Nacrt Zakona o zapošljavanju stranaca objavljen je u Službenom Glasniku Republike Srbije 26.11.2014. godine, a danas stupa na snagu.
Između ostalog, potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) 29. aprila 2008. godine od strane Republike Srbije, sa Evropskom unijom preuzete su dve najvažnije obaveze: 1) uspostavljanje zone slobodne trgovine, 2) usklađivanje zakonodavstva sa pravom EU. Donošenje i usvajanje teksta novog Zakona jeste jedan od koraka koji je bio neophodan na putu pridruživanja, jer sloboda kretanja radnika potpada pod pregovaračko poglavlje 2, te u toku pristupnih pregovora ne može biti zanemarena, budući da svi nedostaci bivaju uočeni tokom faze skrininga (analitičkog pregleda usklađenosti zakonodavstva države kandidata koja pristupa, sa propisima EU).
Materija koja čini sadržaj novodonetog Zakona višestruko je značajna, a sve do usvajanja nacrta ovog Zakona bila je regulisana u svega 15 članova Zakona o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima koji je bio donet još 1978. godine, nakon čega su, doduše više puta, vršene izmene i dopune istog. Ipak, zbog potrebe harmonizacije srpskih propisa sa propisima EU, potrebno je voditi računa i o principima EU, te imati u vidu da je ona između ostalog utemeljena na slobodnom kretanju radne snage, kao jednoj od 4 osnovne slobode.
U skladu sa navedenim, zakon, čak možda i preuranjeno, jer je to svakako moglo biti doneto u naknadnom postupku izmena i dopuna Zakona koje bi mogle uslediti po pristupanju, sadrži i četiri člana (članovi od 5. do 8.) koji se odnose na uslove zapošljavanja državljana EU na teritoriji Republike Srbije. U prelaznim i završnim odredbama izričito je propisano da će se ovi članovi primenjivati tek nakon što Republika Srbija stekne punopravno članstvo u Evropskoj Uniji, tj. primena istih se odlaže do pristupanja, pa se, sem izraza jasne indicije dobre volje Republike Srbije da se pridruži EU porodici, postavlja zapravo pitanje svrsishodnosti implementacije ovih članova u datom trenutku.
U skladu sa tim, odredbe novog zakona izričito definišu, što svakako predstavlja bitnu novinu, obavezu da se strancima obezbedi jednak tretman kada se govori o uslovima zapošljavanja, isplatama zarada, uslovima otpuštanja i sticanju socijalnih povlastica – npr. pri ostvarivanju prava vezanih za slučaj nezaposlenosti (dakle, ideja je da se povlastice koje su do sada ekskluzivno dodeljivane „domaćim“ zaposlenima, prošire kada je to objektivno moguće i na strane državljane koji su radno angažovani u Republici Srbiji u skladu sa ovim Zakonom).
Zakon o strancima iz 2008. godine sa druge strane, ostao je nepromenjen, te se situacije u kojima je strancu moguće odobriti privremeni boravak, odnosno stalno nastanjenje, nisu promenile. Tako, za privremeni boravak stranac i dalje dobija tzv. Vizu D koja mu je neophodna za boravak duži od 90 dana na teritoriji Republike Srbije, a jedan od osnova po kome mu ona može biti izdata jeste upravo i rad, zapošljavanje, odnosno obavljanje privredne ili druge profesionalne delatnosti. Privremeni boravak, sem u slučaju boravka osoblja stranih diplomatskih ili konzularnih predstavništava kada je moguće i davanje odobrenja na duži vremenski period, može se odobriti u trajanju do 1 godine. Nakon 5 godina kontinuiranog privremenog boravka (sem ukoliko nije u bračnoj vezi sa srpskim državljaninom, kada se period neophodan za kontinuirani privremeni boravak skraćuje na 3 godine), u skladu sa podzakonskim aktima, stranac može aplicirati za izdavanje odobrenja za stalno nastanjenje. Dakle, posedovanje odobrenja da zakonito boravi na teritoriji Republike Srbije jedan je od preduslova za izdavanje dozvole za rad, odnosno, za zasnivanje radnog odnosa.
Zakon sada razlikuje dve vrste dozvola za rad, i to:
1. Lična radna dozvola
2. Radna dozvola (koja se dalje kategorizuje na: 1. radna dozvola za zapošljavanje, 2. radna dozvola za posebne slučajeve zapošljavanja (a) upućena lica, b) kretanje u okviru privrednog društva, c) nezavisne profesionalce), 3. radna dozvola za samozapošljavanje).
Lična radna dozvola je dozvola za rad koja strancu u Republici omogućava slobodno zapošljavanje, samozapošljavanje i ostvarivanje prava za slučaj nezaposlenosti i izdaje se na zahtev stranca, a na period dok traje stalno nastanjenje, odnosno dok lice ima status tzv. posebne kategorije (npr. žrtva trgovine ljudima), ili ukoliko lice ima status izbeglice.
Radna dozvola za zapošljavanje i radna dozvola za posebne slučajeve zapošljavanja izdaju se na zahtev poslodavca koji angažuje stranca, a radna dozvola za samozapošljavanje izdaje se na zahtev stranca kome je u skladu sa Zakonom o strancima odobren privremeni boravak. Uslovi koje poslodavac mora da ispuni kada podnosi zahtev za izdavanje radne dozvole za stranog državljanina koga želi da angažuje, detaljnije su regulisani nego do sad, te Zakon sada poznaje više kategorija radnih dozvola nego što je to do sad bio slučaj. Sa tim u vezi nameće se pitanje, budući da je u prelaznim i završnim odredbama Zakona predviđeno da propisi doneti na osnovu Zakona o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima ostaju na snazi (dok se ne donesu podazakonski akti na osnovu novog zakona), da li će se Pravilnik o uslovima i načinu izdavanja dozvole za rad strancu i licu bez državljanstva i dalje primenjivati kao relevantni dokument; odnosno, ukoliko ne, kako će služba za zapošljavanje nadležna za izdavanje radnih dozvola, i na osnovu čega, postupati u međuvremenu, do donšenja podzakonskih akata koji bi bili prilagođeni novodonetim zakonskim propisima. Ukoliko brza reakcija Ministarstva usledi, te ukoliko se navedeni podzakonski akt donese, odnosno ukoliko bar nadležno Ministarstvo izda odgovorajuće mišljenje, kao smernicu, i to neposredno nakon stupanja na snagu ovog Zakona, to bi moglo minimizovati eventualne probleme koji bi inače, bez precizno definisanih smernica navedenih u podzakonskim aktima, u ovom interimnom tromesečnom periodu mogli nastati.
Advokat Lidija Pejčinović,
Advokatsko Ortačko Društvo JPM Janković Popović Mitić