Nema nikakve sumnje da je superzvezda regea, Jamajčanin Bob Marli, globalna kulturna ikona. Njegov lik s dredovima – zamišljen, pronicljiv, prkosan – verovatno je poznatiji, van dva američka kontinenta i na njima, od likova Če Gevare i Malkolma Iksa. Praveći inventar na kraju veka, dva najuticajnija trgovca transnacionalnim imidžima proglasili su ga jednim od legendarnih glasova našeg doba: BBC je Marlijevu pesmu One Love proglasio himnom dvadesetog veka, dok je časopis Tajm označio Exodus kao album veka. Mogli bismo se upitati gde je pravo mesto Marlijevog jedinstvenog glasa? Kako objasniti njegovu žestinu koja proganja, njegovu neprolaznu popularnost? Ukratko, kako shvatiti Boba Marlija? Da li se, kada je reč o trajnosti Marlijevog zvuka, radi samo o nostalgiji, recimo, lokalne elite („ćelavaca“) u sprezi s njegovom prihvaćenošću od strane međunarodnog potrošačkog kapitalizma? Ne odbacujući takve tendencije, smatram da Marlijeva muzika i dalje nailazi na odjek kod običnih ljudi širom sveta zato što objavljuje neophodnost dolazećeg sudnjeg dana. Nudi shvatljivo obećanje sveta koji je izrazito u suprotnosti kako s namerama vladajuće elite, tako i s postmodernim skepticizmom savremene liberalne misli.
Jedno od trajnih svojstava Marlijeve muzike svakako je njena živa multivokalnost. Socijalni bunt ide uz uzvišenu nadu, osuda uz preporod, potvrđivanje crne rase uz šire, katoličko osećanje, saosećajnost se smenjuje sa snažnim prkosom, mistički zanos s neodoljivom praktičnošću, rudi i rasta idu zajedno. Te naizgled različite tendencije nerazdvojivo su povezane u Marlijevim polisemičnim pesmama. Ono što je u njima upadljivo jeste lakoća s kojom se ono što se odnosi na lokalnu, domaću sredinu može s istom uverljivošću tumačiti kao da se odnosi na značajnije vinovnike. Ta univerzalnost je očigledna, ali je suprotna i kritička prema plitkoumnim elementima sekularnog prosvetiteljskog univerzalizma, koji se već dugo predstavlja kao jedini legitimni registar univerzalističke misli. Obični ljudi širom sveta svakako se mogu identifikovati s Marlijevim usponom od života u bedi do međunarodne slave, ali takođe intuitivno shvataju i ističu to što je on dao podršku alternativnom univerzalnom pokretu kome i oni pripadaju i koji se zalaže za ostvarivanje njihovih interesa.
Ovaj pevač govori o sebi kao o posredniku u komunikaciji između ugnjetača i ugnjetavanih, između frakcija obespravljenih, između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, između zamišljenog sveta predaka i božanstava i sveta živih ljudi. Marli peva kao da priča, uvek je neformalan i podstiče publiku da mu bude sagovornik („Da, prijatelji moji, evo nas opet na ulici“; „Probudite se, ustanite, borite se za svoja prava!“; „Hajde da pevamo ove pesme o slobodi“). Publiku naizmenično ubeđuje i neki svevideći posmatrač („Rekao bih da si na putu da počiniš greh oholosti“; „Ako si ti veliko drvo, mi smo mala sekira, spremna da te saseče, dovoljno oštra da te saseče“) i podsticana je na zajedničku akciju („Oslobodite se duhovnog ropstva, niko do nas samih ne može osloboditi naš duh“). Prisutan je snažan kritički istorijski prikaz, gde su na jednoj strani „Vavilon“, „propovednik“, „stari pirati“, „iluzije“, „zli ljudi“, „ti“, nepromišljenost/zaboravnost, a na drugoj „Jahve“, „Svemogući“, „preživeli“, „Cion“, „Nati“, „čovek“, „mi“, obzirnost. Daju se zloslutna upozorenja („Totalno uništenje, jedino rešenje“; „Kako se stvari u svetu odvijaju, sve je moguće“), čak i kada je spas na vidiku („Nati se stalno provlači“; „Zašto si tako tužan i osamljen? Kad se jedna vrata zatvore, zar ne znaš da se otvaraju druga“).
Bob Marli, dakle, bavi se proročanstvima. Pošto poseduje tajanstvenu moć, tvrdi da je sposoban da ukloni prepreke koje su namerno postavljene na njegovom putu („Moje ime izloženo je propagandi. Ako želite da nekoga postidite… izvučete lošu kartu… Ja vas nagonim da izvučete lošu kartu“; „Šipke me nisu mogle zadržati, sila ne može da me kontroliše. Hoće da me slome, ali ja se pozivam na Jahvea… Ako si ti nadzornik, reći ću ti: ’Ja sam pobednik zlog duha.’“). On ima svoju misiju („Jednog vedrog jutra kada ispunim svoju misiju, čovek će odleteti svom domu“). Taj bard objavljuje, podstiče, predviđa s autoritetom koji iz njega spontano izbija („Ovo su reči mog Gospodara. Kaže mi da slabići ne mogu biti uspešni“).
Marlijev proročki, otkroviteljski ton suprotstavlja se i urušava poricanje proricanja od strane zapadne modernosti. Proročki diskurs bio je jedna od žrtava doba prosvećenosti. Poput „religije“, bio je proterivan ili ograničavan na posebne prostore (recimo, prihvatane ekscentričnosti umetnika koji deluju u svojim ograničenim sferama) i zamenjivan induktivnim predviđanjima. No, to potiskivanje proročkog pristupa do granica zabrane čini naš život siromašnijim. Način razmišljanja zasnovan na dokazima od kog smo danas toliko zavisni obezbeđuje nam, u najboljem slučaju, obazriva predviđanja. On uništava mogućnost ostvarivanja velikih i malih promena. Na primer, iako posle lakomislene mladosti dolazi razborito zrelo doba, takva prekretnica obično se ne može predvideti. Slično tome, bilo je slučajeva istorijskih promena čak i širih razmera koje su, iako su bile neočekivane, vidovnjaci i proroci nagoveštavali. Odustvo proročkog glasa i, shodno tome, gubitak sposobnosti da se on čuje lišavaju nas mogućnosti da prepoznajemo dolazak takvih promena i da reagujemo na njih.
Savremeni postmodernisti koji instinktivno odbacuju projekte iskupljenja širokih razmera nasledili su tu netrpeljivost prema proročanstvima. Najsmelije društvene inicijative sekularnog modernizma – mogućnost ostvarivanja socijalističkog društva, na primer, ili ideja o Ujedinjenim nacijama – odišu više cinizmom nego optimizmom. Velike društvene ambicije su splasnule, a nastavlja se nemilosrdna vladavina slobodnog tržišta, rasa i nacija. Oduševljenje nezavisnošću u bivšem kolonijalnom svetu, koje je bilo prisutno polovinom dvadesetog veka, i nade u smisleni savez nesvrstanih zemalja brzo su ustupili mesto osećanju gorčine zbog državnog terora i nasilja među ljudima, korupcije zvaničnika, pa čak i uvećanog samozadovoljstva. U liberalnim akademskim krugovima u modi je ono što je narodno, ali do izraza dolaze samo njegova fragmentarna, rekombinantna, prolazna svojstva. Suočen s neporecivim dokazima o ugnjetavačkom karakteru zapadnog univerzalizma i njegovoj prekomernoj oholosti, glas razuma pretvara se u glas očajanja.
Ukazujući na opasnost od aktuelnog fatalizma praznoglavaca i njihovog gledanja na narodnu kulturu samo kao na igru, Marli hrabro ukazuje na nepravde i nudi velike snove o vraćanju na prethodno stanje. Nije bitno što se decenijama posle njegove smrti idealizovana „Afrika“ u svom postkolonijalnom stanju ne može više smatrati garantom pravedne budućnosti. Niti što je međunarodno prihvatanje Marlijevih stavova značilo da je lokalna sredina iz koje su oni nastali gurnuta u drugi plan. Ni što se oduševljenje zamišljenim transkontinentalnim jedinstvom crne rase pokazalo iluzornim. Niti pak što je izašao na videlo nepopustljivi patrijarhalni karakter rasta farijanskog pogleda na svet koji je toliko uticao na Marlijevu muziku. Širina Marlijevih proročanskih apela opstaje i pored tih jasnih veza s njihovim konceptualnim osnovama. Marlija njegovi muzički naslednici nisu zamenili i on i dalje zauzima položaj neprikosnovenog, bezvremenog autoriteta. Neumanjena svežina njegovih poruka navodi publiku da ga sluša ne iz nostalgije, već s nadom. U svetu se više nego ikada oseća potreba za njemu sličnima koji će se boriti za pravdu. Proročki glas i dalje odjekuje u srcima i dušama onih koji žive od danas do sutra, van sfere uticaja zapadnih akademskih samozadovoljnih ali duhom klonulih krugova.
Marli je na globalnu scenu stupio potpuno prirodno, kao da je rođen za nju. Iako je možda prvi muzičar iz takozvanog Trećeg sveta koji je dostigao takvu slavu, nekolicina drugih proročkih ličnosti iz oblasti Kariba bili su pre njega neuobičajeno međunarodno poznati: Markus Garvi, S. L. R. Džejms i Franc Fanon. Njegova globalna poznatost nesumnjivo mnogo duguje tehnološkim i marketinškim inovacijama kapitalističke diskografske industrije. Nesumnjivo je da su njeni studiji izmislili „svetsku muziku“, „drugih“ i za „one druge“, za potrebe posebnog segmenta tržišta za koji je Marlijev brz uspeh jasno pokazao da postoji i da ga treba iskoristiti, ali tu nije kraj te priče.
Uticaj Marlija i njegove muzike pokazuje da postoji začetno transnacionalno kulturno kružno kretanje, koje postaje sve jače i širi se. Iako se uspon Marlijeve lokalne popularnosti podudara s prvim godinama nezavisnosti Jamajke, njegova poruka upadljivo je nenacionalistička. No, i pored toga, ta poruka nailazi na odjek kod lokalne publike jer probija oklop nacionalističke mitologije. Država se ne smatra sredstvom za ostvarivanje oslobođenja („Svoj duh jedino mi sami možemo osloboditi“), već za nasilje protiv građana („Jutros sam se probudio u policijskom času. Bože, i ja sam zarobljenik“, ili „Vavilonski sistem je vampir, svakodnevno sisa krv deci“). Odbacujući usaglašene napore države da stvori prihvatljive liberalno-demokratske građane, Marli uzvraća: „Odbijamo da budemo ono što vi želite da budemo. Mi smo ono što jesmo i tako će ostati. Ne možete me ubediti u vaše jednake mogućnosti.“
Koreni te muzike nalaze se u poslovičnom smislu za humor jamajkanskog seljaštva i ona neposredno povezuje i usaglašava seosko s gradskim i transnacionalnim. Iz navike ili nedovoljnog znanja, uporno je nazivamo „jamajčanskom“ muzikom, dok je ona u stvari i ograničenija i transcendentnija. Diskurs regea iz šezdesetih godina prošlog veka, kome Marli pripada, duboko je skeptičan u odnosu na nacionalistička ograničavanja. Njegovi tropi oslanjanju se na jezik Starog zaveta, koji se odavno koristi kao glasilo političkih aspiracija crnačke dijaspore. Marli upire svoj pogled ka „Sionskoj gori, najuzvišenijoj oblasti“, verovatno ne samo kao domovini u koju čezne da se vrati, već i kao prostoru koji nudi veći pluralitet i šire mogućnosti razgovora i razmene ideja nego što se to pokazalo mogućim u demokratskoj nacionalnoj državi zapadnog tipa. To je diskurs koji omogućuje i staru i novu političku/ekonomsku kritiku, bezvremensku, a ipak i lokalno i transnacionalno svežu i aktuelnu („O, odvratno je gledati kako ljudi učestvuju u trci pacova“). U toj muzici otkrivamo zvuk i jezik koji oglašavaju i omogućuju stvaranje transnacionalne političke svesti. Marli, zajedno s drugima, opisuje zamišljeni svet bez granica („Ujedini se, Afriko, jer napuštamo Vavilon i idemo u domovinu svog Oca. Sionski voz ide našim pravcem“). Ta muzika, dakle, potvrđuje neprikladnost naših modela, upozorava kako na ograničenja pojmovnih tropa, kao što su zajednica, rasa i nacija, koji i dalje sprečavaju istraživanje društva, tako i na gledanje na nastanak globalne kulture kao na uzgredni proizvod globalnog potrošačkog kapitalizma.
Sociolozi koji su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka svi zajedno stavili svoje analitičko umeće u službu nacionalizma slušali su tu muziku samo iz zabave, ako su je uopšte slušali. Njima je uglavnom izmicao njen antinacionalni ton, baš kao što današnji postmoderni skeptici previđaju ili odbacuju njen širi, proročki apel. Žalosno je što su naši detektori zvuka podešeni tako da primaju ono što je fragmentarno, odnosno glasnije, fonetski prepoznatljivije iako šuplje zvuke nacionalnih/rasnih poruka. Bez obzira na tu gluvoću, Marlijeva muzika čula se (i dalje se čuje) preko granica. Utrla je nove staze i puteve i nastavlja da upozorava, daje viziju, glas i nadu. To što je granična oblast i dalje otvorena teritorija, neregulisana, bez opštih sistema značenja ili demokratske vlasti i što je prepuna prolaznih pometnji, ne znači da će to uvek biti tako, niti da će, kada za to dođe vreme, stare hegemonije obavezno uspostavljati novi poredak.
Rečnik za 21. vek
Priredili
Vinej Lal, Ašis Nandi
Preveo s engleskog
Stefan Trajković Filipović
Clio, 2012