Famina kuća
Jer, glasine su brze, kao da imaju krila, i kreću se naizgled kao same od sebe. Tako barem deluje u Ovidijevim Metamorfozama. Mlađi Vergilijev savremenik svojim opisom Fame odgovara na njegovu nakazu. U vreme kada je Avgust bio na vrhuncu svoje moći Ovidije oslikava jezivi svet suprotan principalskoj racionalnosti Avgustove vladavine i upravljanja: Faminu kuću. Ako se odlomci čitaju kao pandan već citiranim stihovima Vergilija, dobija se kompleksna slika o opasnostima glasina po poredak u jednoj prestonici, koja stalno raste i postaje sve anonimnija:
Ima u svemiru mjesto med zemljom i među morem
I među nebeskim domom na međi triju svjetova;
Otud se vidi sve, ma koliki rastavlja prostor,
U uši izbušene odasvud dopiru glasi.
Tamo si Fama stan na vrhu odabra kule,
Ulaze bezbrojne je i hiljadu otvora na njoj
Ostavila, a prage zatvorila vratima nije,
Japi obdan i obnoć, cijela je od medi zvučne,
Zuji, donosi glase i ponavlja, štogoder čuje.
Nema mira unutra i nigdje nema tišine,
Nije doduše buka, već žubor i glasovi sitni,
Kakav je morskijeh valova šum, iz daljine kad tkogod
Sluša, il’ kakav vesak pri prestanku groma se čuje,
Kada Jupiter-bog iz oblaka crnih zatutnji.
Vreva u dvorani stoji te dolazi, odlazi mnoštvo
Lako: tisuća kaža što lažnih što istinitih na po,
Vrve koja odakle i riječi smetene šire.
Uši nezabavljene napunjaju pričanjem jedne,
Druge raznose dalje, što čuju, izmišljanja opseg
Raste, i čuvenom drugi kazivač dodaje nešto.
Tamo je Lakovjernost i Pogrješka nagla je tamo,
Strasi upropašteni i isprazna Radost i Buna,
Koja se nenadno diže, i neznana izvora Šapat.
Fama sve vidi, što se na zemlji i u moru zbiva
I u samome nebu, istražuje čitavi svemir.
Sama Fama pojavljuje se samo na kratko. Ovidije joj ne daje lice, ne daje joj oblik. Ona je personalizovani princip anonimnosti. Tražila je privilegovano mesto za svoju kuću. Iz ovog centra sveta ona ima pogled na svetska događanja, i u tome je slična Homerovom bogu Heliju „što vidi, čuje, sve što na Zemlji se zbiva!” Moćna je, kao da je jedino božanstvo; pred njom su svi jednaki i ništa joj – pa ni iz sveta bogova – ne izmiče. Ona predstavlja oči sveta. Više od ovoga o božanstvu Fami Ovidije ovde ne prikazuje; ona ostaje mutna prikaza sa ivice slike. Na drugim mestima u Metamorfozama, međutim, ona tačno izgleda kao Vergilijev monstrum što donosi nesreću kada ona, „Jezična Fama”, „s veseljem istini laži / Dodaje, i vrlo sitna s početka lažući raste.” Ipak, uprkos takvim manjim paralelama Ovidije okružuje Famu sasvim drugačijim srodnicima nego Vergilije. Samo su Zavist, Glad i Spavanje približno snažne i na drugom mestu u Metamorfozama personifikovane moći. I oni se pojavljuju kao bogovi nad ljudima, puni bezobzirnosti i nadzemaljske sile.
Fama kod Ovidija ne čuje i ne govori lično. On se u tančine posvećuje opisivanju njene kuće. Ona postaje parabola anonimnog govora, onog „priča se”, i snaga koje ova moć „se” izražava i ulaže. Već sam položaj kuće demonstrira silu i veličinu glasine; optički i akustički ona ne poznaje razdaljinu, te tako stoji nad svim ili svuda. Njenu arhitekturu je teško opisati; mesto stanovanja izgleda kao ogroman muzički instrument, rezonantni prostor amorfnog oblika.
Građevinski materijal kuće služi samo da pojača zvuk i odjekivanje; ostalo je propustljivost. U ovoj otvorenoj akustici prerasloj u arhitekturu nema nikakve tišine, nema ćutanja. Mrmljanje, murmura, najjača tutnjava, kao kod oblaka ili talasa: u Faminoj kući govor se pojavljuje materijalizovan kroz zvuk glasa. Signifikanti se mešaju, nastaju novi signifikati. Ovo nije mesto na kojem borave ljudi već mesto anonimnog govorkanja: imena ovde imaju samo personifikovane loše osobine, pokretači „bune i došaptavanja sumnjivog porekla”: Zaslepljenost, Isprazna Radost, Strah i Lakovernost.
Oni sprovode metamorfozu zvuka glasa, mrmljanja, u glasinu. „Glas koji nekoga bije i kolajuće glasine o nekom delu jedna strana zove usaglašenim mišljenjem građanstva i gotovo javnim svedočanstvom, a druga naklapanjem koje se širi bez ijednog pouzdanog svedoka, kome je zloba dala podsticaj, a verovanje hranu”, piše Kvintilijan u svom Obrazovanju besednika. Odgovarajuće ambivalentno može da bude retorsko angažovanje fame u ranom Rimskom carstvu. U jednom društvu u kome su republikanske kontrolne institucije poput senata izgubile moć i uticaj na javno mnjenje, u vremenu u kome je ugled politički faktor prvog reda, rekla-kazala može brzo da odlučuje o ropstvu ili slobodi, životu i smrti.
Onaj kome rumor ili fama donosi previše ugleda, čiji je reputatio suviše dobar, taj se izlaže opasnosti da se smatra konkurentom u borbi za vlast. U Rimu i dobar glas može da bude smrtonosan. U glasu glasina ustrojeno je javno mnjenje kao politički faktor – u ratu, kada se biju bitke, i uvek kada neki moćnik umire. Ni „usta koja razmetljivo govore i uši(ju) koje pomno slušaju” ne spavaju kada umire čovek kome je Vergilije lično čitao portret Fame. Odmah posle smrti cara Avgusta kreću glasine o tome kako je do smrti došlo. Čas se kaže da ga je otrovala njegova supruga Livija kako bi jednim udarcem Tiberiju utrla put ka vlasti. Ubistvo Agripe Postuma dodatno „baca senku” na početke vladavine Tiberija. Prozreti pozadine takve smene vlasti i generacija Rimljanima je još teže nego što je kasnije bilo istoričarima. Fama počinje tamo gde motivi vlasti postaju neprozirni.
Vladavina Tiberija praćena je glasinama. To su iskoristili i njegovi protivnici, među kojima i rob Klement: on se posle ubistva svoga gospodara Agripe Postuma prerušen izdavao za njega i u Etruriji su najpre „o tome govorili krišom, kao i inače kada su u pitanju zabranjene stvari”, da bi se potom „glasina javno širila” da je onaj koga su smatrali mrtvim još uvek živ. „Sad je i on sâm posećivao gradove u provinciji, uvek u suton, nije se dao videti javno, nije ostajao dugo u istom mestu. I pošto pažljivo posmatranje i vreme potvrđuju istinu, a hitnja i tajanstvenost pomažu prevaru, on je uvek iščezavao iz jednog mesta ostavljajući da se glas o njemu širi, i stizao u drugo pre no što bi se glas o njegovom dolasku raširio.” Kada je lažni Agripa konačno došao u Rim, fama je već pripremila tlo za njegov veliki doček. Zaslepljena famom, egzaltirana masa vidi cara kako ulazi u grad i klanja se darovitom glumcu i majstoru glasine. Sila fame jača je od „očiglednog i trajnog”. To zna i Tiberije. On se ubrzo ipak snalazi i priređuje Klementovoj i faminoj igri krvav kraj u stražnjoj sobi.
Fama prati vladavinu rimskih careva, pre svih Nerona. Kada je 64. godine pre n.e. goreo Rim, Neron snižava cene žita, ustupa narodu vrtove svoje palate za gradnju, daje da se uvoze životne namirnice, poklanja siromašnima i podnosi žrtve bogovima. Ali, glasinu da je „dok je grad goreo, izašao na pozornicu u kući i opevao propast Troje” nije time mogao da ućutka. Kako bi fami začepio usta, Neron želi da sumnju preusmeri na sektu kojoj je pripadao i neverni Toma. U okviru strategije protiv rumoresa i fame on je inscenirao prvi progon hrišćana. Ali, svoj ugled nikako nije mogao da povrati. Naprotiv, kada je 68. godine pre n.e. sebi oduzeo život, u različitim regionima imperije pojavili su se Neronovi dvojnici koji su doprineli da se „senka” i glasine o njemu održe i posle njegove smrti. Fama do danas određuje njegovu sliku.
Rumor, fama, sermones, opinio, glasina, govorkanje, javno mnjenje – polje u kome boginja Fama podiže svoju glavu, polje na kome je podignuta njena kuća, teško se može sagledati. Kao savesni hroničar, Tacit se uvek iznova trudi da pažljivo razlikuje skrivene činjenice, pouzdane izveštaje očevidaca i rekla-kazala. I po pitanju glasina, ovaj istoričar svoga vremena dokazuje uvažavanje, poštovanje, neophodne za kritiku izvora: „ali, kako nemam nikakva dokaza, ne bih se usudio da išta tvrdim” . Kada nema auctor certusa, nema „pouzdanog svedoka”, antički istoričar se ograničava na prepričavanje i kritičko tumačenje govorkanja. Njegova tačnost odražava neizmernu moć rekla-kazala.
Vergilije opisuje glasinu kao neman, Ovidije, međutim, ide dalje. On umesto boginje prikazuje njeno mesto, umesto lika opisuje bezlične i nematerijalne moći. Kod Vergilija se glasina pojavljuje kao figura u svetu; njegova Fama je moćna vest koja agituje i unezveri ljude. Ovidije, međutim, cilja na medijalne crte fenomena. On pravi kuću u kojoj se Fama smestila „na vrhu”, u centru, prema kome svet postaje periferija. Kod njega je glasina antropomorfna samo u nagoveštaju. Zato jedva da ima sličnosti sa bogovima. Ona obuhvata sva tri sveta; ona skuplja i pojačava loše osobine ljudi. Sadržaj glasine i njene efekte on spominje samo usput. Njega interesuje način njenog nastanka i medij njenog širenja kao anonimnog i svuda prisutnog glasa, rekla-kazala. Ovde se postavlja pitanje: Que dit-on?, ovde se čuje On me l’a dit, glas odsutne gomile, Hajdegerovog Se, koje nije „ni ovaj ni onaj, to se ni sâm nije, niti su to poneki, nit suma svih”. Kao kod glave sa ušima i ustima, tako i u Faminoj kući slušanje i pričanje idu zajedno.
Odlomak iz knjige FAMA: Istorija glasina Hans-Joahima Nojbauera, Clio
Prevod sa nemačkog Ljubinka Milenković