Za samo 30 godina od kako je otvorila svoju ekonomiju svetu, Kina je uspela da izbije na mesto druge svetske sile, odmah iza SAD. Jedan od ključnih pokretača ovog rasta bila je njena radna snaga iz koje je tokom ovog perioda zemlja uspevala da zadovolji sve potrebe za radnicima u oblasti poljoprivrede, industrije i sektora usluga.
Jedno pitanje nameće se više nego druga – šta će se dogoditi kada generacija koja je iznela na svojim leđima privredni razvoj Kine krene u penziju. Imajući u obzir smanjenje prirodnog priraštaja da li će za biti dovoljno radnika da ih zameni i šta će biti implikacije trenutka kada se „svetska fabrika“ suoči sa sve manjim brojem radnika?
U tekstu koji sledi, analizirani su brojni pokazatelji – od demografskih i socijalnih do privrednih, u potrazi za potvrdom pretpostavke da se pored brojnih opasnosti ovde kriju i neke nove mogućnosti za razvoj.
Tokom 50tih godina prošlog veka prosečna Kineskinja bila je majka šestoro dece, a ovakav prirodni prirašaj doveo je do udostručenja broja stanovnika za svega 30 godina, sa 580 miliona na preko jedne milijarde. Danas, 2013. godine u Kini živi 1.34 miliona stanovnika od kojih je čak 980 miliona radno aktivno.
Tokom ovih 30 godina, od 1950. do 1980. godine , bilo je ne samo dovoljno radnika da se zadovolji sve veća tražnja u industrijskom sektoru već je njihova mobilnost i pokretljivost kroz razne industrijske sektore omogućila i brži rast bruto nacionalnog dohotka jer je zahvaljujući ovom zemlja bila u stanju da odgovori na sve zahteve koji su pred njenu industriju postavljani.
Do sredine 1980 poljoprivreda je bila najvažnija privredna grana u Kini. Međutim, već sredinom 1970tih proizvodnja je polako preuzimala primat najvažnijeg činioca bruto nacionalnog dohotka, a kineski je radnik ovome doprineo upravo pominjanoj mobilnosti iz jedne privredne grane u drugu.
U ovom periodu Kina se okoristila ne samo brojem svojih stanovnika, već i činjenicom da je najveći broj ljudi imao između 15 i 64 godine, što je kao svojevrsna „demografska dividenda“ omogućilo zemlji da brzo popuni nove fabričke hale građene kako bi se zadovoljila rastuća globalna tražnja za kineskom robom. Vreme je pokazalo da je upravo „demografska dividenda“ bila jedna od ključnih faktora kineskog privrednog čuda. Pitanje koje se u svetlu ove činjenice danas sve češće postavlja jeste – šta će se desiti sa ekonomijom kada kineska radna snaga prestane sa rastom i kada ne bude više bila u prilici da zadovolji globalne apetite.
Statistički podaci ukazuju da će do 2015. godine biti zaustavljen rast broja radnika u Kini, a da će oko 2025. godine ovaj broj početi da opada. Već 2050. godine biće 200 miliona manje radnika nego što će ih biti 2020, što će predstavljati pad za 20 odsto. I ako se radi o dugoročnom fenomenu, opadanje broja radnika će svakako onemogućiti značajniju stopu privrednog rasta.
Kako se Kina bude udaljavala od perioda koji je obeležila „demografska dividenda“ mnoge oblasti ekonomije i društva će nesumljivo osetiti sve posledice ovog trenda:
Plate: Smanjenje broja radnika dovešće do povećanja plata. Od 2004. godine prosečna zarada u Kini je porasla ta 14.3 odsto u javnom i 18.3 odsto u privatnom sektoru. Ovo povećanje je uslovilo rast životnog standarda i polako uzrokuje transformaciju kineske ekonomije u ekonomiju orijentisanju na zadovoljenje unutrašnje potrošnje.
U isto vreme veće cene rada su stvorile i nove izazove za preduzeća širom zemlje. Zajedno sa rastom konkurencije na tržištu rada i troškova kompanije se sada moraju prilagođavati novim uslovima, što je dovelo do trenda pomeranja proizvodnjih pogona u kinesku unutrašnjost, gde je radna snaga jeftinija.
Produktivnost: Kineska produktivnost u tri ključna sektora – poljoprivreda, industrija i usluge – rapidno se uvećala od 1970 godine. Kina je do sada uspevala da svoju radnu snagu lako pomera iz poljoprivrede u industrijski sektor i da ih brzo osposobljava za nove radne zadatke. Danas međutim izazov postaje kako te niskokvalifikovane radnike preorijentisati na visokotehnološke poslove koji zahtevaju specijalizaciju ili još teže u uslužni sektor. Ovo je veliki problem poslodavcima jer su prinuđeni da ulažu značajna sredstva u trening i osposobljavanje svojih radnika kako bi potražnju ispratili odgovoarajućom ponudom.
Direktne strane investicije: Kina danas privlači rekordne iznose direktnih stranih investicija sa godišnjim iznosima koji prelaze 100 milijardi američkih dolara. Postavlja se pitanje da li će smanjenje broja dostupnih radnika uticati na atraktivnost Kine kao destinacije i kako.
Ovde treba primetiti da su se direktne strane investicije u Kinu održale na visokom nivou uprkos sve većim troškovima, jačoj domaćoj valuti i ekonomski izazovima u zemljama iz kojih dolaze te investicije. Šta više, investicije su već počele da ulaze i u nove industrijske sektore (uključujući usluge i razvoj i istraživanje). Imajući u vidu da je Kina privlačna i kao krajnje tržište velika je verovatnoća da će zemlja biti vodeća destinacija stranih investitora i u godinama koje dolaze.
Smanjenje broja raspoloživih radnika kao i potreba da se postojeća radna snaga preorijentiše u nove, sofisticiranije industrijske grane nije jedini problem sa kojim se suočava Kina. Jedan od značajnijih problema za najmnogoljudniju zemlju na svetu predstavlja i činjenica da ona ubrzano stari. Delimice, ovo je posledica kineske populacione politike uvedene kako bi se ograničio dramatičan rast broja stanovnika započet 50tih godina prošlog veka. Politika jednog deteta, smanjene stope mortaliteta i činjenica da se Kinezi sve kasnije u životu odlučuju na potomstvo još neki su od uzroka izrazitih promena demografske slike Kine.
Politika jednog deteta pokrenuta je 1979. godine na snazi je i dalje, uz blage modifikacije koje su nastale vremenom i dan danas. Zahvaljujući ovoj meri kontrole populacije bračni parovi u urbanim sredinama ograničeni su na jedno dete po porodici, osim u slučajevima kada se radi o pripadnicima neke od nacionalnih manjina ili ukoliko su i majka i otac oboje jedinci.
Tokom 70tih godina Kina je pokrenula kampanju pod sloganom „Kasnije, duže, manje“ (kasniji brak, prvo dete u poznijim godinama, duži intervali između dva porođaja i manje dece“. U kombinaciji sa politikom jednog deteta ovaj paket demografskih mera doveo je do značajnog opadanja stope priraštaja koji je od 80tih godina do danas pao sa 6 dece po porodici na prosečno 1.8 dete. Interesantno je da je ovo među najnižim stopama zabeleženih u zemljama u razvoju. Ovaj nivo održava se uspešno već 20 godina i imajući u vidu da je za održavanje populacije neophodno da ovaj broj bude na 2.1, realno je očekivati smanjenje broja Kineza u godinama koje su pred nama.
Sa druge strane zdravstveni uslovi i nivo zdravstvene nege značajno su poboljšani pa prosečan Kinez živi 75 godina (u gradovima poput Šangaja i duže) dok će 2050. godine prosečan Kinez živeti i do 80 godina.
Gledano po starosnim grupama, 2010. godine oko 70 odsto svih Kineza spadalo je u starosnu grupu od 15 do 60 godina (73% svih stanovnika je bilo radno aktivno), dok je svega 19 odsto bilo ispod 15 godina starosti. Međutim, do 2050. godine broj građana u grupi iznad 60 godina, koji je 2010. iznosio 11 odsto, utrostručiće se na 400 miliona penzionera, značajno više nego što trenutno SAD ima stanovnika.
Problem ima dva aspekta. Sa jedne strane rađa se manje dece pa samim tim i manje ljudi ulazi u kategoriju radno sposobnog stanovništva, dok će sa druge oni koji odlaze u penziju duže živeti. Ova društvena grupa dugovečnijih seniora će pred ekonomiju i društvo postaviti čitav niz novih izazova – prvo i pre svega u domenu zdravstvene nege. U Kini je tradicija da se mladi brinu o starijim članovima porodice, pa se može očekivati da će veliki broj penzionera sa ograničenim pristupom zdravstvenom sistemu značajno uticati da mladi postanu svesniji rizika, zbog toga počnu više da štede, umesto da recimo ulažu u svoja mala i srednja preduzeća. Na kraju ovo bi moglo usporiti i potrošnju jer će Kinezima manje novca biti na raspolaganju za široku potrošnju, a ne samo investicije.
Šta se očekuje?
I ako ovaj niz demografskih izazova predstavlja izvesnu opasnost po kinesku produktivnost, preduzetnički razvoj i rast bruto nacionalnog dohotka, on neće predstavljati problem kratkoročno. Očekuje se da će se ovi efekti pokazati tek na duže staze što će tržištu omogućiti da reaguje blagovremeno. Šta više, Kini je već na raspolaganju i vredan uvid u slične situacije u kojima su se našle druge zemlje, pa rešenja neće uvek morati da traži od nule. Šta su potencijalna rešenja?
Automatizacija i mehanizacija: Kina je već globalni lider kada je u pitanju nabavka robota i priprema se već duže vreme za prelazak na idustrijski model upravljanja troškovima i to po japanskom modelu, koji takođe ima slične probleme. Veća automatizacija i mehanizacija će dugoročno smanjiti potreban broj radnika što je tačno ono što Kina i želi, a povećana produktivnost će pozitivno uticati na privlačnost Kine kao destinacije za direktne strane investicije.
Na primer, Foxconn (proizvođač proizvoda za robnu marku Apple, lociran u Šenzenu) je već počeo implementaciju plana za instaliranje milion novih proizvodnih robota u periodu od tri godine. Projekat će omogućiti kompaniji da otpusti značajan broj radnika i vredan je vrtoglavih 7.1 milijadru američkih dolara. Kompanija je najavila da će nakon završetka ove faze jedan deo od milion zaposlenih koliko Foxconn ima biti premešteno na nova mesta u okviru tehničkog i inžinjerskog sektora kako bi se dodatno uvećala efikasnost preduzeća.
Povećana efikasnost i produktivnost u novim industrijskim sektorima: Očekuje se da će industrija usluga postat vodeći sektor kineske ekonomije. Kako bi zadovoljila potrebe za ljudskim resursima biće potrebna značajna ulaganja u trening, prekvalifikaciju i razvijanje novih veština kod radnika. Ovo bi moglo predstavljati značajnu priliku za strane i domaće obrazovne institucije koje budu u stanju da ponude odgovarajuće specijalističke studije i sertifikacione programe.
Jedna od oblast u kojima se može očekivati pravi bum je oblast gerijatrijske nege unutar zdravstvenog sistema, koja je trenutno vapi za ljudskim resursima neophodnim za njeno nesmetano funkcionisanje u uslovima sve veće tražnje.
Takođe, očekuje se i porast tražnje za kapacitetima opremljenim za brigu o hroničnim bolesnicima pa je i ovo oblast koja nudi poslovne prilike. Za institucije koje budu nudile programe obuke u oblasti brige za stare biće ovo period značajnog rasta.
Imigracija – uvoz radne snage: Kina je tradicionalno bila značajan „izvoznik“ radne snage. Sa druge strane SAD su tradicionalno bile među najotvorenijim tržištima na svetu kada je u pitanju primanje nove radne snage, posebno mladih i visokokvalifikovanih radnika. Nemačka se trenutno priprema za trenutak u narednih 15 godina kada će izgubiti 13 odsto svoje radno sposobne populacije, pa su već pokrenuti opsežni projekti promocije ove evropske zemlje kao poželjne destinacije za mlade i stručne kadrove. Ovo su sve samo neki od primera kojima bi i Kina mogla da pribegne kada je u pitanju rešavanje problema manjka radne snage. Za koji će se odlučiti, pokazaće vreme.
Odlaganje penzija: Trenutno se u Kini penzioniše sa 50 godina (za žene), odnosno 55 godina (za žene javne službenice) i 60 godina za muškarce. Ove granice su postavljene u vreme kada je prosečan Kinez živeo znatno kraće nego danas i znatno su ranije od većine drugih zemalja. U SAD na primer, vreme za penzionisanje polako se pomera pa će do 2026. godine biti potrebno 67 godina da bi se otišlo u penziju. U Japanu se radnik mora penzionisati sa 60 godina, ali je u toku izmena ovih propisa koji će dozvoliti da se godište za odlazak u penziju pomera svake 3 godine sve dok u 2025. godini ne dostigne 65 godina. Nemačka takođe postepeno pomera ovu granicu pa će do 2029. godine biti potrebno 67 godina da bi se otišlo u penziju.
Ofšoring: Ofšoring je proces u kojem se proizvodnja pomera iz jedne zemlje na lokaciju koja ima bolje uslove poslovanja ili jeftiniju radnu snagu. U oblastima koji zahtevaju veliki broj radnika, kao što je to slučaj sa tekstilnom industrijom ovaj proces traje već godinama.
Demografske mere: Mere za kontrolu demografske situacije na snazi su već 30 godina i one su bile su ključ održanja broja dece na 1.8 po porodici. Ukoliko bi ovi mehanizmi kontrole bili olakšani moglo bi se dodatno uticati na broj radnika, ali tek od 2030. godine i to ako bi se odmah počelo sa njihovom primenom.
KPMG