je sponzor tima, obezbeđuje im prostor za vežbanje, opremu za kuglanje i određenu nadoknadu. Najveće uspehe tim je počeo da postiže od sredine devedesetih, 1997. godine bile su treće na Evropskom kupu, 2002. Sanela Jović, njihova tadašnja članica koja se više ne bavi kuglanjem, bila je svetska prvakinja, 2008. godine Jelena Anđelković, takođe član tima, bila je svetska prvakinja a vicešampionka Livija Santo. Iste 2008. godine Zorica Barać je prvak sveta u miksu, muško-ženkim parovima, godinu dana kasnije na takmičenju u nemačkom gradu Badlangensalzu osvajaju drugo mesto u Ligi šampiona, a ovaj plasman ponavljaju i 2011. godine. Na Svetskom kupu 2010. godine u Skoplju ekipa osvaja treće mesto, prošle godine Livija Santo bila je juniorski svetski prvak, standardni su osvajači državnog kupa, ali i prvenstva države. Sada im predstoji polufinale i finale državnog prvenstva gde vode sa osam poena i ni jedan tim ne može da ih ugrozi. Jedini neuspeh imale su ove godine u igri sa Rumunkama, i to nakon putovanja od gotovo 20 časova u Rumuniju, po najvećem snegu.
„Elita kuglašica u Srbiji je u ovom timu“, sa ponosom kaže Eržebet Molnar Gabor. Na pitanje šta ih motiviše da svaki vikend pa tako i predstojeći Uskršnji ne provode kući – i da, nakon poslova koje imaju po sat vremena vežbaju u sali na kraju grada – Ibolja, Tunde i Renata odgovaraju da vole da se druže, da se takmiče, vole osećaj da su najbolje. „Kada se baviš ovako malim sportom koji niko ne prati i na koji niko ne obraća pažnju, gde nema zarade, onda ga moraš jako voleti da bi ostao u njemu”, kaže predsednica Kluba.
Na ignorisanje javnosti gotovo da su navikle, Ženski kuglaški klub „Pionir“ nije ni pomenut na dodeli priznanja za sportistu godine u Subotici, dosad su samo jednom dobili finanijsku pomoć od grada a kada je na incijativu kuglašica njihov uspeh predstavljen novinarima, gradski funkcioner zadužen za sport predstavio ih je kao – odbojkašice. Kada se vrate sa takmičenja na kojima osvoje nagrade, kod kuće ne dobijaju ni čestitanja, ni dočeke, niti delić pažnje kojom se obasipaju drugi ekipni sportovi za mnogo manje uspehe.
„Kada smo mi bile treće na svetu 1997. godine, kuglašice Mađarske dobijale su mesečno 5.000 nemačkih maraka, a mi smo bile samo kuglašice koje su pre podne išle na posao. Među zemljama bivše Jugoslavije neprikosnovena je ekipa Slovenije, sa ujednačenim timom starosti od 20 do 25 godina koji uživa ogromnu podršku grada Celja, a mi ni nemamo juniorsku ekipu koja bi mogla da održi kontinuitet“, nabraja nam Eržebet Molnar Gabor.
Na takmičenjima kuglašice prate obično samo članovi porodice. U zemljama Evrope gde se natiču nije tako, i navode da kada se takmiče u Nemačkoj, Mađarskoj ili Sloveniji na tribinama uvek bude publike, čak i vatrenog navijanja.
„Kada ste videli neku vest o kuglanju? Kako onda da očekujemo da iko navija za nas i da nas prati“, pita predsednica Kluba.
Petar Ilijin
broj 86, april 2012.