Ako bi životni standard bio kriterijum za to ko treba da snosi teret krize, onda bi to bilo pitanje poreskog sistema i većeg oporezivanja pojedinaca koji ostvaruju veće prihode i/ili imaju veću imovinu nezavisno od njihovog statusa na tržištu rada, kao i pitanje uvođenja viših poreskih stopa za na primer luksuzniju robu ili viših stopa oporezivanja prihoda od kapitala, kaže za B&F ekonomista Gordana Matković. Vrlo često pribegava se, međutim, lakšem i bržem rešenju – “reformi” penzijskog sistema.
Nije prvi put a verovatno neće biti ni poslednji da Gordana Matković, bivši ministar za socijalnu politiku u vladi Zorana Đinđića i stručnjak za socijalnu politiku, daje argumente u prilog svojoj tezi da izuzev smanjenja penzija – koja su ponovo predmet razmene stavova članova vlade preko medija – postoje i druge mogućnosti za uštede u budžetu.
To posredno priznaje i Fiskalni savet koji u jednoj skorijoj analizi razmatra koji bi bili efekti rešavanja pitanja samo jednog javnog preduzeća – Srbijagasa – a malo dalje zaključuje da je mnogo izglednije smanjivanje penzija koje Savet navodi kao problem broj jedan naših finansija.
„Činjenica je da pojedinačno posmatrano penzije predstavljaju najveći rashod, kao i da su one dva puta vanredno povećane 2008. godine, drugi put kada je kriza već započela. Sve reforme i racionalizacije koje se mogu dokumentovati – porast efektivne starosne granice za penzionisanje, porast udela penzionera su punim stažom, smanjenje udela invalidskih penzionera, smanjenje stope zamene – ne mogu da nadjačaju odluku da se penzije povećaju za više od 10% i to u uslovima kada je već 2009. došlo do značajnog smanjenja BDP-a. Činjenica je takođe da se taj rashod tehnički posmatrano najlakše smanjuje, te da zahteva mnogo manje napora nego reforme koje bi omogućile smanjenje rashodnih stavki u nekim drugim segmentima, kaže Matković.
Šta mogu penzioneri
Bilo bi netačno reći da nema prostora za dalje pretresanje penzijskog sistema, ali bi bilo isto tako jako važno da se bavimo i unapređenjem efikasnosti zdravstvenog i obrazovnog sistema, a naravno i reformama u javnim preduzećima i državnoj upravi, sugeriše Matković. „Ukupni rashodi za zdravstvenu zaštitu u Srbiji iznose preko 10% BDP. Naravno da može da se kaže da su oni manje značajni sa aspekta javnih finansija, jer su javni rashodi 6,4% BDP-a, ali unapređenje efikasnosti u ovom sistemu je od izuzetnog značaja. Pri tom treba odvojiti i pitanje ušteda od problema (ne)efikasnosti. Uz veću efikasnost zdravstvenog sistema i penzioneri bi verovatno manje trošili na zdravstvo, pa bi bili manje ugroženi i sa nižim penzijama“.
Vrlo često, o merama štednje raspravlja se i iz ugla pravednosti, pa se tako licitira na primer ko bi, s obzirom na visinu prihoda trebalo da se pridruži nošenju tereta krize, a kao najnoviji na tom tapetu pominju se službenici u javnom sektoru čije su plate iznad prosečnih primanja u privatnom sektoru.
„Po mom razumevanju, ako je životni standard kriterijum ko treba da snosi teret krize, onda je to u osnovi pitanje poreskog sistema i većeg oporezivanja pojedinaca koji ostvaruju veće prihode i/ili imaju veću imovinu nezavisno od njihovog statusa na tržištu rada, kao i pitanje uvođenja viših poreskih stopa za, na primer, luksuzniju robu ili viših stopa oporezivanja prihoda od kapitala“, kaže Matković .
Foto: Medija centar
Biznis i Finansije: Koliko na primer podatak da među siromašnima ima manje penzionera nego među generalnom populacijom govori u prilog ideje da bi penzioneri trebalo da snose teret štednje?
Gordana Matković: Ako siromaštvo merimo po metodu bazičnih potreba (tzv. apsolutno siromaštvo) i po potrošnji, podaci na osnovu Ankete o potrošnji domaćinstava 2013. pokazuju da su stope siromaštva penzionera niže od proseka za 1,4 procentnih poena. I na osnovu podataka Ankete o prihodima i uslovima života, prema stopi izrazite materijalne deprivacije, kao pokazatelja perzistentnog siromaštva, ugroženost penzionera je gotovo na nivou proseka. Prema istom izvoru stopa rizika siromaštva penzionera je, međutim, znatno niža nego u ukupnoj populaciji, ali ona ne meri siromaštvo već nizak dohodak, što ne implicira nužno nizak životni standard, kako se ukazuje u rečniku Evrostata. Ovo je pogotovo tačno u društvima u kojima je visoka proizvodnja za sopstvene potrebe (naturalna potrošnja), a koja se ne uračunava u dohodak. Takođe treba imati u vidu i da je potrošnja, za naše prilike, realniji pokazatelj siromaštva, jer su podaci o dohotku manje pouzdani, često su potcenjeni ili se prikrivaju.
Osim toga, stope rizika siromaštva penzionera su dva puta više od stopa rizika zaposlenih kod poslodavca (manje-više zaposlenih u formalnom sektoru). Ako razumemo da su penzije odložena potrošnja ranije zaposlenih, na koju ih je država svojevremeno obavezala, kao što to i jeste slučaj za većinu penzionera u sistemu našeg socijalnog osiguranja, prirodno je da dohodak (i stopa rizika siromaštva) ovog dela populacije bude između onih koji su zaposleni i onih koji su nezaposleni ili koji su pretežno angažovani u neformalnoj ekonomiji i poljoprivredi. Osim toga, ne treba zaboraviti da stari imaju mnogo veću potrošnju za zdravstvenu zaštitu, da nemaju dodatne izvore prihoda (ne učestvuju u sivoj ekonomiji).
Manevarski prostor neistražen
B&F: Kao zemlja imamo malo manevarskog prostora za štednju. Da li je to dovoljno objašnjenje za jedan te isti izbor opcija o kojem razmišljanju vlade?
G. Matković: Jedan od razloga je to što u Srbiji nema dovoljno istraživanja, neke teme se analiziraju u okviru pojedinačnih jednokratnih studija, o pojedinim pitanjima ne znamo dovoljno. O mnogim politikama zaključujemo na osnovu istraživanja u drugim zemljama, čije su prilike i sistemi drugačiji.
Drugi razlog je što se i istraživanja nerado pokreću ili uzimaju u obzir od strane onih koji donose odluke. Između ostalog i zbog toga što bi neki nalazi morali i da se sprovedu u delo, često oni koji su politički nepopularni. Naravno tome doprinosi i kratkoročna vizura, često u nestabilnim političkim uslovima i kraća od četvorogodišnjeg mandata.
B&F: Stopa rizika od siromaštva u Srbiji je veoma visoka (24,6%). Koliko se sadašnji i eventualno budući siromašni građani uklapaju u zakonom propisane kategorije na osnovu kojih se ostvaruje socijalna pomoć?
G. Matković: Najpre je važno da se ukaže da, uprkos činjenici da EU kao indikator potencijalne ugroženosti koristi stopu rizika siromaštva, to ne znači da je prihodni cenzus u sistemima socijalne pomoći na nivou praga rizika siromaštva, niti da se kroz pomoć obuhvata 17% stanovnika, koliki je udeo onih koji su izloženi riziku siromaštva u EU.
U Srbiji ima ugroženih koji ne ispunjavaju striktne uslove za socijalnu pomoć, a koji veoma teško žive, između ostalog i zbog toga što je veoma nizak prihodni cenzus koji istovremeno predstavlja i maksimalni iznos pomoći. Problem je, međutim, što su jako niske i minimalne zarade i penzije, koje su prirodan limit za formiranje iznosa pomoći. Po mom mišljenju ima više prostora da se preispita i eventualno relaksira imovinski cenzus, ali i u tom pogledu treba biti veoma oprezan.
B&F: Fleksibilizacija radnog mesta bi s jedne strane trebalo da bude praćena jačanjem kontrolnih službi (inspekcija) i boljim radom sudstva, što slabo napreduje, a na drugoj, optimalnom politikom naknada za nezaposlenost. Šta je po vašem mišljenju poželjna kombinacija različitih politika koja bi trebalo da prati fleksibilizaciju radnog zakonodavstva?
G. Matković: Da prokomentarišem prvo jačanje kontrolnih mehanizama i rad sudstva. Činjenica je da su reforme u tim oblastima dugoročni procesi, ali je prošlo 14 godina od kada se Srbija intenzivno nalazi na putu reformi. Pri tom je regulacija osnovna funkcija modernih država, a uređeno pravosuđe neophodan uslov ekonomskog razvoja i demokratizacije.
Što se tiče politika koje bi trebalo da prate fleksibilizaciju radnog zakonodavstva, razmišljanja u drugim zemljama se kreću u pravcu većeg obezbeđenja socijalne sigurnosti za one koji povremeno ostaju bez zaposlenja. To može da podrazumeva i promenu politika naknada za nezaposlenost, ali po mom mišljenju ovaj je deo socijalne politike dosta razumno uređen u Srbiji. Osim toga, naknade za nezaposlenost ne bi smele da budu dugoročnije rešenje, jer je veoma teško iskontrolisati ko stvarno ne može da nađe posao, a ko ga i ne traži jer dobija naknadu. Drugi segment “fleksigurnosti”, kako se ponekad označava cilj ovih politika, je na primer prebacivanje finansiranja zdravstvene zaštite iz budžeta, a ne iz osiguranja koje se vezuje za status na tržištu rada. U takvim uslovima bi pojedinci koji ostaju bez posla zbog fleksibilnog tržišta rada bili sigurni da neće ostati i bez zdravstvenog osiguranja. Socijalne penzije su takođe deo tog paketa.
Sve su to rešenja koja imaju smisla u uslovima kada nezaposlenost nije veoma visoka. Kada je ona veoma visoka, prva i osnovna briga mora da bude usmerena na stvaranje uslova za razvoj privatnog sektora i privlačenje investicija.
Država i zdravlje
B&F: Vrlo često se pominje da sadašnji obuhvat onih koji su primaju neku socijalnu pomoć nije optimalan. Koliko je to stvar zakonodavstva a koliko preopterećenosti centara za socijalni rad i srodnih službi koje imaju znatno veći broj predmeta? Ima li u ovim službama prostora za efikasniju organizaciju i smanjenje broja zaposlenih?
G. Matković: Obuhvat socijalnim davanjima siromašnih po potrošnji, a posebno obuhvat ugroženih po dohotku koji su izloženi riziku siromaštva je relativno nizak, uprkos činjenici da je on dosta povećan zakonskim promenama 2011. godine. Relativno nizak obuhvat je, međutim, rezultat i velikih razmera ugroženosti, ali i pitanje opredeljenja kako jedno društvo kroz svoja zakonska rešenja definiše siromaštvo i ugroženost. Kriterijumi ni u jednoj zemlji nisu samo prihodi već i posedovanje imovine, dokazi o aktivnom traženju posla i drugi. Naši su kriterijumi dosta striktni, sa niskim cenzusima. Povećanje prihodnih cenzusa bi međutim moglo da bude problematično, sa aspekta demotivacije za rad i zapošljavanje, ali i imajući u vidu naknade koje se isplaćuju po osnovu osiguranja (visina poljoprivredne penzije, na primer).
Preopterećenost centara za socijalni rad je evidentna, ali ona nije uzrok niskog obuhvata. Verujem da nema prostora za smanjenje broja zaposlenih u centrima, ne samo zbog značajnog povećanja broja korisnika, koje je rezultat većeg obuhvata ugroženih, već i zbog toga što oni imaju i brojne druge važne funkcije u sferi usluga socijalne zaštite, ali i kao organ starateljstva po Porodičnom zakonu. Prostor za povećanje efikasnosti svakako postoji i bilo bi posebno važno da se sprovede uvođenje i usavršavanje informacionih sistema, koji bi između ostalog trebalo da omoguće i da se proširi praksa pribavljanja dokumenata za potencijalne korisnike pojedinih prava.
B&F: Sve češće se dešava da porodice ili pojedinci koji nisu u stanju da prebrode neki problem – zdravstveni ili u vezi sa siromaštvom – obraćaju javnosti za pomoć i pokreću kampanje za skupljanje novca za neku neodložnu potrebu. Kako po vašem mišljenju treba tumačiti ovaj fenomen?
G. Matković: Kada je reč o zdravstvenim potrebama, a čini mi se da su kampanje sa tom svrhom najčešće, treba imati u vidu da su nove tehnologije i mogućnosti za pojedine intervencije u svetu jako uznapredovale i da stvaraju šanse za izlečenje koje su jako skupe i koje naše siromašno društvo ne može da pokrije. I mnogo bogatija društva se pitaju koji je to nivo potrošnje za zdravstvo koji treba da se pokriva iz javnih rashoda. Neki ekonomisti ukazuju da bi i u bogatijim zemljama samo na zdravstvo mogao da se troši ceo bruto domaći proizvod, imajući u vidu nove tehnologije.
U Srbiji su pri tom javni rashodi za zdravstvenu zaštitu u apsolutnom izrazu niski, četiri puta manji od proseka EU. I kada bi značajno povećali izdvajanja za zdravstvo i efikasnost zdravstvene zaštite, uvek bi bilo intervencija koje ne bi mogle da se plate iz sredstava socijalnog osiguranja i koje bi mogli da priušte samo najbogatiji ili oni koji prikupe sredstva zahvaljujući donacijama.
Za druge potrebe, posebno one koje se tiču svakodnevnog preživljavanja najsiromašnijih, moramo da usavršimo naše sisteme socijalne pomoći kako bi kao društvo mogli da obezbedimo zadovoljenje najnužnijih potreba.
Tanja Jakobi