“Pančevo tako mnogo podseća na Černobilj” – ne zvuči kao neka naročito dobra preporuka, a teško da bi, čak i po najmaglovitijem novembarskom danu, neki žitelj ovog gradića posegnuo baš za ovom paralelom. Pa ipak, baš to domaće ruglo i jedan napušteni industrijski kompleks, poslužili su svojevremeno kao odlična kulisa za snimanje horor filma “Černobiljski dnevnici” i “holivudsko” popunjavanje opštinske kase. Priliku koju ignoriše država Srbija – da zaradi na stranim filmskim produkcijama – prigrabilo je deset opština širom Srbije, uključujući i već pomenuto Pančevo. Sa sertifikatom “film friendly” lokacija spremno očekuju šansu za redak ali značajan vanredni prihod.
Beograđani su ove godine imali su priliku da upoznaju, ili bar da uživo vide, holivudske zvezde poput Kevina Kostnera, Olge Kirilenko, Pirsa Brosnana i Selme Hajek. Mesecima pre toga ovde su radili i provodili se Gaj Pirs, Džon Kjuzak, Ralf Fajns, Džerard Batler, Edrijan Brodi i mnogi drugi.
Iako ovakva “zvezdana postava” nije često viđana u drugim srpskim gradovima, ovo je jedan od retkih slučajeva u kojima prestonica nema veliku prednost u odnosu na periferiju. Ključ je možda u tome što su “lokacije koje mogu da se dopadnu filmskom oku često nepredvidive”, kaže Ana Ilić, izvršna direktorka Srpske filmske asocijacije (SFA) koja sa opštinama radi na sertifikaciji “film friendly” statusa.
Beograd je nedavno baš muški zaginuo: Brus Vilis je prošle godine za 97 miliona dolara vredan “Umri muški 5” probne scene uradio u Beogradu ali se na kraju ipak odlučio da snima u Budimpešti.
Razlog međutim ne leži u samoj prestonici, u kojoj je u nedavno snimanom južnokorejskom filmu „Tenor“ ulaz u Skupštinu Srbije glumio nemačku zgradu Opere, već u nadaleko čuvenoj kratkovidosti domaćeg ministarstva kulture i ministarstva finansija.
U protekle četiri godine Srbija je od stranih filmskih produkcija “zaradila” 50 miliona evra – skoro svoj celokupni budžet za kulturu u 2013. (koji je 52,8 miliona evra), što je minimalni godišnji prihod od snimanja stranih filmova u Mađarskoj, koja gostujućim produkcijama odobrava značajne poreske olakšice.
Ono o čemu nisu mislile ni prošla ni ova vlada – da na svaki dolar uložen u proizvodnju filma, filmske ekipe daju još 2,5 dolara daje za ostale troškove, od hrane do smeštaja i da je Srbija i u ovom slučaju privlačna strancima zbog jeftine radne snage (troškovi snimanja kod nas su 35% manji nego npr. u Los Anđelesu i oko 20% nego u Mađarskoj i Češkoj koje su sada hit destinacije za produkcijske kuće) – zainteresovalo je opštine.
Snimanje filma Roma barocca
I bez poreskih podsticaja koje je trebalo da usvoji vlada, neke naše opštine i gradovi su sami odlučili da postanu atraktivni za snimanje filmova, što im se, kako kažu za B&F, višestruko vratilo.
Taj entuzijazam organizacija, gradova i ljudi već je dao rezultate – dok je od snimanja filmova u Srbiji 2007. država prihodovala 2,2 miliona evra godišnje, skoro isto toliko (2 miliona evra) je grad Kragujevac u 2011. zaradio samo od jednog filma, „Titanik – krv i čelik“.
Samoinicijativa uzvraća udarac
Kragujevac je filmskoj ekipi besplatno ustupio prostor za snimanje, ali je od toga imao višestruke koristi, priča Dejan Iskrenović, načelnik u Upravi za imovinu koji je zadužen i za saradnju sa filmskim ekipama. “Angažovali su 2.000 statista koji su 17 dana radili za dnevnice od 20 evra i topli obrok. Uposlili su mnoga javna i privatna preduzeća, a grad i stanovnici su prihodovali i od izdavanja smeštaja. Sa druge strane, i ta preduzeća su filmskoj ekipi činila ustupke poput Parking servisa koji im nije naplaćivao parking po danu već kako su se dogovorili u ugovoru”, priča Iskrenović i dodaje da su iskustva Kragujevčana dobra i sa domaćim i sa stranim filmadžijama, mada “zapadnjaci ipak imaju veće budžete i malo su profesionalniji”.
A kako su se stranci uopšte odlučili za Kragujevac? “Povezali smo se preko produkcijske kuće Work in progress. Naime, ekipa Titanika je tražila lokaciju sličnu Belfastu u kojem je ovaj brod izgrađen, i neko ko je u polučasovnom filmu “Dašak” Vojina Vasovića video šumovite predele i istorijska zdanja Kragujevca, im je predložio naš grad. Došli su i oduševili su se sličnošću Kraljevog arsenala sa pogonima u kojima je građen ovaj brod”, kaže Iskrenović.
Da bi kroz projekat Srpske filmske asocijacije (SFA) osvojili zvanje “film friendly” lokacija, naše opštine i gradovi su morali su da odrede službu ili službenika za saradnju sa filmskim sektorom, da uvedu jasnu proceduru i cenovnik za izdavanje dozvola za snimanje na lokacijama koje su pod njihovom nadležnošću, da naprave bazu tih lokacija i mnogo toga drugog.
Jedna od takvih opština je Subotica koja je “glumila” istočnu Evropu u filmu “Braća Blum”. Larisa Inić iz kabineta gradonačelnika Subotice kaže da su tada, pre pet godina, kontaktirani preko agencije. “Ono što je možda Suboticu preporučilo za snimanje određenih scena je njeno srednjeevropsko okruženje i arhitektura kojom dominira stil mađarske secesije.
Subotica je u odnosu na ostatak Srbije atraktivna jer ima potpuno ravničarsko okruženje, Palić sa vilama koji izgleda kao tipična banja iz austrougarskog perioda i centar grada sa zdanjima koja odudaraju zbog šarenila i tog austrougarskog štiha”, kaže Inić.
Urođena gostuljubivost i niske cene nisu dovoljne da bi se privukla ovako ozbiljna produkacija, tvrdi naša sagovornica: “Uspeh privlačenja bilo koje industrije, pa i filmske, u jednu malu zemlju podrazumeva neke preduslove poput infrastrukture, jasno definisanih pravila i kriterijuma za dobijanje odgovarajućih dozvola, efikasnosti, brzine, pa tek onda možemo govoriti o gostoljubivosti, šarmu i dobrom provodu”. Ona kaže da za titulu “film friendly” Subotica ima da zahvali kombinaciji političke volje i rada: “Subotica je inače jedna od najefikasnijih lokalnih samouprava i generalno se na dozvole u našoj Gradskoj upravi ne čeka dugo, ukoliko je naravno dokumentacija kompletirana. Na sve to, moj posao je praktično da skup pravila rasutih po različitim odeljenjima objedinim u vodič iz koga će biti jasno vidljivo ko izdaje dozvolu i šta je potrebno za njeno dobijanje”.
I ministarstva vole filmadžije
No, nisu samo opštine i gradovi izašli u susret filmskim ekipama, već i jedno ministarstvo i jedno javno preduzeće.
“To su Ministarstvo unutrašnjih poslova i Zelenilo Beograd, inače važni i nezaobilazni činioci snimanja – od dozvola za javno okupljanje, korišćenja javnih i zelenih površina, do tehničke podrške na lokaciji (zatvaranje ulica, izmene u saobraćaju itd) ili korišćenja opreme (vozila, uniforme itd.). Trenutno je i Ministarstvo odbrane u pripremi za sertifikaciju”, kaže Ana Ilić.
I druga javna i privatna preduzeća su bitna za organizovanje jedne filmske produkcije, poput komunalne službe, zavoda za zaštitu spomenika, ili sekretarijata za saobraćaj, kao i transportnih preduzeća, građevinskih firmi, banaka, osiguravajućih kuća, telekomunikacionih kompanija, špeditera, i naravno nezaobilazne hotelske i ugostiteljske industrije, napiminje Ilić. Iskustva našeg prvog suseda Mađarske pokazuju da ovo može biti vrlo profitabilna saradnja – od filma “47 Ronin” u Budimpeštu se slilo 13,8 miliona a od ostvarenja “World War Z” 11,5 miliona evra.
Nije sve na prodaju
SFA će uskoro početi da promoviše i Dunav kao film friendly lokaciju uz pomoć Evropske unije i Austrijske agencije za razvoj ADA, ali i tvrđave, rezervate prirode i nacionalne parkove koji se nalaze uz njega, međutim potrebno je da se sva ta mesta učine dostupnim za filmske ekipe”, kaže Ana Ilić.
Gostoprimljivost međutim nije bezuslovna, kaže Larisa Inić: “Bilo je i nerazumnih zahteva koji su podrazumevali intervenciju na zaštićenim objektima od posebnog značaja. Naše je pravo da odbijemo zahtev filmske produkcije ukoliko se kosi sa pravilima koje smo definisali ili ako podrazumeva nešto što je neprihvatljivo za građane, pripadnike neke od osetljivih grupa ili što narušava zaštićena područja”.