U sredu 21. maja se, konačno, i to desilo – Azija je dobila svoju tačku oslonca. Ne, ne Ameriku. Bila je to Rusija koja se okrenula Istoku, piše Čarls Krauthamer, ugledni novinar, psihijatar i kolumnista Vašington Posta.
(Ruski predsednik Putin i kineski predsednik Ši, prilikom susreta u Šangaju 21. maja 2014.)
U Šangaju su ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Ši Đinping potpisali spektakularni energetski sporazum – u igri je 400 milijardi dolara od sibirskog prirodnog gasa, kojeg će u narednih više od 30 godina Rusija izvoziti u Kinu.
Ovo je ogroman dil koji neizbrisivo vezuje proizvođača sa potrošačem – samo je infrastuktura gasovodnog projekta teška 70 milijardi dolara. Ovaj sporazum će „ispumpati“ postukrajinsku zapadnu pretnju (uglavnom praznu, ali i dalje veoma glasnu) čiji je cilj bio evropsko smanjivanje uvoza ruskog gasa. Putin je upravo prkosno pokazao da ima i drugih mesta gde može da ode.
Rusko – kineski sporazum je takođe, kako se čini, i svojevrsno izrugivanje Sjedinjenim Državama, koja se hvali da je izolovala Rusiju zbog Ukrajine. Čak ni Nemačka ne želi da rizikuje ozbiljniji raskid sa Rusijom (otuda i odsustvo značajnih sankcija). A sada je Putin nadmeno predstavio tridesetogodišnje energetsko partnerstvo sa drugom po veličini ekonomijom na svetu. Što je, takođe, nekakva vrsta izolacije.
U poređenju s ovim, neprijatno je i podsećati se kako se Obama do samo pre neki dan razmetao u ulozi samoproklamovanog ‘azijskog stožera’ (a da ne spominjemo katastrofalni završetak pregovora s Kanadom oko gasovoda Keystone). Prošlog je meseca američki predsednik otišao u Japan u potrazi za nekim velikim trgovinskim sporazumom, koji bi simbolizovao i učvrstio ključnu stratešku alijansu. Kući se vratio praznih šaka.
Da li spoljna politika Obamine ekipe čak uopšte i razume šta se dešava? Za njih je savez između Rusije i Kine naprosto nazadan i u maniru 19. stoleća, potezi u manevrisanju balansom moći od strane onih koji su zastareli i nesvesni realnosti 21. veka, regulisane zakonom i normama. Mesto gde, na primer, neko ne pripaja tek tako teritoriju svojih suseda. Obama, zapravo, spočitava Rusiji i Kini da ne drže do reči i ispunjenja svojih obaveza kao glavnih aktera u ovom novom međuzavisnom svetu, u kojem svako zavisi od svakoga.
Na ovakve i slične opaske Kinezi i Rusi mogu samo da prevrću očima. Ove norme i pravila za njih ne znače ništa. Naravno, obe države će se pridružiti Svetskoj trgovinskoj organizaciji zbog trgovinskih prednosti i olakšica koje članstvo u ovoj organizaciji obezbeđuje – a onda će bogzna kako i koliko varati, koristeći se sajber-špijunažom i intelektualnom piraterijom. Oni na te navodne norme gledaju kao na oblike imperijalizma u somotskim rukavicama, pametne produžetke zapadne hegemonije koja bi da napakosti Rusiji u njenom umanjenom post-sovjetskom obliku, i Kini, suzdržanoj usled dominacije američke vojske.
Obama navodi savremena pravila; Rusija i Kina, nadahnute oporavljenim nacionalizmima, uređene su i vođene starinskim mapama. Putin se prema istočnoj i južnoj Ukrajini odnosi tako što koristi stari caristički termin, u pitanju je „Nova Rusija“. I kineski ministar spoljnih poslova opravdava ogromne teritorijalne pretenzije kojima se krši dosadašnje pomorsko pravo, navodeći tradicionalne mape od „devet stavki“ kojima se odobrava i opravdava kineska dominacija nad morima istočno i južno od Kine.
A to je ono što sveže uspostavljeni savez ove dve najveće anti-zapadne sile današnjice čini još značajnijim. Ovaj sporazum označava veliku promenu u globalnoj ravnoteži moći.
Putin je u Šangaju reprizirao nekadašnjeg Niksona u Kini. Da se razumemo, i nije neko iznenađenje da je Henri Kisindžer taj sporazum izveo u tajnosti. Ali, to je završni kamen u izgradnji isprva postepenog a sada ubrzanog rusko-kineskog približavanja koje, u suštini, opovrgava Kisindžerov i Niksonov uspeh.
Njihov strateški državni udar je 1972. godine fundamentalno preokrenuo geopolitičku sudbinu Moskve, a u korist Sjedinjenih Država. Putin je sada tu sudbinu preokrenuo u svoju korist, a na našu štetu. Združene, Kina i Rusija predstavljaju jezgro nove koalicije anti-demokratskih autokratija koje osporavaju taj od zapada nametnuti, post-hladnoratovski status kvo. Njihovo pojačano partnerstvo obeležava prvu pojavu globalne koalicije protiv američke hegemonije posle pada Berlinskog zida.
I zaista, na ovonedeljnoj Azijskoj konferenciji o međusobnoj saradnji Ši Đinping je predložio potpuno nov kontinentalni bezbednosni sistem koji uključuje i Rusiju i Iran (da ne bi neko greškom promašio antiimperijalističku suštinu), a isključila Ameriku. Ovo je otvoren izazov za svet nakon Hladnog rata, u kojem je Obama nasledio Ameriku koja dominira svetom – a onda je oslabio van svake granice zamislivog.
Ako se ovo sprovede, to će označiti kraj četvrt veka unipolarnosti i nagoveštaj povratka u jedan oblik bipolarnosti – dve globalne koalicije: jedne slobodne, a druge koja to nije – mada, s propašću komunizma, ne tako strukturno krute ili ideološki opasne kao u doba hladnoratovske bipolarnosti. Nije to bitka do istrebljenja, ali je ipak bitka – za vlast i dominaciju.
Ta ista dominacija, povodom koje je Obama jednom prilikom rekao da „nijedan narod niti može niti treba da nastoji da dominira nad nekom (drugom) nacijom“, što je pasivan, možda čak i nesvestan gaf. Njegova želja da Amerika postane stožer u Aziji ostaje mrtvo slovo na papiru. Ipak, njegovo povlačenje sa Bliskog istoka – gde je od Egipta do Saudijske Arabije, od Libije do Sirije uticaj SAD pao na svoju najnižu tačku u poslednjih 40 godina – predstavlja svršen čin, ‘fait accompli’.
Povlačenje se dodatno komplikuje Obaminim predlogom o obimnom smanjenju troškova odbrane (ispod 3% BDP-a do 2017.), čak i sada kad se i Rusija i Kina ponovo naoružavaju, stvarajući sofisticiranu vojnu silu uskoro sposobnu da Americi uskrati pristup vodama Pacifika.
Pad nije stanje. Pad je izbor. U ovom slučaju, Obamin izbor. A to je oblast u kojoj on, može se reći, sjajno uspeva.
Vašington Post, 23. 05. 2014.
(M.L.)