Sebe prvenstveno smatram čitaocem. Kao što znate, odvažio sam se da pišem; ali mislim da je ono što sam pročitao daleko važnije od onoga što sam napisao. Jer čovek čita ono što voli – a piše ne ono što bi želeo, nego što ume da napiše.
Sećanje me vraća u jedno veče pre šezdesetak godina, u biblioteku moga oca u Buenos Ajresu. Vidim oca; vidim svetlost gasne lampe; mogao bih da položim ruku na police. Tačno znam gde da nađem Bartonovu Hiljadu i jednu noć i PreskotovoOsvajanje Perua, iako te biblioteke više nema. Vraćam se toj već davnoj južnoameričkoj večeri i vidim svog oca. Vidim ga u ovom trenutku; i čujem njegov glas koji izgovara reči koje nisam razumeo, ali koje sam osećao. Te reči su dolazile od Kitsa, iz njegove „Ode slavuju“:
Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!
Nema naraštaja gladnih da te guše;
I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,
U stara vremena car i luda čuše:
Možda taj poj k srcu tužnom put napravi
Rutinom, kad čežnjom za domom morena,
Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama.
Mislio sam da znam sve o rečima, sve o jeziku (kad je čovek dete, oseća da zna mnogo), ali te reči su mi došle kao otkrovenje. Naravno, nisam ih razumeo. Kako sam mogao razumeti stihove o tome da su ptice – da su životinje – na neki način večne zato što žive u sadašnjosti? Mi smo smrtni zato što živimo u prošlosti i u budućnosti – zato što se sećamo vremena kada nismo postojali, i što predviđamo vreme kad ćemo biti pokojnici. Ti stihovi su mi došli kroz muziku. Pre toga sam o jeziku razmišljao kao o načinu da se nešto izrazi, da se čovek požali, da kaže da je veseo ili tužan itd. Međutim, kada sam čuo te stihove (od tada ih, na izvestan način, slušam neprestano), znao sam da jezik može da bude i muzika i strast. I tako mi se otkrila poezija.
Od tada poigravam se jednom idejom – s idejom da uprkos tome što se čovekov život sastoji od mnoštva hiljada trenutaka i dana, da se ti silni trenuci i ti silni dani mogu svesti na samo jedan trenutak: na trenutak kada čovek spozna ko je, kada se neposredno suoči sa sobom. Pretpostavljam da je Juda, kada je poljubio Hrista (ako je to stvarno učinio), osetio u tom trenutku da jeste izdajnik, da je njegova sudbina da bude izdajnik, i da je odan toj zloj sudbini.
Svi se sećamo Crvenog ordena za hrabrost, priče o čoveku koji ne zna da li je kukavica ili hrabar čovek. Onda dođe trenutak kad spozna ko je. Kada sam čuo ove Kitsove stihove, iznenada sam osetio da je to veličanstveno iskustvo. I tako se neprestano osećam posle toga. Možda od tog trenutka (pretpostavljam da preterujem zbog predavanja koje držim) sebe smatram „književnikom“.
Horhe Luis Borhes (Jorge Luis Borges)
„Umeće stiha“; Predavanja u čast Charlsa Eliota Nortona
Akuzativ, 26.09.2014.