Statistike su neumoljive. Troškovi „provlačenja kroz krizu“ postaju sve vidljiviji. Rast je ponovo izostao. Oporavak je okončan, pre nego što je uopšte i počeo.
Merkelin pragmatizam tokom evrokrize pokazao se kao optička varka, što je oduvek i bio. Kao kada primetite vlagu u stanu pa je prekrečite, ali zadovoljstvo zbog naizgled dobro obavljenog posla ubrzo izbledi. Evrozona je bolesna. A njena bolest je hronična.
Simptomi ove podmukle bolesti su u Nemačkoj donekle neprimetni, ali je i u njoj rast iznenada opao u drugom kvartalu. Pad je identičan onom u Italji i veći od Francuskog. Putinova politika na istoku Evrope i evropske sankcije dodatno su potresle ekonomiju. U narednim godinama Nemce očekuje i demografski šok. Kamate na desetogodišnje obveznice su u međuvremenu pale ispod jednog procenta. Očekivana inflacija u narednom periodu biće daleko ispod proseka. To podseća na situaciju u Japanu.
Japanska izgubljena decenija je jedan od najznačajnijih ekonomskih događaja našeg vremena. Međutim, Japan je imao sreću u nesreći: japanska država je ublažila posledice razduživanja privatnog sektora tako što se sama zaduživala. Danas je japanski dug na nivou koji bi kod nas bio nezamisliv – dvostruka vrednost BDP. Zamislite samo da se Japan pridržavao nemačkih propisa o granici zaduživanja ili budžetskih pravila iz Mastrihtskog ugovora. Japan bi ekonomski implodirao.
Upravo to sada preti Nemcima – ili eksplozija, ili i jedno i drugo. Implozija je stanje permanentne slabosti – nulti rast, visoke realne kamate, precenjeni devizni kurs, i to tako čitavu deceniju.
Teško je predvideti koliko bi trajalo ovo implozivno stanje. Ko može da kaže koliko će još Španija da izdrži sa nezaposlenošću od 25 odsto. Belgijski ekonomista Paul de Grauwe je ispravno procenio greške evropske ekonomske poltike rekavši da se ovde „problem tražnje rešava politikom ponude“.
Upravo se sa takvim stavom Nemci „provlačeo“ kroz krizu. Žele da očuvaju monetarnu uniju, jer strahuju od političkih posledica njenog sloma, ali nisu spremni da snose zajedničke rizike. Angeli Merkel nimalo ne smeta ova unutrašnja protivrečnost, ali ekonomija sa tim ne može da živi. Helmut Kohl bi do sada zajedno sa francuskim predsednikom pripremio desetogodišnji plan za stvaranje fiskalne unije. Merkel je učinila nekoliko pseudopraktičnih sramežljivih koraka bez strateškog značaja. Dezorijentisani i bez jasnog plana posle dugog tumaranja stranputicama vraćaju se na polaznu tačku.
Nemačka odiseja je sa ekonomskog gledišta bila samo odlaganje bankrota. Španski privatni sektor će decenijama grcati pod teretom dugova. Zaduženost Italije raste vrtoglavom brzinom. Grčka je danas bankrot kao i pre šest godina. Nemci slute da ova politika nikud ne vodi, ali probleme i dalje guraju pod tepih.
Sustigle su ih unutrašnje protvrečnosti monetarne unije. Umesto da su dužničku krizu rešili održavanjem konferencije o otpisu dugova, odlučili su da ovo pitanje što više izbegavaju osnivajući komplikovane finansijske institute, takozvane finansijske kišobrane, koji su dugove premeštali sa jednog na drugi kraj sistema. To zvuči dobro, ali ništa ne menja na prezadužensoti Grčke i Portugala.
Čuveni program otkupa državnih obveznica Marija Draghija je takođe jedna od fatamorgana antikrizne politike. Program je funkcionisao tako što je smanjio kamate na državne obveznice država sa periferije, ali je njime istovremeno okončana svaka suštinska antikrizna politika. Evropska centralna banka je zapostavila svoju tradicionalnu monetarnu politiku pasivno posmatrajući slom stopa inflacije. Fiskalnu uniju su Angela Merkel i njene kolege u Evropskom savetu neprimetno odložili ad acta, dok su bankarsku uniju obesmislili u svim važnim tačkama. Sa prognozama o predstojećem rastu vratila se i nada da kriza polako prolazi. Zagovornici ove politike su imali razloga za zadovoljstvo.
Trenutni ugled Angele Merkel počiva na klimavim temeljima iluzorne nade u rast. Baš kao kućevlasnik sa početka teksta, došla je zima a Nemci sa nevericom posmatraju onu vlažnu fleku koja izviruje ispod sloja boje. Samo što sada moraju još više da plate kako bi otklonili problem.
Politika odlaganja rešenja sve će nas skupo koštati.