Mada je vlasnik „Prvog srpskog kinematografa“ s početka prošlog veka bio Zaječarac Stojan Nanić, danas su bioskopi u malim mestima „ugrožena vrsta“ za čije preživljavanje je neophodna savremena oprema. S obzirom da su lokalni bioskopi uglavnom u sastavu kulturnih ustanova koje se izdržavaju iz budžeta lokalnih samouprava, te da sredstava nema dovoljno, neki od biskopa su potražili dodatna rešenja za finansiranje modernizacije.
Kada bi čuveni Đenka iz filma „Maratonci trče počasni krug“ zakoračio sa filmske trake u stvaran život i krenuo u potragu za bioskopima koji su, osim u Beogradu, nakon Prvog svetskog rata nicali u Novom Sadu, Somboru, Smederevu, Požarevcu, Šapcu, Negotinu, Paraćinu, Prokuplju, Valjevu, Kragujevcu i u drugim gradovima širom Srbije, na njihovim mestima bi uglavnom zatekao kafiće i lokale. Jedan od retkih koji gotovo neprekidno radi još od tridesetih godina prošlog veka je bioskop „Krajina“, u sastavu Doma kulture “Stevan Mokranjac” u Negotinu, čiji direktor Milan Radosavljević napominje da je biskopska zgrada pod zaštitom države kao spomenik kulture.
Nažalost, spomeniku nalikuju i tehničke mogućnosti za projekcije filmova, koji su do skoro emitovani preko starih projektora. „Sada koristimo blu rej kao prelazno rešenje. Trenutno se pripremamo za ugradnju dolbi audio opreme, zahvaljujući sredstvima u iznosu od tri miliona dinara koja su nam odobrena na konkursu Filmskog centra Srbije za digitalizaciju bioskopa. Za ukupnu tehničku modernizaciju neophodno nam je oko 10 miliona dinara, pre svega za nabavku savremenog projektora, pa se nadamo pozitivnom ishodu na još nekim konkursima do kraja godine, kao i podršci loklane samouprave. Tek kada osavremenimo celokupnu tehničku infrastrukturu, možemo se nadati većem interesovanju publike. Filmove nabavljamo preko distributera, a pored onih koji su trenutno najaktuelniji na domaćem tržištu, trudimo se da u saradnji sa Filmskim centrom promovišemo dokumentarni film, kao i da kroz radionice sa mladima popularišemo filmsku umetnost i stvaramo buduću publiku“, prepričava Radosavljević borbu za opstanak negotinskog bioskopa.
88 živih
Ovaj bioskop je na sve oskudnijoj listi preživelih, kojih je prema istraživanju „Bioskopi u Srbiji“ Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, u 2012. bilo svega 88, u odnosu na 650 iz ne tako davne 1968. godine. Početkom šezdesetih svaki građanin Srbije je u proseku išao oko deset puta godišnje u bioskop, dok danas to jedva čini jednom u dve do tri godine. Nove tehnologije prvo su oduzele biokopu preimućstvo nekada glavnog medija za informisanje i edukaciju i pretvorile ga u samo još jedan izvor zabave, gde u konkurenciji „pametnih“ televizora i legalnog i nelegalnog preuzimanja filmova sa Interneta trku dobijaju samo oni bioskopi sa najsavremenijom opremom, ističe jedna od autorki istraživanja, sociološkinja Bojana Subašić.
„Danas gledalac zahteva potpuni komfor u svakom smislu. Želi da uživa u slici visoke rezolucije, stereo zvuku, 3D projekcijama, u klimatizovanim salama sa udobnim sedištima i ostalim pratećim pogodnostima. U Srbiji, međutim, od 88 aktivnih bisokopa, čak 70% i dalje koristi analogne projektore, i to uglavnom 35-milimetarsku traku, čija se proizvodnja i distribucija gasi jer je reč o prevaziđenoj tehnologiji“, kaže Subašić. Od ukupno 135 raspoloživih sala, najveći broj bioskopa ima po jednu višenamnesku salu koja se koristi za različite programe, oko jedne petine bioskopa ima projekciju dva do četiri puta nedeljno, a njih oko 10% ima više od 500 projekcija godišnje. Nedostatak državne strategije za očuvanje bioskopske mreže je posebno poguban u situaciji kada način finanisranja bioskopa diktira činjenica da je 80% njih u sastavu neke druge ustanove, najčešće kulturnih centara koji se finansiraju iz budžeta gradova osnivača. S obzirom na hroničan nedostatak novca za kulturu, i u okolnostima kada se u proseku svega oko 20% raspoloživih sredstava odvaja za programsku delatnost, „prvo na čemu se štedi je bioskopska delatnost, koja je među najskupljima, a najčešće neisplativa zbog slabe posećenosti“, objašnjava naša sagovornica.
Budući da je nabavka digitalne opreme skupa, veliko je pitanje kako će naši bioskopi opstati bez pomoći države i fondova koji pomažu digitalizaciju kakav je Eurimage fond, koji je osnovao Savet Evrope sa ciljem da se unaprede uslovi za distribuciju, prikazivanje i promociju evropskog filma. „Do sada je u program za pomoć pri digitalizaciji bioskopskih dvorana ušlo sedam bioskopa u Srbiji, ali to je i dalje veoma mali broj“, ističe Subašič i dodaje: „Digitalizacija ne donosi samo promenu u kvalitetu slike, već i poboljšanja u distribuciji preko Interneta i eliminiše probleme u nabavci filmova. Ali, digitalna oprema košta između 70.000 i 165.000 evra, u zavisnosti od veličine sale, te se mnogi bioskopi okreću jeftinijoj alternativi. To je E-sinema, čiji su troškovi opreme oko 40.000 evra, a koja u manjim salama obezbeđuje bolji kvalitet slike i zvuka u odnosu na analognu opremu, ali je značajno lošijeg kvaliteta od digitalne opreme“. Stoga ne iznenađuje podatak da je digitalna oprema za sada dostupna gotovo samo u multipleksima.
Rešenje za opremanje, odnosno jedan od primenjivih finansijskih modela je javno-privatno partnerstvo, a primer za to je bioskop “Vilin grad” u Nišu. Niš je ustupio poslovni prostor i delimično ga opremio, privatni investitor je obezbedio savremenu, digitalnu opremu, a ulaganje u bioskop je kompenzovano kroz zakup na određeni broj godina. Dakle, može i tako, jer se bioskopdžije ne mogu osloniti samo na lokalne samouprave koje za bioskope izdvajaju u proseku svega oko šest odsto budžetskih sredstava, od kojih je nemoguće obezbediti kvalitetan program i adaptaciju sala.
U bioskop na nastavu
Sa druge strane, država izdvaja ogroman novac za organizacije mnogobrojnih filmskih festivala, kojih je u Srbiji više nego što se godišnje proizvede filmova, komentariše direktor Filmskih novosti Vladimir Tomčić, koji ukazuje da je trend opadanja bioskopske publike evidentan u celoj Evropi. „Programi Eurimage i Europacinema pomažu evropske filmske koprodukcije, bioskope, digitalizacije i distribucije evropskog filma. Iako su to značajna sredstva, kao da se bije izgubljena bitka. Naime, poseta bioskopima je sve manja. Televizija oduzima ogroman broj potencijalnih gledalaca, a pokazatelji o gledanosti televizijskih programa govore da čak i na samim televizijama opada gledanost filmova u korist sportskih programa i kontakt emisija“.
Uprkos navedenim trendovima, naši sagovornici su saglasni da je moguće oživeti domaće bioskope, o čemu svedoči i činjenica da je u Srbiji u multipleksima za neke filmove u 3D tehnologiji neophodna rezervacija zbog ogromnog interesovanja publike, ali i za prenose opera, predstava i koncerata. U manjim sredinama se, na žalost, još uvek ne traži karta više, ali se i ne gubi nada. „Efekat koji proizvodi slika na velikom ekranu i kvalitetan zvuk je nešto što nije moguće doživeti u kućnoj varijanti i to je ono čemu težimo“, ističe Milan Radosavljević, koji priznaje da trenutna poseta negotinskom bioskopu nije zadovoljavajuća. „Neki filmovi privuku i do 200 ljudi, ali se dešava da nekim projekcijama prisustvuje svega pet, šest gledalaca. Jasno je da u takvim uslovima nema zarade, ali nam je cilj da uz savremenu opremu bioskop ponovo zaživi“.
Istraživači Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka smatraju da je privlačenje dece i mladih kroz saradnju sa školama, ključno ne samo za vraćanje popularnosti biskopima već i zbog njihove edukativne funkcije. „Iako komercijalni bioskopi najčešće nisu zainteresovani za prikazivanje edukativnih i dokumentarnih filmova zbog slabe posete, interes bi mogli da nađu u unapred dogovorenim aranžmanima sa obrazovnim ustanovama“, ocenjuje Bojana Subašić. „Edukativni i dokumentarni filmovi imaju svoju publiku i u starijoj populaciji, o čemu svedoči popularnost Slobodne zone, Beldoksa i drugih festivala nekomercijalnog filma u Srbiji. Upravo povezivanje obrazovnih i kulturnih ustanova stvara zdrave kulturne potrebe i navike i buduću publiku svih kulturnih sadržaja“.
Jelena Bujdić Krečković
broj 111, oktobar 2014.