Dyab Abou Jahjah @Aboujahjah
I am not Charlie, I am Ahmed the dead cop. Charlie ridiculed my faith and culture and I died defending his right to do so. #JesuisAhmed
Počinjem tvitom Abu Džahdžaha, koji je obišao svet upravo zato što predstavlja prototip pogleda otovrenih muslimanskih intelektualaca na zlodelo koje je u Parizu dostiglo vrhunac. Abu Džahdžah je muslimanski politički aktivista, pisac, jedno vreme menadžer, dakle zrela i promišljena osoba koja vrlo jasno definiše stavove onih muslimana koji se odupiru terorizmu, ali ne odustaju od otpora modelu društva koji njih ne tretira ravnopravno, što se jasno može videti u ovom video klipu.
Milioni ljudi na ulicama Francuske i mnoštva gradova širom sveta svedoče da je napad na redkciju lista Charlie Hebdo doživljen kao napad na zapadnu civilizaciju. Tek u tom kontekstu postaje uočljivo da je napad integralista na Njujork (11. septembra 2001. godine) bio napad na srce Zapada u političkom i ekonomskom smilsu, na njegov establišment.
Charli se, baš kao što Abu u svom tvitu kaže, izrugivao mnogim simbolima i svetinjama, ne samo muslimanskim, ali je napad na njega bez sumnje napad na slobodu štampe – na verovatno najveću demokratsku tekovinu. Granice slobode štampe – takva su pravila igre – ne brane i ne proširuju „konstruktivna“ glasila, nego baš oni koji ne poštuju autoritete, moral, verske i političke nazore. Zato čak ni često džangrizavi francuski intelektualci nisu ničim doveli u pitanje jednoglasnu osudu brutalnosti atentatora, koji su atakovali na slobodu i na mišljenje. Otuda i logika da odgovor na tragediju u Njujorku bude vojno kažnjavanje, uz produbljavanje konfrontacije sa islamom, a da pariska tragedija pobudi savest ljudi i sa islamske strane da ustanu protiv nasrtanja na opšte ludske tekovine. U Njujorku su teroristi uspeli u nameri da prodube konflikt, u Parizu su poraženi jedinstvom javnosti da ne podlegne strahu. Masovno učešće muslimana u protestima nameće obavezu „zapadnjaka“ da pokažu veću dozu razumevanja. Nedavno je Cvetan Todorov pisao o nedopustivoj evropocentričnosti uz sklonost da se nipodaštavaju druge kulture i religije. Nije to govorio bez povoda.
Grandiozne demonstracije u Parizu preplavile su medije, što je u redu, ali su na žalost potisnule istorijski veoma značajne demonstracije u Marseju, Nici, na jugu Francuske u kojima je bilo izrazito mnogo muslimana. Oni su moguća klica razumevanja i promene uglavnom pasivnog stava većine muslimana prema ubicama iz sopstvenih redova. Hasen Šalgumi (Hassen Chalghoumi), muslimanski verski vođa u Francuskoj apelovao je: „Mi vernici islama moramo konačno ustati protiv zloupotrebe naše vere“. Javio se i sjajni Lilijan Turam (Thuram), nesuđeni sveštenik iz Gvadalupe, koji je, iako odbrambeni igrač francuske reprezentacije, postigao sam dva gola te pokopao sve nade Hrvatske u polufinalu Svetskog prvenstva u fudbalu 1998. godine. Danas je on pisac i ambasador UNICEF-a koji poručuje: „Ranjen je ceo svet, integralizam je pretnja bez granica, strah je globalan, ali ga valja pobediti pameću“.
To su ljudi sa kojima Evropa i Zapad treba da grade mir i razumevanje, te da pritom naglašenije vode računa o toleranciji koje su im puna usta i o neizbežnosti zajedničkog postojanja. O toleranciji bez onog “ali” kakva postoji kod Džona Loka koji u “Pismu o toleranciji”, sjajnom tekstu o jednakosti svih ljudi, ipak hrišćanocentrično piše: “Smešno je da neko za sebe izjavljuje da je muhamedanac samo po veri, dok je po svemu drugome verni podanik hrišćanskog kralja, a u isto vreme se slepo pokorava muftiji…” Iako je od tada prošlo više od tri veka mnogi i danas ne osećamo tu dozu podsvesnog verskog „rasizma“. Mraka i razloga za konflikte ima i previše. Istoričar religije, Filip Dženkins, poredeći tekstove Kurana i Biblije konstatovao je: „Na moje veliko iznenađenje, islamski tekstovi u Kuranu bili su znatno manje krvoločni i manje nasilni, od onih u Bibliji“. Paranoidna ideja totalnog istrebljenja drugog i danas se prepliće sa „Svetom Amnezijom“ za sopstvene grehe.
Dakako da neće ići lako. Fanatika, manijaka, zločinaca je mnogo na svakoj strani. Slušao sam, međutim, na TV jednog mladog Marokanca koji je na skupu muslimana u Pordenonu, malom industrijskom mestu u Italiji, gotovo preklinjao tamošnje žitelje: „Molimo vas razumite nas, rasli smo u kulturi bespogovornog poštovanja druge osobe. Nemojte nas nipodaštavati. Pomozite nam tako što čete nas bar malo poštovati“. Taj momak je molio samo za ono što su mnogi francuski demonstranti nosili ispisano na transparentima: EGALITÉ (jednakost). Bojim se da bi i kod nas malo ko ozbiljno shvatio njegov apel, koji je objašnjenje jednog od korenova konfrontacije. Na internetu se vrti poruka potpisana sa „@elbaradei” a glasi: “Masakr u Parizu je stravičan koliko i onaj u Nigeriji. Životi imaju podjednaku vrednost, malo je važno ko je i gde ubijen”. Možda je to Muhamed El Baradei, nobelovac i egipatski političar, možda. Na internetu se najčešće ne zna ko je ko, ali je poruka jasna.
Kada su ubice francuskih novinara 7. januara u 11:30 uletele na redakcijski sastanak Charlie Hebdo i pucale na ljude još ni jedan svetski medij sem BBC-a nije objavio da je četiri dana ranije Boko Haram u Nigeriji spalio 16 sela i pobio oko 2.000 ljudi samo zato što su “verovali u istog boga ali na drugačiji način”. Tako je definisano u jednoj vesti. A ima li koga da zaista veruje kako suludi Abubakar Šekau, vođa oko 10.000 zlikovaca Boko Harama zaista razmišlja o tome jesu li Bog i Alah ista osoba? Povezan je sa Al Kaedom, jer mu to daje logistiku i veći značaj. On je masovni ubica kao i oni iz ID (Islamske države) koji svoju moć grade na upotrebi socijalno odbačenih, vere, straha… Namera im je, kao i svih hijena rata, da i oni iznude neki udeo u podeli bogatstva.
U februaru su izbori u Nigeriji gde sadašnji predsednik Gudlak Džonatan, od masovnog pokolja 3. do 12. januara (kad ovo pišem) nije javno spomenuo da Boko Haram na severoistoku zemlje kojoj je on predsednik ubija na hiljade ljudi. To mu ne bi donelo glasove. Vođa Boko Harama zna iz iskustva da ga niko ozbiljno neće napadati sve dok ostane na nebitnom siromašnom severu i ne dira naftne izvore na jugozapadu. Tamo vladaju moćne naftne kompanije, postavljaju predsednike države, dele demokratiju i ko dirne u njihove interese vrlo brzo će postati meta dronova, plaćenika i medija širom sveta. Tada će se setiti da je Boko Haram samo u prošloj godini ubio oko 10.000 ljudi, setiti se i 200 devojčica koje su Haramlije pretvorili u roblje i možda čak indoktrinirali da tri od njih 10. i 11. januara na pijacama Nigerije aktiviraju eksploziv i izginu zajedno sa masom nedužnih ljudi. A neko će tada konačno možda tačno prevesti šta znači Boko Haram, a ne da se nagađa i dalje kako bi to moglo da znači: “Zapadno obrazovanje je greh”.
***
Palo mi je na pamet da potražim podatke o terorističkom delovanju muslimanskih fundamentalista šezdesetih i sedamdeseth godina. Jedini podatak glasi da je u Tel Avivu 4. septembra 1968. godine eksplodirala bomba od koje je poginula jedna i ranjena 51 osoba. Ništa više. Bilo je to vreme rađanja i pune aktivnosti pokreta nesvrstanih zemalja u koji su bile uključene skoro sve muslimanske zemlje i kada su verovali zajedno sa ostalima iz “Trećeg sveta” da će biti moguća ravnopravna međunarodna saradnja i jednakost ljudi, država i nacija.