Rud Lubers i Helmut Kol, dva stara evropska prijatelja između kojih je došlo do razdora zbog ujedinjenja Nemačke, tako se kasnije pisalo o tome. U stvarnosti, to uopšte nije bilo posredi. Zaista smo se lepo slagali, često smo vodili duge razgovore. Sve do Mastrihta, godinu dana posle ujedinjenja, odnosi su bili dobri. Pred početak sastanka na vrhu u Mastrihtu ručao sam s Kolom. Bio je to dobar razgovor, obojica smo hteli EMU (Evropsku monetarnu uniju), to nam je bila polazna tačka. Kol je prihvatio činjenicu da ću ja predsedavati ne samo tehnički nego i suštinski. U tom trenutku sam najverovatnije bio jedini koji je Engleze mogao odgovoriti od veta. Sporazum je jedva potpisan, ali staro raspoloženje je još uvek postojalo: lepo, i to smo postigli. Evropa je ponovo bila u pokretu, čak ćemo imati i jednu valutu, to je bilo rešeno.
Ali istovremeno je Mastriht bio početak novog perioda. Tačer je već bila otišla. Miteran je bivao sve stariji. Pod istim okolnostima Kol je postajao sve uzdržaniji prema meni. Mastriht je već bio iza nas, a u Evropi su nastali drugi odnosi. Osovina Bon–Pariz je počela sve češće da nameće dnevni red.
Ipak mislim da je srž našeg razdora bila većim delom uglavnom ljudske prirode. Helmut Kol je zbog ogromnog uspeha oko ujedinjenja postao sasvim druga osoba. Već je pre toga eliminisao nekoliko ljudi, ali je još uvek ostao kolegijalan, ljubazan. Posle 1990. godine nadmašio je samog sebe, postao je prvi savezni kancelar ujedinjene Nemačke, odlično je to radio, sijao je, ali na druge državne vođe više nije mogao da gleda kao na svoje kolege, osim ako se radilo o predsednicima Sjedinjenih Država. S Miteranom je počeo da postupa kao što je to kasnije Jeljcin radio s Gorbačovim, s visine, ponižavajuće. Ako bih se ja zauzimao za nešto drugo, to bi ga beskonačno razdraživalo.
U Mastrihtu su ispočetka skoro sve članice bile za to da sedište Evropske centralne banke bude u Amsterdamu, samo je on bio za Frankfurt, pa je to na silu i uspeo da postigne. Odmah posle toga su Hrvati hteli da se odvoje od jugoslovenske federacije. Mi smo smatrali da je to izuzetno opasna situacija, mogao je to da bude početak raspada Jugoslavije, i bili smo u pravu: započeo je dugi, krvavi građanski rat. Ali Kol je otvoreno podržavao Hrvate, njihovo pravo za samoopredeljenje video je isto kao i samoodređenje nemačkog naroda. Naš neustrašivi ministar Hans van den Bruk je i dalje žestoko protestovao. Tada se Kolu smučilo: ti prokleti Holanđani! I odjednom Rut Lubers više nije bio partner, nego nezgodan čovek.
Žak Delor, prvi čovek Evrope, upitao me je 1994. godine da li hoću da ga nasledim kao predsednik Evropske komisije. Španski premijer Felipe Gonzales je javno nagovestio moju kandidaturu. Otišao sam Miteranu. „Ne“, rekao je Miteran, „već sam se dogovorio s Kolom da ćemo podržati vašeg belgijskog kolegu Žan-Lik Deana. Razlog je u tome što ste vi trop marin, previše ste okrenuti Atlantiku, isuviše se usmeravate na Englesku i Ameriku.“
Videlo se da nastaje nova Evropa: Kol i Miteran odlučuju u Miluzu o takvom pitanju, jednostavno samo njih dvojica, to iznose javno i očekuju da će ih drugi podržati. Kol, evropski džin, izabrao je svog čoveka, svog pomoćnika u Briselu, Deana. A kada Holandija nije prihvatila tu odluku, strašno se naljutio.
Najkraći razgovor koji sam s njim imao bio je ujedno i poslednji. Radilo se samo o kandidaturi za predsednika. Kol je terorisao male zemlje, jednu po jednu sve dok mu ne bi popustile, ali četiri zemlje su se protivile i dalje: Engleska, Holandija, Španija i Italija. Kol je rekao: „To je ipak nedemokratski. Od 12 zemalja 8 je za Deana. Zašto ne prihvatiš taj razultat?“ Odgovorio sam mu: „Ja na to gledam drukčije. Te četiri zemlje zajedno imaju polovinu stanovništva cele Evropske unije. Uprkos tvom i Miteranovom pledoajeu, 50% evropskog stanovništva kaže „ne“. Što znači da Dean i ja moramo da se povučemo.“ Kol je tada pobesneo. Ali tako je bilo i tako se završilo.
Krajem avgusta 1994. godine predao sam premijersku dužnost. Znate li kako se to odvijalo ovde u Holandiji? Žena mi je ležala u bolnici, do nje me odvezao službeni auto, potom se vozač uputio našoj kući. Kćerka ga je pustila da uđe unutra, kod sebe je imao tri ogromne torbe pune ličnih dokumenata, istresao ih ovde, baš na ovom stolu, rekao: „Zdravo, Helen“ i otišao.
To je bio kraj moje karijere u holandskoj politici duge dvadeset jednu godinu.“
———————————————————————
Ovo je odlomak iz knjige „U Evropi: putovanje kroz dvadeseti vek“ (2004) Herta Maka, holandskog novinara i pisca. Mak je 1999. godine od svojih novina NRC Handelsblad dobio zadatak da prokrstari Evropom u potrazi za preostalim istorijskim tragovima XX veka i proveri kako stoji stvar sa kontinentom na završetku tog burnog razdoblja, u kojem se naizmenično rastakao i kalio evropski duh. Kod nas je knjigu izdala izdavačka kuća „Heliks“.