Potrebno je da se osiguraju bolja kontrola i veća odgovornost agencija, kreatorima politika ponude preporuke za pružanje boljih i jeftinijih usluga građanima, kao i da se izbegnu klopke koje su negativno uticale na ranije pokušaje da se sprovedu reforme. Postojeći sistem za osnivanje i funkcionisanje sistema agencija je nejasan, nekonzistentan, skup i neefikasan, te neodrživ na dugi rok, jer su uočene brojne nedoslednosti u pravnom statusu agencija, ovlašćenjima, nadzoru nad njihovim radom, nazivima. No, i pored toga, reforme sistema agencija u Srbiji do sada su se svodile na pojedinačne i prilično loše osmišljene mere, bez adekvatno definisanih kriterijuma i tela odgovornih za njihovo sprovođenje i koordinaciju, što je za posledicu imalo krajnje neorganizovano ukidanje agencija i sporadične promene organizacionog oblika pojedinih agencija, kaže se u najnovijoj studiji USAID u Srbiji.
Agencifikacija, odnosno nekontrolisano povećanje broja agencija u Srbiji, je prisutna od demokratskih promena 2001. godine, dok je najveći broj agencija formiran tokom mandata prethodne dve vlade RS (38 agencija, odnosno njih 33). Neke od tih agencija nisu bile potpuno nove, već su imale pravne prethodnike koji su se i ranije bavili istim ili sličnim zadacima, ali više agencija formirano je u cilju obavljanja potpuno novih poslova.
Jedan deo problema uzrokovan je prevaziđenim zakonskim okruženjem za prenos nadležnosti, odnosno javnih ovlašćenja, agencijama. Međutim, nakon što se agencije formiraju, odnosno što im se u nadležnost stave određeni zadaci, teško je efikasno kontrolisati njihov rad. U ovakvim okolnostima, agencije u Srbiji koriste svoja diskreciona prava da zapošljavaju veliki broj ljudi i isplaćuju visoke zarade, dok istovremeno o rezultatima svog rada ne podnose tačne – ili čak ikakve – izveštaje.
Nije uvek jasno zašto pojedine agencije rade nezavisno i odvojeno od centralne izvršne vlasti, umesto da imaju status organa državne uprave, a postoje očigledne razlike između autonomije agencija u istoj kategoriji. Nije uvek jasno zašto veći broj agencija obavlja poslove u istoj oblasti, jer to može za posledicu imati preklapanje nadležnosti i dužnosti agencija i resornih ministarstava, ili između samih agencija, što kao posledicu može imati neefikasno korišćenje budžetskih sredstava. Takođe, transparentnost agencija nije na zadovoljavajućem nivou. Od ukupnog broja agencija od kojih su zatražene informacije od javnog značaja o prihodima, rashodima i broju zaposlenih, 26,42% nikada nije odgovorilo.
U studiji USAID su uočeni slični uzroci kao u ostalim istočno- i centralnoevropskim zemljama, među kojima su i preuzimanje modela drugih zemalja bez prethodne analize, uticaj procesa pristupanja EU i prilagođavanja nacionalnih propisa, zapošljavanje po partijskoj osnovi…
Danas se vlade zemalja centralne i istočne Evrope češće opredeljuju za agencije sa manjim stepenom autonomije, te izvršne agencije drže mnogo bliže centralnoj vlasti nego ranije. Ovo se delimično može objasniti nastupanjem druge generacije reformi poznate kao „deagencifikacija“ ili „ukrupnjavanje vlasti“ (tzv. pristup whole-of-government), koje države sprovode kako bi povratile deo kontrole i koordinacije izgubljene usled prekomernog kreiranja posebnih agencija. U Srbiji, međutim, ovaj trend do sada nije prepoznat, ali bi stoga mogao da posluži kao model za buduće reforme agencija.
USAID pokušava da demistifikuje dva mita prisutna u domaćoj javnosti. Naime, stav u domaćoj javnosti da je prekomerno formiranje agencija (koje su strukturno odvojene od centralne izvršne vlasti) opravdano jer EU „zahteva“ njihovo osnivanje, i drugim, da jednom kada se agencija osnuje, nju više nije moguće ukinuti usled pritiska EU da se očuva organizaciona autonomija te agencije. EU samo zahteva da se određeni poslovi obavljaju i da su stavljeni nekome u nadležnost, a svakoj državi članici, državi koja pristupa EU ili državi kandidatu ostavljena je mogućnost da bira koju će administrativnu/institucionalnu strukturu upotrebiti, dokle god se postižu efekti predviđeni pravnim tekovinama Unije u konkretnoj oblasti. Sa druge strane, sasvim je moguće smanjiti ukupan broj agencija i reorganizovati postojeći okvir za njihovo osnivanje i funkcionisanje.
Srbija bi mogla dosta toga da nauči iz nedavnih iskustava evropskih zemalja koje su sprovele sveobuhvatne reforme svojih agencija i drugih javnih tela (Hrvatska, Litvanija, Velika Britanija i Irska).
Studija USAID daje preporuke kako da se prevaziđu ovi problemi. Neophodno je formiranje privremenog državnog tela koje će biti odgovorno i zaduženo za sprovođenje jednokratne reorganizacije i racionalizacije postojećih agencija, u skladu sa kriterijumima iz ove studije; unapređenje postojećeg pravnog okvira; ukidanje statusa pravnog lica organima u sastavu ministarstava i izmena organizacionog oblika pojedinih posebnih organizacija njihovim pretvaranjem u tela u sastavu ministarstava; unapređenje nadzora; sprečavanje osnivanja javnih agencija na osnovu Vladinih uredbi, te propisivanje da je osnivanje javnih agencija moguće isključivo zakonom; izmena organizacione forme pojedinih javnih agencija i njihovo pretvaranje u posebne organizacije da bi se osigurala veća odgovornost i ostvarile uštede, kao i izmena naziva agencija; objavljivanje spiskova svih javnih tela nad kojima ministarstva vrše nadzor kako bi se povećala transparentnost i vidljivost javnih tela, i ukidanje agencija koje su već osnovane, ali još uvek ne funkcionišu u praksi.