Ovo je nova novcata zgrada Evropskog parlamenta. U tom haosu tražim ulaz. Ponovo se osećam kao mravoliki čovek. Okrenuo sam se pred vratima i u tom trenutku sam bio siguran: prednji trg ispred zgrade, koji se za sada naglo završava kod stanice, jasno ima za cilj širenje do Luksemburgplejna i dalje prema gradu. A širiće se još, to je neosporno. Evropa će ovu malu stanicu sravniti sa zemljom za pola godine, ili za pet godina, kao i sir od nepasterizovanog mleka, domaći francuski hleb, predivnu čokoladu, nežigosano kravlje uho i hiljadu drugih stvari za koje je čovekoliki mrav vezan. Tamna čekaonica, ljubazna jednozuba gospođa koja prodaje slatkiše, sve će to zauvek biti pregaženo, piše Hert Mak holandski novinar i pisac u knjizi „U Evropi: putovanje kroz dvadeseti vek“.
Brisel je glavni grad Evrope, službeno je dvojezičan, ali onaj ko misli da ovde vlada kosmopolitska klima, taj se vara. U hotelu mogu samo s afričkom sobaricom da progovorim poneku reč na engleskom. Više od tri decenije po završetku belgijske jezičke borbe u većini prodavnica je glavni jezik francuski, većina arogantnih uglednih stanovnika i ne želi ništa drugo da govori.
Eksperiment za Holanđane: pokušajte jednom u ovom službeno dvojezičnom gradu da govorite svoj jezik. Pogledaće vas kao da ste neka seljačina, neki ludak. A, što je još gore, to važi i za druge evropske jezike. Tokom ovog putovanja sproveo sam malo terensko istraživanje o tome koliko se Evropljani međusobno razumeju, što ne treba zanemariti, ako je cilj da se jednog dana uspostavi jedinstvena kontinentalna zajednica. Koliko sam prolaznika morao prosečno da zaustavim dok nisam pronašao nekoga ko pored svog jezika govori i drugi jezik? Lisabon, Amsterdam, Stokholm i Helsinki postigli su najbolje rezultate: najviše dva prolaznika. Rim i Berlin – prosečno tri prolaznika. Pariz: četiri (sve više mladih Francuza rado govori engleski). Madrid i Sankt Peterburg – između šest i osam. London – isto (mada nemački u poslovnom svetu postaje sve važniji).
Dvojezična evropska prestonica imala je upadljivo niske rezultate: tri-četiri prolaznika. Uz to, postojala je bitna razlika između Brisela i ostalih gradova: svuda drugde, uprkos problemima, postoji jaka volja za međusobnim sporazumevanjem. U Briselu ne postoji. Ovde još uvek vlada upadljiva jezička suzdržanost.
Belgija je posebna zemlja. Pedesetih godina je iskoristila priliku da preživi jezičku borbu koja bi skoro svaku drugu evropsku zemlju uvukla u građanski rat. Belgija je tada bila stvarno podeljena. Za spoljni svet zemlja je ostala jedinstvena, mala nacija koja s velikom veštinom manevriše oko velikih pukotina između severne i južne Evrope. Što se toga tiče, Brisel podseća na Odesu: upravo zbog svog problematičnog položaja Belgijanci su više i duže razmišljali o nacionalnim i kulturnim granicama koje još razdvajaju Evropljane. Ali na taj način nisu nestale stare pukotine, naprotiv, one su postale još dublje. Uprkos utisku sa strane, Belgija se nalazi u neprestanom procesu dezintegracije.
U Siromašnom Briselu, predivnoj knjizi o tom gradu, gradski hroničar Hert van Istendal opisao je pravu briselsku toleranciju na osnovu svakodnevnog pozdrava svog suseda: „Podigne ruku, osmehujući se klimne glavom i kaže: ‘Dobar dan! Kako ste?’ U stvari, ne kaže baš tako. To otprilike zvuči ovako: ‘Brdan. Ka te?’, jer moj sused ne samo da je uljudan, njegov maternji jezik je francuski. Izuzetno cenim pozdrav ovog mirnog, vaspitanog čoveka.“ Van Istendel, čiji je maternji jezik holandski, uvek uzvraća uljudno na francuskom: Bonjour! Ça va?
Na taj način bi trebalo da se Evropljani iz različitih kulturnih područja svuda ophode jedni prema drugima, ali to ne ide baš tako. Otišao sam na kratak izlet u Sint-Joris-Vert, selo s kućama od opeke, nedaleko od Levena, s uspavanim kafićem, predstavništvom novina Het Nieuwsblad i železničkom prugom koja prolazi pravo kroz glavnu seosku ulicu. „Ako zaista želiš da vidiš jezičku granicu, onda jednom otiđi tamo,“ rekao mi je Van Istendal. Pekareva žena mi je objasnila: ovde se govori flamanski, u Netenu, s druge strane železničkog vijadukta govori se francuski. U njenoj prodavnici je, bar za Valonce, mrmljanje i gestikuliranje. Na Rodestratu jezička granica prolazi doslovno posred ulice. Otišao sam da pogledam: znači, u crvenoj vili levo govori se flamanski, u beloj kući preko puta francuski, zimski kupus u povrtnjaku desno je flamanski, vrbe preko puta šapuću na francuskom.
Na Rodestratu se ne vidi ništa zanimljivo. Ipak je ta ulica deo najvažnije demokratske linije između severozapada i juga Evrope. „Jezička granica je ovde stara vekovima, oštra kao nož i apsolutna,“ rekao je Van Istendal. Na flamanskoj strani na policama se nalaze holandske knjige, svi poznaju Van Kotena i De Bija, ljudi gledaju flamanske i holandske vesti, filmove i političke debate. Njihovi susedi preko puta, jedanaest koraka dalje, gledaju Mezzo, TV5 i Arte, čitaju Le Soir i diskutuju o francuskoj politici i književnosti. Žive istim životom, jedu isti hleb, ali su njihovi misaoni svetovi uklopljeni u potpuno različite kulturne sisteme.
Svaki jezik je svet za sebe; ti svetovi se povlače i škripe, teško mogu da se usklade. Rodestrat u Netenu je nešto o čemu evrokrati radije ne bi da previše razmišljaju.
———————————————————
Ovo je odlomak iz knjige „U Evropi: putovanje kroz dvadeseti vek“ (2004) Herta Maka, holandskog novinara i pisca. Mak je 1999. godine od svojih novina NRC Handelsblad dobio zadatak da prokrstari Evropom u potrazi za preostalim istorijskim tragovima XX veka i proveri kako stoji stvar sa kontinentom na završetku tog burnog razdoblja, u kojem se naizmenično rastakao i kalio evropski duh. Kod nas je knjigu izdala izdavačka kuća „Heliks“.
B&F broj 100, septembar 2013.