Da li je narušeno tkanje Evrope dodatno popustilo na njenoj periferiji? U studiji u kojom su se bavili strukturnim prilagođavanjem ekonomija i jediničnim troškovima rada pre i tokom krize istraživači Bečkog instituta za ekonomske studije došli su do zaključka da se zemljama centralne Evrope višestruko isplatilo jačanje sektora proizvodnje, ali su u mnogim drugim državama pukotine između Severa i Juga dodatno produbile.
U fokusu istraživanja Majkla Landesmana i Doris Hanzl Vajs pod nazivom „Strukturno prilagođavanje i jedinični troškova rada u zemljama na evropskoj periferiji: obrasci pre i za vreme krize” analizi su podvrgnute sledeće podgrupe zemalja: “južne zemlje“ Grčka, Portugal , Španija (GPS kome treba dodati i Kipar), “nove zemlje članice Centralne i Istočne Evrope” ( NMS plus Hrvatska ) i “zemlje jugoistočne Evrope” ( SEEC ). Razlog zbog kojeg su se istraživači fokusirali na ovu grupu privreda bio je razvoj različitih vrsta neravnoteža (u platnom bilansu, “mehurima” u sektoru nekretnina i konkuretnosti radne snage koja je još snažnije odelila zemlje severa (kao što su Nemačka i Austrija) od ostatka Evrope. Ovakav razvoj događaja osnažio je stavove o podeli Evropske unije na “ sever-jug “ koji bi mogao imati vrlo dalekosežne posledice za dugoročnu koherentnosti EU – do tačke potencijalnog raspada evrozone (i čak u EU).
Istraživači su pokušali da odgovore na sledeća pitanja: Šta se desilo posle izbijanja krize u pojedinim zemljama? Koji sektori su najviše doprineli rastu i zapošljavanju? Kakve su se strukturne promene dogodile u različitim ekonomijama u periodu krize? Do koje mere su strukturni poremećaji korigovani od 2008? Kako su se promenili jedinični troškovi rada (JTR) u različitim sektorima privrede, posebno onih u razmenljivim sektorima u odnosu na nerazmenljive? Šta je najviše uticalo na njihovu promenu: obim privredne aktivnosti, broj zaposlenih, ili relativni nivo zarada? Koja je bila uloga kursa u zemljama koje još imaju fleksibilan devizni kurs (u odnosu na one koje imaju evro)?
Među razvijenim zemljama Evrope Irska, Nemačka, Austrija, Finska i Švedska imaju veoma razvijen proizvodni sektor, Francuska, Danska i Holandija slab, a Italija i Belgija su negde na sredini. Posmatranje odnosa između proizvodnog sektora i trgovinskog bilansa pokazuje da što zemlja ima manji privredni skor (srednje i manje razvijene zemlje periferije) to je potreban veći doprinos proizvođačkog sektora da bi se održao isti balans u trgovinskoj razmeni u odnosu na razvijene zemlje gde nedostatak proizvodnje može biti dopunjen razmenjivim sektorom usluga koji popravlja ravnotežu.
Kad se zemlje na periferiji Evrope uporede po ovom kriterijumu moguće ih je podeliti na dve grupe: centralno evropske zemlje (Češka , Mađarska, Slovačka , Slovenija ), kojima treba pridružiti Bugarsku i Rumuniju koje imaju visok udeo proizvodnje u BDP, i ostatak koji ima manji udeo prozvodnje u ukupnoj strukturi privrede u odnosu na ono što bi se moglo očekivati s obzirom na relativne prihode. U periodu pre krize centralno evropske ekonomije pokazale su zdrave trendove u robnoj razmeni, dok su Bugarska , Rumunija, Hrvatska, baltičke zemlje i južne evropske zemlje (Grčka, Portugal, Španija, Kipar) imale prilično visoke neto uvozne pozicije. Sa izuzetkom Bugarske, Rumunije i Litvanije ove ekonomije su takođe imalo mali udeo proizvodnje u BDP-u a za koji su istraživači pokazali da je u korelaciji sa trgovinskim deficitom. Ova grupa privreda bila je posebno ranjiva zbog mnogo opreznijeg priliva kapitala (ili promene kapitalnih tokova) koji su pratili početak finansijske krize u 2008 i 2009.
Pre krize, razmenjivi sektor, odnosno proizvodnja, je snažno doprinosila rastu u svim novim državama članicama EU, ali je to posebno bilo izraženo u Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj i Slovačkoj. Ovo takođe važi i za Austriju i Nemačku (manje), gde je rast proizvodnje najviše doprineo rastu BDP .
Takođe, u ostalim novim članicama, uključujući Baltik, proizvodnja je snažno doprinela rastu BDP, ali je sektor nerazmenjivih usluga doprineo i više. To je evidentno u Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Rumuniji i Sloveniji. U ove poslednje tri ekonomije, potrošnja je posebno bila usmerena na sektor građevine i nerazmenjivi sektor usluga naročito pre izbijanja krize (2005-08). Taj obrazac je vidljiv i u Albaniji, Bosni i Hercegovini i Makedoniji dok je Albanija zanimljiv slučaj gde je sektor građevine davao najveći doprinos rastu BDP.
U drugoj grupi zemalja, nerazmenljivi sektori su najviše doprinosili rastu BDP dok je proizvodnja malo ili nimalo doprinosila rastu. To upućuje na izvrnuti strukturni razvoj dakle od razmenjivih ka nerazmenjivim dobrima što je posebno bilo izraženo u Grčkoj i Španiji dok je na Kipru, u Italiji i Portugalu dominirao razmenjivi sektor usluga (finasijski sektor). U Crnoj Gori i Srbiji proizvodnja je takodje bila slaba.
Gledajući obrasce zapošljavanja možemo videti da je pe krize zaposlenost prvenstveno kreirana u nerazmenljivim sektorima usluga, u gotovo svim zemljama. Postoji samo nekoliko izuzetaka: u Sloveniji su građevinarstvo i razmenjive usluge bili naveći generator kreiranja novih radnih mesta, u Rumuniji građevinski sektor. Rast zaposlenosti u prerađivačkoj industriji bio je ili negativan ili slab i napravio je snažan pozitivan doprinos samo u Poljskoj.
Tokom krize dogodilo se strukturno prilagođavanje u mnogom zemljama. Zabeležen je snažan pad u sektoru građevine u Bugarskoj, Hrvatskoj, Estoniji, Grčkoj, Letoniji, Litvaniji, Rumuniji, Sloveniji i Španiji. Snažan pad je zabeležen i u Albaniji i Crnoj Gori. Sektor nerazmenjivih usluga je značajno doprineo padu BDP u baltičkim zemljama, Bugarskoj, Hrvatskoj, Italiji, Sloveniji i Španiji. U Makedoniji i Srbiji je znatno stradao sektor proizvodnje.
Kriza je napravila dodatni jaz između zemalja periferije zavisno od toga da li su pre krize imale jak proizvodni sektor ili ne. U zemljama gde je proizvodnja imala mali udeo u BDP, nivo rasta proizvodnje je bio manji u odnosu na ostatak ekonomije, dok je u zemljama sa jakim proizvodnim sektorom taj trend bio obrnut. Otuda je relativna snaga i slabost razmenjivih sektora ovde oličenih u proizvodnom sektoru – uticala na širenje jaza između ove dve gupe zemalja. To se ne odnosi samo na Rumuniju i Bugarsku koje su uprkos velikom udelu prizvodnog sektora imale slab rast tog sektora pre krize i izražen trgovinski deficit.
Zemlje koje su i imale manji proizvodni sektor su beležile i manji izvoz dok su zemlje sa snažnijim proizvodnim sektorom beležile i snažniji rast izvoza. S druge strane grupa centralnoeveropskih zemalja koje su pre krize pokazivale relativno snažan rast izvoza imale su snažniji rast proizvodnje u odnosu na ostatak privrede tako dodatno ojačavajući poziciju svojih sektora razmenjivih dobara. Kod Slovenije je rast nezavisno od sektora (razmenjivi/nerazmenjivi) bio isti, a rast izvoza umeren.
Tokom krize koja je u baltičkim državama započela nešto pre nego u ostatku zemalja periferije došlo je do dalje segmentacije među ovom grupom zemalja, od kojih su se neke prilagodile dok je kod drugih sektor razmenjivih dobara dodatno oslabio. Među zemljama koje su imale velike neravnoteže u trgovinskom bilansu pre krize, u nekim slučajevima je došlo do snažnijeg rasta proizvodnje koji je prevazišao tempo rasta ostalih sektora. Ta grupa sastoji se od baltičkih ekonomija, Rumunije, Grčke i Makedonije dok u Portugalu, Španiji i na Kipru nije vođen takav obrazac. To takođe važi za Sloveniju i Italiju, gde je u oba slučaja relativna pozicija u proizvodnom sektoru pogoršana.
Dubinska analiza opredeljujućih faktora koji utiču na jedinične troškove rada (zaposlenost, prihodi, zarade i efekti kursa) pokazuje da od načina na koji su oni sniženi (kroz opadanje zaposlenosti, prihoda ili cenu rada) zavisi i budući razvoj proizvodnog sektora i oporavak privrede. Slučaj Slovenije i Letonije to dobro pokazuju. Kada je izgubio mogućnost prilagođavanja zarada preko kursa, pokazalo se da slovenački sektor razmenjivih dobara nije dovoljno konkuretan, za razliku od latvijskog gde je dramatično prilagođavanje sektora nerazmenjivih usluga i dobara bilo praćeno ukupnim pomakom ka većoj konkuretnosti privrede.
Piše: Tanja Jakobi, Biznis & Finansije #102/103, decembar 2013.